Srbin koji je razgraničio Rusiju i Kinu

Ko je razgraničio Rusiju i Kinu? Naravno, Srbin-grof Sava Vladislavić.​

Pre 280 godina granicu između dva kolosalna carstva, Rusije i Kine, definisao je naš Hercegovac, pouzdanik ruskog dvora, grof Sava Vladislavić​

„Krst Božji, znak granice između ruskog i kineskog carstva, postavljen 1727. godine, juna 26. dana”, glasio je natpis na velikom, drvenom hrišćanskom znamenu, pobodenom na granici između Rusije i Kine, usaglašavanoj pre 280 godina.
Veliki drveni krst je postavio na jednom brdu i navedene reči ispisao tvorac te granice grof Sava Vladislavić (1664–1738), Hercegovac iz sela Jasenika kod Gacka.
Potpisujući ovih dana u glavnom gradu Kine dopunski protokol o regulisanju državnih granica, Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, i njegov kineski kolega Jang Diječi konačno su zaklopili ne samo knjigu graničnog spora Kine i Rusije, nego i knjigu istorijata ove granice koju je utemeljio naš vrli zemljak, diplomata od najvećeg poverenja na dvoru Petra Velikog i Katarine Prve.
Ruski imperator je mnogo cenio ideje nemačkog filozofa Lajbnica, po čijem je savetu i sastavio poslanstvo u Kini na čelu sa srpskim poklisarom, punomoćnim ministrom Vladislavićem, o čemu je 18. juna 1725. potpisala ukaz ruska carica Katarina Prva, posle smrti Petra Velikog.
Grof Sava je u misiju krenuo 12. oktobra 1725. da bi preko Moskve i Tobolska stigao u Sibir. Iz Irkutska je odlazio na teren, obavljao premeravanja i proučavao liniju razdvajanja dva carstva, a onda se sa svojom svitom konačno uputio u Peking 28. avgusta 1726. godine.
Od Irkutska do Pekinga, grofa Savu su svečano dočekivali, ali su pravila protokola kineskog imperatora predviđala da se u prestonicu uđe noću, jer dnevne počasti pripadaju jedino kineskom caru.
Virtuozni pregovarač, pronicljivi analitičar ljudskih karaktera i poznavalac različitih tradicija, grof Sava nikako nije pristajao na to rešenje – insistirao je i uspeo da kao predstavnik ruske imperatorske ličnosti uđe u Peking danju, uz pompezni doček, zvuke truba i barabana i topovske plotune.
Posle nedelju dana kineski car Jon-Šen primio je grofa Savu u svečanu audijenciju.
„Predajući svoja akreditivna pisma, Vladislavić je bio s desne strane prestola, sa šeširom na glavi, na svilenom jastuku, i govorio latinski. Car je primio akreditive u svoje ruke, što je bio znak naročite milosti”, piše Jovan Dučić u izvanrednoj studiji „Grof Sava Vladislavić” napisanoj 1940. godine.
Posle audijencije kineski car je izdao trojici svojih ministara naredbe da izvide sve nesporazume koji iskrsavaju na granici sa Rusijom, te da se ubuduće uklone svi povodi za moguće neprijateljstvo između dva carstva.
Na više od trideset pregovaračkih sednica, grof Sava se suočio s velikim ambicijama kineske strane, pa i sa zahtevom da Kina od Rusije otkine veliki deo Sibira. Upućivane su mu i otvorene pretnje, nuđen mu je i ogroman mito da bi pristao na traženja kineske strane.
Sa „hladnom gordošću” on je odbijao takve zahteve, pa su grofu Savi i članovima njegove svite davali jedino slanu vodu, zbog čega su se mnogi i razboleli. Prećeno im je i zatočeništvom u nekoj pustinjskoj zabiti.
Koliko su pregovori bili zaoštreni vidi se iz reči grofa izgovorenih na kineskom vrhovnom Savetu ministara: „Kineski imperator ne želi prijateljstvo ruskog carstva, ali se ono ne plaši, i gotovo je i na jedno i na drugo”. „Ti nam objavljuješ rat!”, odgovorili su ministri i dobili ovaj Savin odgovor: „Nemam naredbu da vam objavim rat, ali ako ruskom carstvu ne dadnete zadovoljenja i ako sa mnom ne obnovite mir pravedno, onda je sa vaše strane mir narušen; a ako posle toga proizađe nešto neprijatno i neredovno, Bog će platiti onom ko se njegovoj pravici bude protivio.”
Uverivši se da grof Vladislavić neće odstupiti, Kinezi su od njega zatražili da ponudi sopstveni projekat razgraničenja. S predlogom je odmah upoznat kineski car koji je doneo odluku da pregovarači odu na granicu i na samom terenu obave potrebne poslove.
U poslednjoj audijenciji kod kineskog cara grof Sava je bio 19. aprila, a 25. aprila 1727. je napustio Peking. Usledio je mukotrpan posao razgraničenja, ali je Vladislavić imao vremena i energije da izgradi i tri granične tvrđave, Selingisku, Čikonsku i Trojickosavsku, u kojoj je podigao i crkvu Svetog Save Srpskog.
Na kraju, 5. aprila 1728. godine, u Savinom staništu na reci Buri, potpisan je međugranični ugovor dva carstva koji je formulisao sam kineski imperator, saglasivši se u svemu sa predlozima grofa Vladislavića.
Koliko je on bio uveren u svoje pregovaračke sposobnosti i odlučan u odbrani stavova, očito je iz detalja kojim smo započeli ovaj napis. Gotovo godinu dana pre potpisivanja Burinskog ugovora, grof Sava je postavio onaj hrišćanski krst, očigledno uveren da će poslovi oko razgraničenja dva kolosalna carstva, ruskog i kineskog, biti obavljeni onako kako je on to tražio.
O uspešnosti tog njegovog pregnuća svedoči i činjenica da je ta granica, duga gotovo pet hiljada kilometara, održana do danas i da, uprkos povremenim zaoštravanjima rusko-kineskih odnosa oko graničnih pitanja, skoro trista godina predstavlja garanciju mira između dve moćne države.

