sava035
Aktivan član
- Poruka
- 1.407
Evo se jedan u nikšićkoj Opštini izjasnio da je "Srbin-Crnogorac"
Mora da je previše slušao Milomira
JEDAN?
-
- Popularno:
- Šojgu: Nismo mi, oni su
- EU planira velik udar na Kinu. "Kreće...
- Đilas: Nećemo građane pozivati na...
- Da li žene umeju ili ne umeju da...
- Muško telo
- Kako produhoviti čoveka?
- 60-godišnja žena se kvalifikovala za...
- Žene u Srbiji imaju najmanje grudi u...
- Vizuelno lepa kita
- To, to, to je to - hajde da se množimo...
Ej ne pljujte po Crnoj Gori?
- Začetnik teme aca9020
- Datum pokretanja
JEDAN?
DunjaM
Gost
- Poruka
- 672
А зашто да не? Јел' те боли та клетва прађедовска?! Ма.. Нећу више да се расправљам.. Мука ми је више
Па пукне ми филм тако понекад.. Мислим стварно никога не мрзим, али не могу да пређем преко тога што осећам од оног дана кад су признали "Косово"- БОЛИ. Некад смо били браћа.. Ма.. Уосталом, заболе ме, пријатељ се у невољи позна
zike
Elita
- Poruka
- 21.673
JEDAN?
Jedan, ali vrijedan
Uostalom, 300 i kusur je odbilo da se izjasni, Srba se izjasnilo 5, Crnogoraca oko 80 koliko sam zapamtio
krkoNK
Obećava
- Poruka
- 75
Подсјетимо се мало ко су то све Срби из Црне Горе
Stefan Nemanja
Vladika Danilo
Vladika Sava Petrović
Vasilije
Petrović-Njegoš
Petar I Petrović Njegoš
Petar II Petrović Njegoš
Marko Miljanov Popović
Nikola I Petrović
Karađorđe
Aleksandar I
Karađorđević
Puniša Račić
Mihailo Petrović Njegoš
Radovan
Karadžić
Amfilohije Radović
Mila Jovović
Matija Bećković
Batrić
Jovanović
Nikola Vukčević
Visarion Ljubiša
Stjepan Mitrov Ljubiša
Patrijarh Varnava (Rosić)
Jovan Vladimir
Janko Vukotić
Pavle
Đurišić
Šujo Karadžić
Petar Lubarda
Maksim Baćović
Petar
Baćović
Jovan Baćović
Blažo Bošković
Jakov Jovović
Blagoje
Jovović
Gavrilo Dožić
Marko Daković
Crnojevići
Balšići
Arsenije
Čarnojević
-Има ли неко примједбу на овај
списак српских величина?
Stefan Nemanja
Vladika Danilo
Vladika Sava Petrović
Vasilije
Petrović-Njegoš
Petar I Petrović Njegoš
Petar II Petrović Njegoš
Marko Miljanov Popović
Nikola I Petrović
Karađorđe
Aleksandar I
Karađorđević
Puniša Račić
Mihailo Petrović Njegoš
Radovan
Karadžić
Amfilohije Radović
Mila Jovović
Matija Bećković
Batrić
Jovanović
Nikola Vukčević
Visarion Ljubiša
Stjepan Mitrov Ljubiša
Patrijarh Varnava (Rosić)
Jovan Vladimir
Janko Vukotić
Pavle
Đurišić
Šujo Karadžić
Petar Lubarda
Maksim Baćović
Petar
Baćović
Jovan Baćović
Blažo Bošković
Jakov Jovović
Blagoje
Jovović
Gavrilo Dožić
Marko Daković
Crnojevići
Balšići
Arsenije
Čarnojević
-Има ли неко примједбу на овај
списак српских величина?
zike
Elita
- Poruka
- 21.673
krkoNK
Obećava
- Poruka
- 75
Парадоксално је, али по идеологију црногорског неонацизма, која тежи уобличавању црногорске нације по обрасцу црногорска држава - црногорски народ - црногорска црква - црногорски језик, не би било веће опасности од плебисцитарне одлуке Срба у Црној Гори да јасним националним одвајањем од Црногораца признају постојање посебне црногорске нације. Већ је, свиђало се то некоме или не, формирањем Српског националног савјета трасиран пут ка том признању. Овим је држава доведена пред свршен чин, јер је на тај начин била приморана да призна оно што је одбијала да учини још од завршетка Другог свјетског рата – да у Црној Гори постоје Срби. То је капитално важан тренутак за српску самосвијест. Послије тог чина црногорски идеолози више не могу да кажу како ми нијесмо Срби већ «политички Срби», или «посрбице». То дугорочно гледано доводи у реалну опасност читав црногорски идеолошки концепт. Црногорским идеолозима никако не одговара наше признање да су они посебна нација, иако то не смију јавно да кажу. Једноставно је: уколико би ми Срби недвосмислено признали њих, онда би самим тим они били доведени у позицију да морају да признају нас. А то би онда био прави «смак свијета» за све оне снаге којима је циљ коначно затирање српске самосвијести на овом простору.
