Драгољуб Дража Михаиловић

sabljar:

da, stara dobra cetnicka propaganda koja se ponavlja

..........


borba ze cetnicku diktaturu , ili srbijanski socijalni darvinizam.......

Kliknite za proširenje...

sabljar:

najobicnija spekulacija, za koju nema nikakvih dokaza. da bi neko oborio dokumenat, mora da da drugi dokumenat. sa druge strane, djurisic na taj nacin prebacuje odgovornost za klanje muslimana na mihailovica, i ti i tebi slicni velicate to kao "dovitljivost"....., jer vam je ionako svejedno tko je klao muslimane ili hrvate. najvazniji su cetnici..sve sto cetojke naprave je interesu laznog srpstva i velike srbije, i opravdano je...srbijanska varijanta fasizma....zaboravljas da postoji idjurisicev odgovor na to pismo, u kojem obavestava mihailovica o ucinjenom...

i

Kliknite za proširenje...

"23.Oslobođenje Leskovca

Datum oslobođenja: najverovatnije 31.avgusta 1944

Četnici (Južnomoravska grupa korpusa): nepoznati gubici
Nemci: 230 zarobljenih
Arnauti: 300 zarobljenih
(IaN, mf.6(prepis iz Leskovačkog arhiva), snimak broj 598)

Kliknite za proširenje...

Fitzroy Maclean the head of the British military mission to the Partisans wrote ..... as we watched the whole of Leskovac seemed to rise bodily in the air in a tornado of dust and smoke and debris, and a great rending noise fell on our ears. ..... What was left of Leskovac lay enveloped in a pall of smoke; several buildings seemed to be burning fiercely. Even the Partisans seemed subdued. This was part of Operation Ratweek to attack the enemy withdrawal, and air reconnaissance had confirmed the presence of a strong concentration of armour and motor transport there

Kliknite za proširenje...

Ali kao i na sektoru Konjica tokom bitke na Neretvi, tako je i u toku operacije Schwartz došlo do neočekivane i neplanirane njemačko-četničke kolaboracije protiv jedinica NOVJ. Nekoliko dana nakon razoružanja Đurišićevih četnika, 98. puk 1. brdske divizije otkrio je da partizani u jačini od 2.000 do 3.000 ljudi drže planinsko područje zapadno od Kolašina, a da na području postoji i velika grupa četnika. Sa četnicima je uspostavljena prijateljska veza, njemački podoficiri pridodani su četničkim jedinicama kao taktički komandanti i združenom akcijom partizani su odbačeni sa svojih položaja.157 Kad su njemačke pretpostavljene komande čule za tu kolaboraciju, javili su 1. brdskoj diviziji da je prijašnje naređenje o razoružanju svih četnika koje susretnu jos uvijek na snazi. Zbog toga je 1.546 četnika koji su kolaborirali sa 98. pukom razoružano 26. maja, ali su deset oficira i 800 četnika Nijemci upotrijebili kao konjevodce i nosače za opskrbu njemačkih trupa.158 Štoviše, general Roncagha, talijanski komandant na području Kolašina, koji je ranije žestoko protestirao zbog razoružanja Đurišićevih četnika, i sam je na temelju viših naređenja naredio da se razoružaju one četničke jedinice koje su povezane s generalom Mihailovićem, s posebnim izuzetkom, na primjer, Lašićevih četnika.159 Prema jugoslavenskim procjenama, ukupni broj četnika koje su tih tjedana Nijemci i Talijani razoružali u Crnoj Gori, jugoistočnoj Bosni i u Hercegovini, iznosi oko 7.000160

157 Ibid, snimci 1194-1196.

158 Ibid, snimci 1180, 1227.

159 Ibid, snimci 1201, 1226, 1231.

160 Vujošević, str. 146.

Kliknite za proširenje...

sabljar:

operacija schwarz i cetnicke muke.....


rasturike se cetojke u sisanju nemcima........

Kliknite za proširenje...

sabljar:

cetojke oslobadjaju leskovac.........iz samardzicevih bajki za cetojke:



i tako oslobodise "najverovatnije" ....

i onda dodje maclean.....