Sava Vladislavic. Grof Raguzinski. Rodjen u Herceg Novom ili Dubrovniku izmedju 1660. i 1670. Od 1710. dvorski savjetnik na Dvoru carske Rusije. 1711. godine Car Rusije Petar Veliki dodjeljuje mu titulu Grofa. Do 1722. vrsi duznosti diplomatskog predstavnika Ruskog Carstva u Crnoj Gori, Veneciji i Rimu. Vladislavic, jedan od najbogatijih ljudi porijeklom iz Jugoistocne Evrope toga vremena, imao je znacajnu ulogu u pokretanju procesa oslobadjanja od otomanske vlasti. Umro je u Petrogradu. Sahranjen je u Blagovjestanskom hramu manastira Aleksandra Nevskog.

Grof Sava spojio Hercegovinu i Rusiju​

U Sankt Peterburgu, Sremskim Karlovcima, gradovima Kijahtu uz rusku granicu sa Mongolijom i Gacko u Hercegovini biće podignuti identični spomenici jednom od najuglednijih diplomata na dvoru Petra Velikog​

Od našeg dopisnika
Gacko, Sremski Karlovci – U okviru šireg naučno-kulturnog projekta ruske vlade formiran je fond „Putevima Petra”, sa ciljem očuvanja kulta i duha čuvenog vladara Petra Velikog. U okviru tog projekta, ali zahvaljujući i lokalnim inicijativama, ime grofa Save Vladislavića povezaće Sankt Peterburg, Sremske Karlovce, grad Kijahtu uz rusku granicu sa Mongolijom i Gacko u Hercegovini. Naime u svim ovim gradovima trebalo bi da do jeseni budu podignuti identični spomenici jednom od najuglednijih diplomata na dvoru Petra Velikog.

Prvi spomenik, rad vajara Đorđa Lazića, biće otkriven danas, na svečanosti u Sremskim Karlovcima, jer je grof Sava iz Rusije slao knjige i učitelje za formiranje prve srpske škole, u Sankt Peterburgu gde je umro i sahranjen, u Kijahtu, za čije je razgraničenje sa Kinom zaslužan i u Gacku gde je rođen 1668. godine. Budući da je ime i pozamašan imetak stekao u carskoj Rusiji, Sava Vladislavić u srpskoj istoriografiji pominje se samo u fragmentima. Najpoznatije delo koje se bavi njegovom ličnošću i zaslugama je monografija koju je napisao jedan od čuvenih Hercegovaca, pesnik Jovan Dučić.

Predanje kaže da su Vladislavići, kao imućno pleme, imali letnjikovac na području sela Jasenik kod Gacka. Životni uspon Sava je počeo u Dubrovniku gde je usavršavao trgovinu, a uz urođenu visprenost , i stečenu „latinsku” mudrost stigao je do Carigrada i patrijarha Dositeja, sposobnog i uglednog duhovnika i carskog poverenika. Patrijarh će za Savu Vladislavića biti glavna preporuka da u prvim godinama osamnaestog veka stupi na dvor kod Petra Velikog, reformatora carske Rusije.

Kao vrstan poznavalac unutrašnjih i spoljnih kretanja Osmanlijskog carstva, vrlo brzo je počeo da obavlja važne diplomatske poslove, ali se usput bavio i trgovinom pa je važio za jednog od najbogatijih ljudi u Rusiji. Ali, nikada nije zaboravio svoje srpsko poreklo i težak položaj svog naroda pod Turcima. Slao je za srpske škole knjige, novac, manastirima vredne poklone. Zabeleženo je da je, uz saglasnost Petra Velikog i njegovu novčanu pomoć, nagovorio crnogorskog knjaza Danila da sa hercegovačkim i crnogorskim plemenima podigne ustanak protiv Turaka.

Jedna od najvećih diplomatskih zasluga Save Vladislavića je petogodišnji rad na istorijskom poslu – razgraničenju Rusije i Kine. Iako je car Petar Veliki važio za okrutnog vladara, koji nije štedeo ni plemićke porodice, Sava Vladislavić nikada nije pao u njegovu nemilost, čak je često i nagrađivan, a najveće priznanje je titula grofa koju je stekao 1725. godine.

Pred kraj života, sudbina se okrutno poigrala sa grofom, kćerke i sin prerano umiru, a starost ga sklanja od važnih poslova. Imovinu i vrednosti je rasprodao ili poklonio, a preminuo je 1738. u Petrogradu. Kao ličnost od posebnog ugleda, po nalogu ruskog dvora sahranjen je u crkvi Aleksandra Nevskog, daleko od Hercegovine i rodnog kraja.