Црногорска нација јесте идеолошка конструкција, јер је црногорски идентитет - идентитет негације, тј. контраидентитет. У његовом садржају данас нема ничега што није доказивање да Црногорци нијесу Срби. Шта би радили, чиме би се уопште бавили носиоци црногорског идеолошког пројекта, уколико би «престала потреба» за сталним доказивањем да Црногорци нијесу Срби? Осим тога, чином признања црногорске нације од стране Срба, те следствено томе националним раздвајањем Срба и Црногораца, црногорски идеолози би остали без своје темељне приче о «великосрпском пројекту» који, ето, угрожава њихову «народну самобитност и националну самониклост». Остали би тако и без могућности да «аргуметују» оптужбе против београдских културних и научних институција и против саме државе Србије да раде на асимилацији Црногораца. Остали би, дакле, без шестодеценијске, по њих животворне замјене теза да Срби чине Црногорцима оно што све црногорске власти од Другог свјетског рата наовамо заправо континуирано чине Србима. А то што чине је – асимилација у националне Црногорце. Све по систему: држ'те лопова! Зашто им не ускратити ту врсту алибија, кад би њихова идеологија тиме постала чардак ни на небу ни на земљи? Нека се слободно национално уобличавају, али на свој - а не на наш српски рачун!
Надаље, што се више у будућности буде показивала немоћ црногорске државе да сустигне цивилизацијске токове (што је неминовност), то ће се увећавати могућност да се одређени број Црногораца слободном вољом недвосмислено поврати српској самосвијести. Јер, њихов идентитет није стабилан, као нпр. бошњачки коме неопходну чврстину даје ислам. О економским аспектима тог њиховог проблема да и не говоримо! У најбољем случају по њих, један њихов дио може се «на крају баладе» причислити хрватском националном корпусу. И ако им је то коначни циљ, нек им је срећни велики пут! Не могу, једноставно, да схватим људе који доказују, нпр. једном Новаку Аџићу нетачност његове тврдње да су Немањићи окупирали и силом поправославили Црну Гору. Том господину треба само казати: ево, сад нема Немањића, двадесет и први је вијек; Црна Гора је опет самостална држава, слободно пређи у римокатоличанство и тако исправи прије осам вјекова ти учињену неправду! Најзад, и предјугословенска Црна Гора се урушила због немоћи да одговори на цивилизацијске изазове и реалне животне потребе сопственог становништва. То је, а не никаква великосрпска завјера, био кључни узрок њеног нестанка. И ако се она једног дана поново уруши – урушиће се из истих разлога.
Само постојање Срба у Црној Гори открива сву раскош црногорске идеолошке лажи. И што се више српска самосвијест буде еманциповала од псеудоромантичарског српско-црногорског идентитетског дуализма, то ће црногорским идеолозима бити теже да сопствену идеолошку лаж представљају као истину. Зато Срби треба да им јасно и гласно кажу: тачно, ви нијесте Срби и ми вам то не оспоравамо. Али зато ми нијесмо и нећемо да будемо национални Црногорци. Ми и ви смо двије потпуно одвојене националне заједнице и хоћемо уставно-правну верификацију те чињенице и њену имплементацију у свакодневном животу. А то значи: нећемо никакве територијалне аутономије унутар Црне Горе јер је ово и наша колико и ваша земља, али зато хоћемо у свему осталом једнака права са другим националним заједницама у држави. Нема везе што смо крвно браћа: љубав за љубав. И ето тзв. грађанског помирења. И то је сасвим реално, сасвим рационално, сасвим грађански и сасвим демократски. На крају крајева, што је говорио некадашњи Новак Килибарда, ако смо браћа, нијесу нам кесе сестре. И браћа дијеле родитељско наслеђе, па не кукају због тога. Питање је само да ли то чине без свађе. Што би рекла народна пјесма, да око шта, веће ни око шта, око врана коња и сокола. Тог «коња и сокола», који је у овдашњим приликама одувијек значио сукање јуначких бркова, Црногорцима треба великодушно препустити. И мирна Црна Гора. И што Срби више буду инсистирали на одвајању Црногораца од свог националног тијела, то ће црногорски идеолошки пројекат више бити нелогичнији, немоћнији и неодрживији. Како дугорочно може да опстане идентитет заједнице од нешто мало више од 200 хиљада људи, који је уз то утемељен на историјски пораженој идеологији и који се по свему налази на репу савремених цивилизацијских збивања, наспрам десетомилионске нације (и историјског народа) са најмоћнијом културом у региону? Најзад, и ако опстане – чудне штете! Зашто би десетомилионски српски народ имао било какав комплекс од тога?