During the World War II, Leskovac gave a great contribution in the battle against the occupational army. During the war operations, on 6th of September 1944 Leskovac was bombed from the allies. More then 1500 citizens died and great material damage has been done.

Leskovac was liberated on 11th of October 1944


laganje na kvadrat gospodina samardzica....

Kliknite za proširenje...

Ненад:

Како је онда заробљено 3764 четника?

Kliknite za proširenje...

Пошто кисељко врло радо цитира Николу Миловановића Грбу, да се подсетимо ко је тај човек.

Kliknite za proširenje...

Ненад:

Преносим Динчићева питања комунистима.


-Нека комунисти наведу само једну антиосовинску акцију у периоду од 17. априла до 22. јуна 1941?

-Нека дају само једног човека који је немачком војнику опсовао матер, украо капу, или слично?

-Нека кажу како се зову саботери који су ломили пресе у Војном складишту Обилићево-Крушевац, и у Заводу у Крагујевцу.
Да ли је то саботажа против легитимне војске? Ко је онда Пета колона ту?

-Нека кажу шта им значе првомајски прогласи садржине да људи треба да се држе реда и рада. Па против тих парола су касније најгласније иступали. У чему је ствар?

-Нека кажу само једног човека, симпатитера комуне који је мучен, хапшен, стрељан од Немаца од 17. априла до 22. јуна?

-Нека објасне како су их полицајци похватали лако после 22. јуна на радним местима. Шта су тражили код Немаца, Бугара и осталих?

Kliknite za proširenje...

Koča:

sta je ukiseljeni, nisi sposoban da odgovoris na postavljena pitanja...nema kod Joze i Grbe...ili ti treba vremena da sam smislis, to imas obicaj pred spavanje...mozda da sklepas neku skrabotinu

Kliknite za proširenje...

Većina Mihailovićevih sljedbenika i većina njegovih domaćih i stranih pristalica, kao i mnogi nedovoljno obaviješteni ljudi, tvrde da je to bila prva gerilska snaga protiv Osovine u Evropi, koja je prethodila pojavi jugoslavenski orijentiranih partizana predvođenih komunistima.20 Ta tvrdnja je istinita samo ukoliko se prihvati da jednostavno otići u brda znači početak gerilskog pokreta. No, ako pod gerilskim pokretom podrazumijevamo političku i vojnu organizaciju relativno velikog broja ljudi i oružane operacije koje se manje ili više trajno i s odlučnošću izvode, tada to sigurno nije točno. Jer Mihailović je sa svojih pedeset do šezdeset ljudi (uključujući tu i one koje je poslao na područje Rudnika) jedva bio spreman otpočeti s gerilskim operacijama ili potaknuti sveopći ustanak u Srbiji, pet ili šest tjedana nakon dolaska na Ravnu Goru; o drugim dijelovima zemlje da se i ne govori. Pišući o Mihailovićevoj odluci da ode u brda, Vučković tvrdi:

»Sledećeg dana (15. aprila) Vrhovna komanda izdaje naredbu o obustavi neprijateljstava. Mihailović odbija da naređenje izvrši. Naprotiv, on se odlučuje da krene ka Srbiji, u nadi da će naići na neki nerazbijeni front ili organizovan otpor i sa ljudstvom mu se priključiti.«21

Isto je Mihailović izjavio pukovniku Robertu H. McDowellu, vodi posljednje američke vojne misije, koja je od kraja augusta do 1. novembra 1944. boravila u njegovom štabu.22

20 Radoje Knežević, »Počeci pokreta otpora«, str. 13, gdje se navodi da je sam Mihailović označio 15. april, dan kad je odlučio da se ne preda Nijemcima, kao početak svog gerilskog otpora. Knežević ga datira 23. aprila, kad je Mihailovićeva grupa navodno uništila jedan most - to jest, od prvog četničkog akta sabotaže.