Danas, u gotovo svim hercegovačkim gradovima, po jedna ulica nosi ime grofa Save Vladislavića, a planiranim podizanjem spomenika u Gacku , na inicijativu Društva srpsko-ruskog prijateljstva, Udruženja Srba iz Hercegovine u Vojvodini i opštine Gacko, i Hercegovina želi da vrati deo duga prema jednom od svojih najvećih sinova.

Link

Još jednu interesantnu stvar bi trebalo dodati o grofu Savi Vladislavljeviću-Raguzinskom: on je poklonio pradjeda Aleksandra Sergejeviča Puškina ruskom caru Petru Velikome.

Slaven777:

Još jednu interesantnu stvar bi trebalo dodati o grofu Savi Vladislavljeviću: on je poklonio pradjeda Aleksandra Sergejeviča Puškina ruskom caru Petru Velikome.

Kliknite za proširenje...

eee ovo je već zanimljiva informacija!!! otkud si to izvadio, svaka čast!

Ma zna Slaven sve.

Slavene dodaj jos sta ako imas ili znas,...

A ime mu je bilo Abram Petrovich Gannibal ili Hanibal

U kom smislu pioklonio Puškinovog pradedu? Kako možeš pokloniti čoveka?
Jedino kao roba. Koliko se ja sećam Puškin ima etiopsko poreklo, pa je možda Sava njegovo pradedu doveo sa nekog putovanja...?

Rechke:

U kom smislu pioklonio Puškinovog pradedu? Kako možeš pokloniti čoveka?
Jedino kao roba. Koliko se ja sećam Puškin ima etiopsko poreklo, pa je možda Sava njegovo pradedu doveo sa nekog putovanja...?

Kliknite za proširenje...

Kupio ga je kao roba u Carigradu zajedno sa jos nekoliko crnih robova.

U to vreme je bilo moderno da se na dvorovima drze crni robovi,Puskinov predak je bio poslat kao taoc,posto je bio sin plemenskog vodje,u slucaju ne poslusnosti mogao je biti prodat ili ubijen.

Jacob:

A ime mu je bilo Abram Petrovich Gannibal ili Hanibal

Kliknite za proširenje...

http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B0%D0%BD%D0%BD%D0%B8%D0%B1%D0%B0%D0%BB,_%D0%90%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BC_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87

Ne znam ti ja ruski

Moderna Pevacica:

On nije bio Srbin, vec Hercegovac.

Kliknite za proširenje...

Hercegovac nije nacionalnost vec regijska pripadnost, isto kao i Sumadinac, Banacanin, itd.
Hercegovci su po nacionalnosti Srbi, Hrvati i Bosnjaci, a Sava Vladislavic je bio Srbin.

Moderna Pevacica:

On nije bio Srbin, vec Hercegovac.

Kliknite za proširenje...

Pazi molim te! A mi svi do sad živeli u zabludi!

Evo pisma Save Vladislavića-Raguzinskog ruskom pukovniku Mihailu Miloradoviču, prirođenom takođe Srbinu, iz Hercegovine. Ono je od 4. marta 1711. godine.

Slaven777:

Evo pisma Save Vladislavića-Raguzinskog ruskom pukovniku Mihailu Miloradoviču, prirođenom takođe Srbinu, iz Hercegovine. Ono je od 4. marta 1711. godine.

Kliknite za proširenje...

Evo i ostatka:

Diplomate najvišeg ranga na ruskom dvoru, grof Sava Vladislavić, Hercegovac sa dubrovačkom diplomatskom školom, bio je naš najveći obaveštajac svih vremena


Priča je jednostavna, počinje u XVII, a završava se u XVIII veku. Kroz priču prolaze karavani, kuriri, špijuni, pojavljuju se tajna pisma iz Rusije koja nude slobodu hrišćanskim zemljama na Balkanu, pojavljuje se, normalno, sablja, normalno, odsečena glava na ognjištu, krv koja gasi vatru ali ne i ideju oslobođenja, zbegovi, roblje, prelepe Hercegovke, napaljeni Turci, hajduci, ustanici, carevi, kraljevi, vladike, poslanici, konzuli, kipovi antičkih Venera, mošti svetih žena, i naš čovek koji sticajem okolnosti učestvuje u zaplitanju i rasplitanju istorije na relaciji Carigrad - Rusija - Venecija - Rusija.


O glavnoj ličnosti naše priče, o tom našem čoveku u inostranstvu, pouzdano se zna da je rođen u Foči - po jednim izvorima, po drugim u Popovu, pa u Jaseniki, pa u Gacku, pa ipak da je iz Žitomislića. Znači, čovek je iz okoline! Funkcionisao je u vreme papazjanije ratova kada svi tvrde pazar i hoće da se biju, po principu "drži me ubiću ga" i pokušavaju da za stolom izvuku korist. U igri na političkom terenu su Mleci, Austrijanci, Šveđani, Moldavija, Vlaška, Turska, Hercegovina i hajduci, Rusija i između svih, političkih prelakirani, talentovani, Dubrovčani.

Taj naš čovek iz okoline, je preteča poznatijeg Mustafe Golubića, Sava Vladislavić, pa grof Sava Vladislavić, pa grof Sava Vladislavić sa puno mini-starskih i savetničkih funkcija.

Ova velaskezovska hercegovačka figura je bila ili stvarno opšti špijun svih učesnika na tadašnjem političkom terenu, koji ih je svađao i mirio, ili veliki blefer koji se sticajem istorijskih okolnosti navežbao, stekao poverenje i postao diplomata najvišeg ranga.