Црногорска нација може дугорочно опстати једино под условом потпуног затирања српске самосвијести на тлу данашње Црне Горе и под условом да самостална Црна Гора увијек има финансијског покровитеља међу свјетским моћницима. А то покровитељство није ништа друго до одржавање «на апаратима», јер је тако било и у предјугословенском периоду. Према томе, да ли ће се или неће то двоје десити, најмање зависи од Црногораца и њихове идеолошке присиле. Али зато много, веома много зависи од одлучности Срба унутар граница Црне Горе да бране сопствени национални идентитет. Национални занос и опијеност југословенском идејом с почетка двадесетог вијека се на његовом крају претворио у српски пораз. И то није никаква срамота, јер смо поражени од неупоредиво моћнијих противника. Али је зато беспримјерна срамота од кога су Срби у Црној Гори поражени на почетку 21. вијека. А поражени смо управо због нашег клањања култу црногорске државности, тј. због болести зване црногорско надсрпство. Срби требају да свакодневно свједоче да су недјељив народ од сународника у Србији и Републици Српској, да не дозволе да државну границу црногорски идеолози учине етничком и језичком. Стога националне Црногорце треба хладно, уставно-правним механизмима, без икаквих емотивних распри о «славним прецима» и «херојској прошлости», као хируршким захватом, одвојити од нашег националног организма.
Амалгам «и српство и црногорство» је пут у цивилизацијски суноврат и асимилацију Срба у националне Црногорце. То недвосмислено показује историјско искуство из друге половине двадесетог вијека, али и сва традиција црногорске државности од књаза Данила до наших дана. Црногорство без српства је грана откинута од стабла, а српство без црногорства је организам излијечен од болести пребивања у моралној хипокризији, манији невалоризоване величине и лажи надменог самохвалисања. Код заједничких српско-црногорских подловћенских «славних» предака, ионако је неупоредиво више биједе него ли славе и бескрајно више примитивног него ли цивилизованог. Оно што је цивилизовано, то је одувијек тежило и тежи српском државном и националном интегрализму као коначном националном циљу, без икаквог бусања у јуначке груди и тражења «првјенства у српству». Разлика између Његошевог српства и Николиног надсрпства је таман толика колика је разлика између умјетничке вриједности владичиног «Горског вијенца» и краљевих политичких стихоклепања. Безочна је лаж да су Свети Петар и владика Раде у својој државотворној визији за коначни циљ одредили црногорску државност. Не, њих двојица су хтјели обнову српске државе на немањићким темељима и традицији. Хтјели су «Србију од Дунава до мора сињега», а не никакву самосталну и надсрпску Црну Гору. То што су стварали некакве полуинституције које данас, не само национални Црногорци, већ и сукачи јуначких бркова међу овдашњим српским хомодуплексима проглашавају државним, то је само био начин да се претраје до остварења свесрпског националног сна, да се ограничи племенска самовоља и тако заустави зло братоубијања и одвајање од завјета предака.
«Србија је матица српства – без ње никад ништа», писао је аутор «Горског вијенца». Знао је он добро да је пљачкашко-братоубилачка племенска традиција полудивљег подловћенског становништва потпуно немоћна у односу на величанствену немањићку традицију, али и у односу на Карађорђев устанак који је Србију повео модерним цивилизацијским путевима. У овој владичиној мисли је родно мјесто Подгоричке скупштине и тадашње плебисцитарне одлуке наших предака да укину црногорску државност и Црну Гору присаједине Србији. То су чињенице које данас ничим не могу потријети «претварања плаве у плаветну», нити примитивни и болесни ривалитет Срба и Црногораца. А тај ривалитет страсно заговарају овдашње «просрпске» партије и партијице, све под фирмом «мирења завађене Црне Горе». Не може их потријети ни сва овдашња српскоцрногорска псеудоромантичарска традиција, а још мање може црногорска дукљанско-холивудска митоманија.