Dubrovački diplomatski univerzitet

Sava Vladislavić je rođen 1664. godine, po nekim dokumentima 1670, i sticajem jednog kobnog noćnog ili jutarnjeg susreta sa komšijama, begovima Čengićima, odlazi na svoje putešestvije u veliki svet.

Jedne noći ili jutra begovi Čengići su stigli kolskim putem od Gacka do Avtovca, od Avtovca nadalje konjskom stazom do Jasenike, do letnjikovca vlastelinske porodice Vladislavić. Udarili su na Vladislaviće, razorili im ognjište i time nesvesno korigo-vali istoriju u nekim njenim etapama. Deo porodice Vladislavić beži za Crnu Goru, drugi deo, po predanju, neki musliman iz porodice Zvizdić, iz Gacka prevodi u Dubrovnik, jer su im porodice bile u prijateljstvu, a jedan deo odlazi za Rusiju.

Sava Vladislavić u Dubrovniku, kako Jovan Dučić kaže, viđao se 1687. godine i družio sa najvećom vlastelom. U tom periodu kada je u Dubrovniku bilo osipanje stanovništva, kada je bio okružen i Turcima i Mlecima, kada je pretila opasnost od lava sa krilima, Vladislavić je po dubrovačkim salonima završavao ekskluzivni univerzitet okretnih političkih igara dubrovačkog senata, "koji uvek dobija čak i kada jači od njega gube."

Iz Dubrovnika odlazi na istok, u Carigrad, donoseći iskustvo umetnosti, obrazovanje, zanat političke spretnosti koji je ukrao od dubrovačke vlastele i svoje novo prezime - Raguzinski. U Carigradu uspostavlja veze sa ruskim poslanstvom, koje našeg Savu iz Okoline, lansira direktno do grofa (titulu dobio 24. februara 1725. godine od carice Katarine I za zasluge Rusiji) pa do ministra, pa do tajnog savetnika Petra Prvog. Presudnu ulogu tu igra Savin mentor, zagonetna i tajanstvena i moćna ličnost, jerusalimski patrijarh Dositej.

Postoji nekoliko narodnih predanja o uzroku bliske veze Save Vladislavića sa Petrom Velikim. Izgleda da je motiv za to prijateljstvo Savin udeo u vođenju tanane politike između Rusije i Turske. Tu je osnov za poverenje koje mu je tokom života ukazivao Petar I, kasnije Katarina I i napokon Petar II. Tome su normalno doprineli prilično konfuzni ruski poslanici u Carigradu koji nisu uspeli da obavljaju zadatke zbog kojih su poslani a koje je sa lakoćom rešavao Sava Vladislavić.

Caru se daje, a ne uzima

O majci Save Vladislavića gospođi Simi, koja je Dubrovnik napustila 1722. godine i sa sinom se preselila u Rusiju, gde umire 1728. postoji, kako piše Jovan Dučić u knjizi "Grof Sava Vladislavić" - poseban spomen u narodnom predanju.

"Sava je svoju majku vodio na carski dvor da je predstavi caru Petru Velikom. Ovaj nije mogao da se dovoljno nagleda njenog lepog hercegovačkog odela, pošto je ona bila obučena seljački: u koporan, zubun, opregaču, rukom pletene vječve, kapu sa povezačom, pojas i papuče, a za pojasom nosila britvicu... Car je sam, lično, vodio po svom dvorcu staricu da joj pokaže njegov sjaj i raskoš, a kad se ona nagledala svih lepota i čudesa, ukaza se i careva riznica puna zlata i dragog kamenja. Tad joj car ruski reče: "Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo." Tada Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre iza pojasa svoju britvicu na carevo blago: "Moj sinko da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo."

Hercegovac kao dubrovački Rus na turskoj Porti

U samom startu, Sava Vladi-slavić, koga u Carigradu (zbog jasnih, očigledno biografskih podataka) zovu Raguzinski, pove-zuje se sa ruskim poslanikom na Visokoj Porti, Emilijanom Ivanovičem Ukrajincevim, 1699. godine. Ukrajincev je upućen sa zadatkom da sa Sultanom zaključi jasan mir, pošto je Rusija na Karlovačkom kongresu sa Turskom zaključila samo nesigurno pri-mirje. Ukrajincev nailazi na kom-plikovane uslove. Početak misije izgleda kao kraj misije. U pismima vladi, spominje Savu Raguzinskog (Vladislavića) i jerusalimskog patrijarha Dositeja kao ljude od poverenja. Jerusalimski patrijarh Dositej je, jednostavno rečeno, do kraja života bio stub ruske politike u turskoj prestonici.

Sava čini uslugu Ukrajincevu po kojoj postaje poznat na ruskom dvoru: nabavlja mu spise svih međunarodnih ugovora koje je Turska zaključila sa Francuskom, Mle-cima, Ćesarom i Engleskom. Ruska diplomatija to do tada nije imala.

Posle zaključenja mira sa Turskom, Petar I povlači Ukrajinceva i šalje novog poslanika, Dimitra Mihajloviča Galicina, sa misijom da od Turske dobije pravo slobodne trgovine za ruske brodove u Crnom moru. Galicin od velikog vezira dobija nepovoljan odgovor. Galicin se vraća u Rusiju. Umesto njega stiže neobična tragično-komična ličnost, Petar Andrejevič Tolstoj, uman, diplomatski oprezan, lukav, pronicljiv, okretan, spreman na korišćenje svih sredstava da bi ostvario cilj, ali samo sa jednom manom: kada treba da iskoristi sve te svoje sposobnosti on preigra, ošamuti se, padne u depresiju i zove u pomoć Savu Vladislavića. Tolstoj je na kraju, posle nekoliko svojih zanimljivih, ali ni-malo prijatnih, i sa strane gledano duhovitih i apsolutno nekorisnih poteza završio tragično - u tamnici Katarine I, 1730. godine.

Ruski car Petar Veliki vladao je 43 godine, od čega samo 16 meseci u miru: Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, te zbog velikih uspeha (diplomatsko-obaveštajnih) u Kini, Sava Vladislavić smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena


Stvaranje ruske špijunaže

Sa ošamućenim Tolstojem, Sava Vladislavić Raguzinski započinje svoju diplomatsku karijeru. Kao odličan poznavalac turske spoljne i unutrašnje politike, dvorskih tajni, i tamnih mračnih turskih političkih ličnosti, ima u startu odlične preporuke za čoveka koji može da učestvuje u stvaranju obaveštajne službe, kakva je u to doba Rusiji bila neophodna, jer je već izašla na Crno i Baltičko more. LJudi za takvu službu su bili jerusalimski patrijarh Dositej i Sava Vladi-slavić.

Nesrećni Tolstoj se žalio pismom da dve godine boravka u Carigradu nije uspeo da se sretne sa patrijarhom Dositejem. Normalno, Dositej mu je delegirao svoga učenika Savu, koji čini nekoliko krupnih usluga Rusiji. To saznaje Porta i turske vlasti počinju intenzivno da kontrolišu njegovo kretanje i odnose sa ljudima. Tolstoj moli Petra I za odobrenje da Savu Vladislavića pošalje u Moskvu. Sava ekspresno kreće u Azov sa putnim nalogom: "Poučavanje puta Crnim morem u Moskvu".

Iste godine 1702, mustafa II je zbačen sa prestola i bratski se grli sa svojim bratom i naslednikom na prestolu, lukavim, izvežbanim za sve zavereničke metode, spremnim na vizantijske intrige, Ahmetom III. Znači, na terenu se pojavljuje ozbiljan igrač. Savin odlazak dešava se upravo u vreme ove smene. Na vlast u Turskoj dolazi stranka odana šved- skom kralju Karlu XII a protiv ruskog cara Petra I. Postoje nagađanja da je Savin put bio u vezi sa državnim udarom u Turskoj.

U Azovu se Sava Vladislavić nalazi sa carevim ujakom, grofom Apraksinom, sa čijom porodicom održava najtešnje i najintimnije veze do kraja života. Jedno vreme u Peterburgu su stanovali dvorac do dvorca. U par slučajeva poverljivim informacijama omogućava grofu Apraksinu da zadrži svoj položaj, ugled i mesto u tadašnjoj Rusiji. Posle prvog susreta sa Vladisla-vićem Apraksin piše caru:

"Odlikuje se velikom pobožnošću i Bog upra-vlja njegovim sr-cem, on je znalac i sav je predat zadatoj reči."

Jasenik kod Gackog, imanje porodice Vladislavić (rekonstrukcija prema temeljima i narodnom predanju): Predanje kaže da su na ognjištu Turci posekli Savinog brata, zato što su otkrili Savinu prepisku sa ruskim carom. Od Vladislavića potiču i Dučići, iz Trebinja, koji su promenili krsnu slavu posle bežanije sa svojih ognjišta. Pesnik Jovan Dučić napisao je knjigu o grofu Vladislaviću

Trgovac na moru i na kopnu

U julu 1703. sreću se car Petar I i Sava Vladislavić.
Sava dobija "požalevanu gramotu" tj. pravo na slobodnu trgo-vinu, od cara, što je značilo najviše što je moglo da se učini jednom strancu u tadašnjoj Rusiji. To je značilo put ka bogaćenju. U toj gramoti ruski car naziva Savu "ilirskim plemićem". Pravo na trgovinu dobio je i na moru i na suvom. Otvarao je agencije i vodio poslove preko posrednika. Kasnije ima nekoliko monopola u Rusiji.

Car mu poverava razne misije tajnog karaktera. Sava Vladislavić cara Petar I vidi kao pravoslavnog idealistu, kao čoveka koji može da Savino srpstvo oslobodi od 300-godišnjeg turskog ropstva.

Zadaci koje Sava ispunjava samo učvršćuju carevo poverenje. Nižu se datumi i gradovi. Šalje ga ponovo u Carigrad da pomogne grofu Tolstoju koji je trenutno u situaciji iza očajanja. Savinim dolaskom sirotom Tolstoju se poboljšava situacija:

"Blagodareći ljubavi Save Vladislavića, imam takvih prijatelja koji mogu brzo saznati tajne na Porti i meni ih saopštiti". piše grof Tolstoj u Rusiju.

Na povratku iz Carigrada Sava caru donosi "Tajni opis Crnog mora" koje je do tada Rusima bilo nepoznato i "po obalama i po putevima i po utvrđenjima i po voj-nim bazama". Znatno kasnije, 1729. godine, sličan dokument Sava Vladislavić donosi sa svog puta u Kinu. "Tajni opis Kine" - isti naslov i isti sadržaj.