Црногорска нација јесте идеолошка конструкција, јер је црногорски идентитет - идентитет негације, тј. контраидентитет. У његовом садржају данас нема ничега што није доказивање да Црногорци нијесу Срби. Шта би радили, чиме би се уопште бавили носиоци црногорског идеолошког пројекта, уколико би «престала потреба» за сталним доказивањем да Црногорци нијесу Срби? Осим тога, чином признања црногорске нације од стране Срба, те следствено томе националним раздвајањем Срба и Црногораца, црногорски идеолози би остали без своје темељне приче о «великосрпском пројекту» који, ето, угрожава њихову «народну самобитност и националну самониклост». Остали би тако и без могућности да «аргуметују» оптужбе против београдских културних и научних институција и против саме државе Србије да раде на асимилацији Црногораца. Остали би, дакле, без шестодеценијске, по њих животворне замјене теза да Срби чине Црногорцима оно што све црногорске власти од Другог свјетског рата наовамо заправо континуирано чине Србима. А то што чине је – асимилација у националне Црногорце. Све по систему: држ'те лопова! Зашто им не ускратити ту врсту алибија, кад би њихова идеологија тиме постала чардак ни на небу ни на земљи? Нека се слободно национално уобличавају, али на свој - а не на наш српски рачун!
Надаље, што се више у будућности буде показивала немоћ црногорске државе да сустигне цивилизацијске токове (што је неминовност), то ће се увећавати могућност да се одређени број Црногораца слободном вољом недвосмислено поврати српској самосвијести. Јер, њихов идентитет није стабилан, као нпр. бошњачки коме неопходну чврстину даје ислам. О економским аспектима тог њиховог проблема да и не говоримо! У најбољем случају по њих, један њихов дио може се «на крају баладе» причислити хрватском националном корпусу. И ако им је то коначни циљ, нек им је срећни велики пут! Не могу, једноставно, да схватим људе који доказују, нпр. једном Новаку Аџићу нетачност његове тврдње да су Немањићи окупирали и силом поправославили Црну Гору. Том господину треба само казати: ево, сад нема Немањића, двадесет и први је вијек; Црна Гора је опет самостална држава, слободно пређи у римокатоличанство и тако исправи прије осам вјекова ти учињену неправду! Најзад, и предјугословенска Црна Гора се урушила због немоћи да одговори на цивилизацијске изазове и реалне животне потребе сопственог становништва. То је, а не никаква великосрпска завјера, био кључни узрок њеног нестанка. И ако се она једног дана поново уруши – урушиће се из истих разлога.
Само постојање Срба у Црној Гори открива сву раскош црногорске идеолошке лажи. И што се више српска самосвијест буде еманциповала од псеудоромантичарског српско-црногорског идентитетског дуализма, то ће црногорским идеолозима бити теже да сопствену идеолошку лаж представљају као истину. Зато Срби треба да им јасно и гласно кажу: тачно, ви нијесте Срби и ми вам то не оспоравамо. Али зато ми нијесмо и нећемо да будемо национални Црногорци. Ми и ви смо двије потпуно одвојене националне заједнице и хоћемо уставно-правну верификацију те чињенице и њену имплементацију у свакодневном животу. А то значи: нећемо никакве територијалне аутономије унутар Црне Горе јер је ово и наша колико и ваша земља, али зато хоћемо у свему осталом једнака права са другим националним заједницама у држави. Нема везе што смо крвно браћа: љубав за љубав. И ето тзв. грађанског помирења. И то је сасвим реално, сасвим рационално, сасвим грађански и сасвим демократски. На крају крајева, што је говорио некадашњи Новак Килибарда, ако смо браћа, нијесу нам кесе сестре. И браћа дијеле родитељско наслеђе, па не кукају због тога. Питање је само да ли то чине без свађе. Што би рекла народна пјесма, да око шта, веће ни око шта, око врана коња и сокола. Тог «коња и сокола», који је у овдашњим приликама одувијек значио сукање јуначких бркова, Црногорцима треба великодушно препустити. И мирна Црна Гора. И што Срби више буду инсистирали на одвајању Црногораца од свог националног тијела, то ће црногорски идеолошки пројекат више бити нелогичнији, немоћнији и неодрживији. Како дугорочно може да опстане идентитет заједнице од нешто мало више од 200 хиљада људи, који је уз то утемељен на историјски пораженој идеологији и који се по свему налази на репу савремених цивилизацијских збивања, наспрам десетомилионске нације (и историјског народа) са најмоћнијом културом у региону? Најзад, и ако опстане – чудне штете! Зашто би десетомилионски српски народ имао било какав комплекс од тога?