Pokloni Manastirima od Ilirskog kneza

Odsustvo iz domovine je izgleda još više vezivalo Savu Vladislavića za Srpstvo i Balkan. To se vidi iz pokušaja da uz pomoć Petra Velikog, oslobodi Srpstvo i pravoslavni Balkan. Vidi se i u hercegovačkim manastirima, u kojima se čuvaju sveštene stvari i crkvene knjige koje je Sava Vladislavić slao iz Rusije, a na tim knjigama je često stajala i svojeručna posveta sa Savinim potpisom: grof ilirski Sava Vladislavić. Takve poklone je, kako piše Jovan Dučić, slao manastiru Pivi, man. Žitomisliću, crkvi na Topli kod Hercegnovog i crkvi u Risan. I to za života (1732) i zatim testamentom (1738). Narodne pesme, po Dučiću, opevale su Savu Vladislavića kao velmožu u Rusiji, kao ljubimca Petra Velikog, ali i kao Hercegovca i uvek velikog Srbina.

Carski dvorac na poklon i dva tri imanja

Za opis Crnog mora, car ga obasipa poklonima: dvorac na Pokrovki u Moskvi, 325 rubalja za lične izdatke godišnje, pravo za slobodni izvoz u inostranstvo i pravo za trgovanje u Azovu i Maloj Rusiji.

Vraćajući se, 1705. godine, iz Carigrada u Moskvu, Sava Vladislavić je doveo na poklon caru Petru I malog Arapina. Petar I prihvata poklon i kumuje malom Abisincu koga kasnije šalje u inostranstvo radi školovanja. Taj Abisinac, Ibraim, kumče Petra I i poklon Save Vladislavića, je predak pesnika A.S. Puškina.

Bavi se trgovinom, osniva agenciju, postaje glavni liferant bakra za ruski državni novac... jednostavno razvija trgovinu - na jugu u Azovu, na severu u Arhangelsku, a ima i svoje ljude u Veneciji. Njegovo bogatstvo postaje čuveno.

Mladi švedski kralj Karlo XII Pod Poltavom 8. jula, doživljava konačan poraz. Time je utvrđena ruska hegemonija na Baltičkom moru. Zasluge Save Vladislavića, našeg čoveka u inostranstvu, su u ovoj bici velike. Vršio je dužnost šefa intendanture cele operative ruske vojske. Kao priznanje za dobro obavljen zadatak, dobija 12. februara 1710. od cara Petra I imanje Topal, Parafejsku i Višenku. Postao je dvorski savetnik za pitanje pravoslavnog istoka.

Tako i prvi u Rusiji pokreće takozvano "istopčno pitanje" koje je zatim dva veka bilo jedno od najvažnijih pitanja evropske politike.

Grb Vladislavića na crkvenom tasu u Topli, kraj Herceg Novog: Sava se prozvao Raguzinski, i sve do sukoba oko zidanja pravoslavne crkve u gradu Sv. Vlaha, bio je veliki prijatelj i zaštitnik Dubrovnika na ruskom i turskom dvoru. Iako je imao velike prijatelje među dubrovačkim jezuitama, vrlo je sumnjičavo gledao na pokušaje tog katoličkog reda da prodre u Rusiju


Savetnik Petra Velikog za istočna pitanja

Postavljanjem za glavnog savetnika carevog u istočnim pita-njima, Sava dovodi u direktnu vezu Petra Velikog sa vladajućim knezovima Moldavije i Vlaške, sa Vladikom Danilom, knezom Crne Gore i sa Dubrovačkom Republikom.

Pobeda Rusa kod Poltave i nagli porast ruskog prestiža posle te pobede izazvali su strah na turskom dvoru. Ahmet III je ukazao svoje gostoprimstvo savezniku Karlu XII, koji jedini nije padao u depresiju, već naprotiv, sada u ulozi ranjenog antičkog junaka, iz Carigrada razvija sve veću akciju protiv Rusije. Rat je odgovarao svima osim Rusiji i Turskoj. Turski Divan, 12. oktobra 1710. objavljuje rat Rusiji a naš junak grof Tolstoj istog momenta biva, sa celim činovništvom, bačen u carigradsku tamnicu u Jedi-kule.

Tu sada kreću potkupljivanja od Mlečana koji se plaše ovog rata, spletke između Vlaške i Moldavije, između kneza vlaškog Kon-stantina Brakovana i moldavskog kneza Dimitrija Kantemira, pa tursko skupljanje poreza, da bi 25. februara 1711, car Petar Veliki na moskovskom Uspenjskom saboru objavio narodu vest o ratu protiv neprijatelja krsta Hris-tovog.

Za to vreme Sava Vla-dislavić preparira kabinetskog kneza Moldavije Kantemira i prima od cara dužnost da vodi celu civilnu stranu rata protiv Turske.

Odmah po objavljivanju rata, Vladislavić iz Moskve inspiriše ustanak Crne Gore i Hercegovine. Ustanak je trebalo da krene naporedo sa ruskim operacijama u Moldaviji. Sava je računao da će dobro smišljena akcija Srba protiv Turaka na Balkanu da oslabi Sultana i dovede ga u zabunu. U prvom planu ove Vladislavićeve strategije je bio njegov lični prijatelj vladika i knez cetinjski Danilo.

Sava piše, car potpisuje, a vladika izvršava

Na Vidovdan, na Cetinjskom polju, vladika Danilo je sazvao narod, održao vatreni govor i pročitao proklamaciju cara Petar I, ruskog, koju je očigledno pisao Sava Vladisavić. Onda je prepisao u više kopija i razaslao ih u susedne hercegovačke i arbanaške krajeve. Crnogorci su, onaj ostatak koji nije nosio kopije careve proklamacije, otišli u Dubrovnik da kupe barut i olovo. Dubrovnik se pržio na vatri. Ali, našli su rešenje, pošto nisu bili raspoloženi prema ovom ustanku, oni su istovremeno naoružavali i crnogorsko-hercegovačke čete i Turke.

Ustanak je počeo punom žestinom. Napadnut je Spuž, Onogošt (Nikšić), Podgorica i Žabljak. Turci su sabijeni u tvrđave. Odu-ševljenje među Srbima je bilo neiscrpno a terenske pozicije u rukama ustaničke vojske. ALi, baš u trenutku kada je uspeh bio zagarantovan, od cara Petra je sa Pruta stigla vest da je primoran da potpiše mir sa Turcima i da preporučuje i vladiki Danilu da prekine bojeve sa Turcima i da se sa narodom povuče u brda.

Vladika je bio zadovoljan utoliko što je uspeo d spreči svojim ustankom hercegovačke i albanske muslimane da u masama pođu protiv Rusije.

Izazivač rata i potpisnik mira je Turska

Pismo Save Raguzinskog dubrovačkom Senatu iz Rusije: Ni dvadeset godina po odlasku iz Dubrovnika Sava ne prestaje da održava veze sa Republikom, napominjući da je "od detinjstva uvek uživao plodove blagovoljenja" ovog srpskog i katoličkog grada


A na Prutu je bilo veselo. Prvo se u Galiciji car razboleo, onda ozdravio i nastale su sjajne večerinke kod knjaza Sinjavskog, na kojima se puno igralo i pilo. Bitka još nije počela, a izgledalo je da se slavi pobeda. Onda su krenula radosna pisma. Onda feldmaršal Šeremetev u malo tamnijem tonu od radosnog, isto u pismu, obaveštava cara da nije uspeo da spreči izlazak Turaka na Dunav. Onda je vojska bila gladna. Onda je, 24. juna, car stigao na Prut kod Čučora. Mitropolit je blagoslovio imperatora krstom i poškropio vodom, boljari su ga ljubili u ruku. Jedan carev bufon je pokazivao neke svoje ekscentričnosti na talasima Pruta, konj je plivao, a on je stajao na konju, pretpostavlja se pijan, i onda su i konj i spretni bufon potonuli. Knez Kantemir, 25. juna, sprema veliki ručak za cara. Car ga ljubi u čelo. Onda dižu čaše, pa se opet ljube. Sutradan, na godišnjicu pobede kod Poltave, pucalo se, iz 40 topova i pilo koliko je moglo. Onda je 28. juna, car spremio ručak za Kantemira. Boljari su prespavali u tom logoru i probudili se ope-lješeni, pošto su im ruski vojnici čisto za uspomenu, kao suvenir za susret uzeli kome pištolj, ogrtač, uzde itd. U noći između 9. i 10. jula, car se u depresiji zatvorio u šator. Priča se da je uspela da uđe jedino Katarina i da zadobije cara za pregovore o miru sa Turcima i to po predlogu, normalno, Save Vladislavića. Na Prutu praktično prave bitke i nije bilo. Mir je između ostalih potpisao i Sava Vladislavić.

Svađa sa Dubrovnikom

Dvorski savetnik cara Petra I, Sava Vladislavić, moli ga 1716. za odsustvo kako bi otišao u Dubrovnik da se vidi sa majkom.

Na put polazi sa svojeručnim pismom Petra I dubrovačkom knezu i Senatu, u kome Petar Veliki preporučuje Savu Vladi- slavića i traži da mu u potpunsoti, tokom njegovog boravka, izađu u susret.


Sava zahteva da digne na imanju svoje majke pravoslavnu crkvu, Senat to od-bija, Sava se ljuti i odvodi majku u Petrograd, gde je i sahranjena u blagoveštenskoj crkvi, u lavri Aleksandra Nevskog. Tu je sahranjena, pod grobnim mestom 5 majka, a ispod br. 10 - Sava.Vladislavić, u poznim godinama, pred smrt, kad je ostao bez potomstva i rasprodao svoja ogromna imanja: Poslednja njegova velika misija bio je Sibir - piše: ovde ima četrdeset reka većih od Dunava i sto većih od Neve, a nigde šume nemaju takav miris - i Kina, gde je odbio da u Peking uđe noću, ušao je u svečanoj koloni, uz zvuke truba i bubnjeva "kao da car lično dolazi"



Konkordat sa papom i orahove daske za cara

Sledeći njegov zadatak za života Petra I, bio je Venecija i sklapanje Konkordata sa papom Klementom XI za uređenje odnosa katoličke crkve u Rusiji. Vladislavić 1720. postaje poslanik Petra Velikog kod pape Klementa XI, u Rimu.

Dok je boravio u Veneciji, vodi se stalna prepiska između njega i carske porodice. Po prepisci, glavni zadatak Savin je bio da nabavlja po Veneciji statua, maketa raz-nih lađa, ukrase za caričine haljine i druga umetnička dela, što svedoči Savino pismo Petru I, od decembra 1717:

"Dva kipa Adama i Eve koje sam poručio najboljem ovdašnjem majstoru Bonaciju skoro će biti gotovi i nadam se da će biti tako dobre stvari da će se i u slavnom Versaju retko moći videti takve. Poslaću vam takođe 100 ili 200 orahovih dasaka za ukras kuće vašeg veličanstva."