Црногорска нација може дугорочно опстати једино под условом потпуног затирања српске самосвијести на тлу данашње Црне Горе и под условом да самостална Црна Гора увијек има финансијског покровитеља међу свјетским моћницима. А то покровитељство није ништа друго до одржавање «на апаратима», јер је тако било и у предјугословенском периоду. Према томе, да ли ће се или неће то двоје десити, најмање зависи од Црногораца и њихове идеолошке присиле. Али зато много, веома много зависи од одлучности Срба унутар граница Црне Горе да бране сопствени национални идентитет. Национални занос и опијеност југословенском идејом с почетка двадесетог вијека се на његовом крају претворио у српски пораз. И то није никаква срамота, јер смо поражени од неупоредиво моћнијих противника. Али је зато беспримјерна срамота од кога су Срби у Црној Гори поражени на почетку 21. вијека. А поражени смо управо због нашег клањања култу црногорске државности, тј. због болести зване црногорско надсрпство. Срби требају да свакодневно свједоче да су недјељив народ од сународника у Србији и Републици Српској, да не дозволе да државну границу црногорски идеолози учине етничком и језичком. Стога националне Црногорце треба хладно, уставно-правним механизмима, без икаквих емотивних распри о «славним прецима» и «херојској прошлости», као хируршким захватом, одвојити од нашег националног организма.
Амалгам «и српство и црногорство» је пут у цивилизацијски суноврат и асимилацију Срба у националне Црногорце. То недвосмислено показује историјско искуство из друге половине двадесетог вијека, али и сва традиција црногорске државности од књаза Данила до наших дана. Црногорство без српства је грана откинута од стабла, а српство без црногорства је организам излијечен од болести пребивања у моралној хипокризији, манији невалоризоване величине и лажи надменог самохвалисања. Код заједничких српско-црногорских подловћенских «славних» предака, ионако је неупоредиво више биједе него ли славе и бескрајно више примитивног него ли цивилизованог. Оно што је цивилизовано, то је одувијек тежило и тежи српском државном и националном интегрализму као коначном националном циљу, без икаквог бусања у јуначке груди и тражења «првјенства у српству». Разлика између Његошевог српства и Николиног надсрпства је таман толика колика је разлика између умјетничке вриједности владичиног «Горског вијенца» и краљевих политичких стихоклепања. Безочна је лаж да су Свети Петар и владика Раде у својој државотворној визији за коначни циљ одредили црногорску државност. Не, њих двојица су хтјели обнову српске државе на немањићким темељима и традицији. Хтјели су «Србију од Дунава до мора сињега», а не никакву самосталну и надсрпску Црну Гору. То што су стварали некакве полуинституције које данас, не само национални Црногорци, већ и сукачи јуначких бркова међу овдашњим српским хомодуплексима проглашавају државним, то је само био начин да се претраје до остварења свесрпског националног сна, да се ограничи племенска самовоља и тако заустави зло братоубијања и одвајање од завјета предака.
«Србија је матица српства – без ње никад ништа», писао је аутор «Горског вијенца». Знао је он добро да је пљачкашко-братоубилачка племенска традиција полудивљег подловћенског становништва потпуно немоћна у односу на величанствену немањићку традицију, али и у односу на Карађорђев устанак који је Србију повео модерним цивилизацијским путевима. У овој владичиној мисли је родно мјесто Подгоричке скупштине и тадашње плебисцитарне одлуке наших предака да укину црногорску државност и Црну Гору присаједине Србији. То су чињенице које данас ничим не могу потријети «претварања плаве у плаветну», нити примитивни и болесни ривалитет Срба и Црногораца. А тај ривалитет страсно заговарају овдашње «просрпске» партије и партијице, све под фирмом «мирења завађене Црне Горе». Не може их потријети ни сва овдашња српскоцрногорска псеудоромантичарска традиција, а још мање може црногорска дукљанско-холивудска митоманија.
zike
Elita
- Poruka
- 21.673
- Poruka
- 161
lav8
Poznat
- Poruka
- 8.133
zike
Elita
- Poruka
- 21.673
Slobodan Milosevic!
Pa bogami Zike,da znas da je bio,nije ga bilo veceg!!!
I to ne bas pre 100 godina!
Za 100 godina ćete da pričate da nikad nije bio Crnogorac, već Srbin do kraja
Homoljac
Domaćin
- Poruka
- 3.155
zike
Elita
- Poruka
- 21.673
Svaka ti je ka NJegoseva
Ja sam trenutno dole , i da znas da nema veceg Srbina od njega .
Na svakom kontejneru u Budvi pise Kosovo je Srbija
Znači, "Mandićevci" dobro rade. A dobro su našli đe će da pišu, taman su za kontejnera
Slične teme