Učestvuje u trampi između cara i pape Klementa XI tako što uz papinu pomoć, caru šalje divan primerak antičke Venere a car šalje papi mošti sv. BriXite.

Uz sve obaveze, Sava uspeva da se oženi izdankom stare vlastelinske porodice, VirXinijom Trevizan, mlađom od njega tridesetak godina, koju uz vesele Venecije odvodi u, za nju tmurni, Petrograd. Imali su troje dece, Sava još i sina Luku iz ranijeg braka, i sva deca im umiru.

Tvorac prve ruske inflacije

U vreme kada je Turska objavila rat Rusiji i već bio spremljen pohod na Prut, car je shvatio da nikakav novi porez usled manjka stanovništva ne može biti nametnut. Carevi savetnici su se bavili ovim problemom. Jedan od njih, piše Jovan Dučić, Sava Vladislavić, podneo je početkom 1711. godine i svoj posebni predlog pod natpisom: "Kako da se ispuni državna blagajna za potrebe sadašnjeg rata". Vladislavić je bio mišljenja da se povisi prihod moneti, time što bi njena težina bila smanjena za 10% po komadu. Car Petar je prihvatio ideju Vladislavića i izdao naredbu da se postupi po njegovom predlogu. U toj 1712. god. srebrna moneta je već bila iskvarena i nije davala dovoljno dobitka, i iskovana je bakarna koja je već 1713. poplavila pijace i isterala iz opticaja srebrnu.

Crkva Sv. Save u Sibiru

U povratku u Petrograd, Sava Vladislavić otavara Rusiji nove horizonte. Na dvoru postaje znatno veselije posle smrti Petra I a za vreme carice Katarine I. Carica Katarina, 18. juna 1725. godine, šalje Savu Vladis-lavića za opunomoćenog ministra u Kinu. To se de-šava praktično u poslednjim trenucima, pošto nesuglasice između Rusije i Kine uzimaju maha.

Važna crta Vladislavićevog diplomatskog metoda je bilo njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Talijana, Kineza i samih Rusa. Glav-ni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odlici, koju Dučić, smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera.

U Kini uz mnogo peripetija, diplomatskih divljačkih igara, igara ne-rava, direktnih pretnji, Vladislavić uspeva da do kraja ostvari cilj svog putovanja. Zaključuje sporazum sa Kinom. U Sibiriji zida grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicsku i u njoj crkvu sv. Savi Nemanjiću. Zatim prvi donosi tačne karte Sibira i to na naučnoj bazi. Nepodeljena mesta su podeljena i to u rusku korist.

Razgraničava Rusiju i Kinu, to je takozvani Burinski ugovor, a granica izgleda po Vladislaviću otprilike ovako: od pada reke Šilke u Argun do Altajskih gora - granica reka Argun do zadnje tačke na zapadu Šaban - Dagom".

Za zasluge u Kini dobija od Petra II orden Aleksandra Nevesko, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Posle njegovog trijumfalnog pohoda i povratka iz Kine, povlači se sa diplomatske i političke pozornice.

Sava Vladislavić je pisao i prevodio. Preveo je sa italijanskog "Istoriju Slovena", delo popa Mavra Orbinija.

Nagla smrt dece ga ruši i 17. juna 1738. godine umire u Petrogradu gde je i sahranjen u crkvi Aleksandra Nevskog.

http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/02/article-14.html

paja1408:

ebi ga...on i rusija ga zvali ilirom...a vidi sad...svi balkanci drugi iliri osim srba...i siptari i hrvati ..ma ima interesenata puno...

Kliknite za proširenje...

da vlada informativni mrak i blokada u istorijskim naukam,davno je poznato...al što rekao genijalni Miloš Milojević:"kad se bude jezik protumačio,otkriće se stvari čudnovate..." svaka se ptica i zverka po svom glasu poznaju,pa tako i ljudi....

Moderna Pevacica:

On nije bio Srbin, vec Hercegovac.

Kliknite za proširenje...

Pismo od 20. maja 1711. godine:




* Политические и культурные отношения России с югославянскими землями в XVIII в. Документы, Москва 1984, 34-35.

Sava: ja jesam Serbin.

Zašto to pismo nije objavio Jovan Dučić?

http://www.google.me/url?sa=t&rct=j...=FhUWXYjTq-lA0z9TQ4EkuQ&bvm=bv.72197243,d.bGE

Pogledajte na dnu PDF-a kako se izjasnio Sava Vladislavić na jednoj knjizi koju je poklonio jednom manastiru u Nikšiću!

Илирским грофом га је прогласио сам цар Петар царском граматом.
Мора да су тадашњи Херцеговци уствари Илирци.Али Дукљана нема па нема.

Лекизан:

Илирским грофом га је прогласио сам цар Петар царском граматом.

Kliknite za proširenje...

A caru je tica šapnula kako da ga navede?

Мора да су тадашњи Херцеговци уствари Илирци.Али Дукљана нема па нема.

Kliknite za proširenje...

Kako, pa Dukljani su Iliri!

D U K Lj A N I N:

A caru je tica šapnula kako da ga navede?
Kako, pa Dukljani su Iliri!

Kliknite za proširenje...

Cekaj samo malo , kako sada to ? Crnogorci u najboljem slucaju mogu biti od dukljanskih Slovena , a ne od Ilira na tom prostoru .
Ne mozes tako postavljati stvari .