21 Vučković, »Ustanak u zapadnoj Srbiji«, str. 128.

22 Razgovor s pukovnikom McDowellom, na Stanford University, 19. marta 1968.

Znatan broj drugih profesionalnih i rezervnih oficira u Srbiji također je odbio predaju ili je nekako uspio izbjeći njemačko zarobljavanje sredinom aprila. Neki od njih pridružili su se Kosti Pećancu, a mnogo veći broj otišao je na Ravnu Goru, čuvši za Dražu Mihailovića i njegovu grupu. Budući da su ti ljudi bili uglavnom mlađi po činu, nitko nije dovodio u pitanje Mihailovićevo vodstvo. Mnogi, koji su kasnije postali važni četnički komandanti ili važni članovi Mihailovićeva štaba — među njima Radoslav Đurić, Boško Todorović, Duško Todorović, Sima Uzelac, Aleksandar Mišić, Neško Nedić, Miloš Glišić, Zvonimir Vučković, Dragoslav Pavlović, Vučko Ignjatović, Velimir Piletić, Siniša Ocokoljić-Pazarac, Ljubomir Jovanović-Patak, Dragutin Keserović, Nikola Kalabić, Predrag Raković, Ivan Fregl i Rudolf Perhinek - došli su Mihailoviću na taj način.23 Neki, koji su kasnije postali značajni komandanti, bili su ranije civili i rezervni oficiri, kao Nikola Kalabić i Vojislav Lukačević. Nijemci i Talijani nisu dugo držali u ratnom zarobljeništvu oficire jugoslavenske vojske podrijetlom iz Crne Gore, već su ih puštali kućama, budući da su Talijani koji su okupirali Crnu Goru imali za taj teritorij specijalne planove. Partizanima se u Crnoj Gori pridužio veći dio oficira no što je to bio slučaj u Srbiji, ali još ih se mnogo više pridružilo četnicima i s vremenom su mnogi od njih postali vodeći četnički komandanti, kao Bajo Stanišić, Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Dva Crnogorca koja su se iz izbjeglištva vratila s prvom britansko-jugoslavenskom vojnom misijom, major Zaharije Ostojić i major Mirko Lalatović, zauzeli su vodeće štabne položaje pod Mihailovićem.

23 Mešković, »Na Ravnoj Gori«, str. 55. Fregl i Perhinek su bili Slovenci.

Od sredine maja do augusta 1941. glavna se aktivnost Mihailovićevih četnika sastojala u procjenjivanju potencijalnog novog ljudstva za njihovu organizaciju, popisivanju onih koji su bili voljni odmah prići, i pripremi mobilizacionih spiskova onih koje bi se moglo pozvati u danom času, zatim u skupljanju i uređenju skrovišta za oružje i municiju, opreme za vezu i druge opreme, te planiranju strategije otpora. Iako je prvobitna grupa koja je s Mihailovićem došla iz Bosne (i oni oficiri što su im prišli u Srbiji) očekivala da će se angažirati u oružanom otporu protiv okupatorske vojske, to nije značilo da su odmah planirali borbu: odgađanje je, s njihovog stanovišta, bilo ne samo jedino logično i mudro, već pod postojećim uvjetima i neizbježno. Napokon, njih je u početku bilo samo nekoliko desetina i tek su počeli izgrađivati svoju organizaciju; nisu znali kakvo je opće raspoloženje naroda, a nisu imali ni dovoljno oružja, municije i druge potrebne opreme. U stvari je temeljna komponenta njihove strategije od početka bila da se organiziraju i sakupe snagu, ali da odgode stvarnu oružanu borbu protiv okupatora, sve dok se pod naletom zapadnih Saveznika, čije su iskrcavanje u Jugoslaviji očekivali, okupatorske armije ne počnu povlačiti.

Ubrzo nakon dolaska na Ravnu Goru, Mihailović i njegovi ljudi organizirali su komandno mjesto i prozvali se »Četnički odredi jugoslovenske vojske«.24 Ime »četnik« bilo je naravno preuzeto, ali ta gerilska organizacija nije se ni u kom smislu zasnivala na predratnom četničkom udruženju ili udruženju starih četnika, niti je izrasla iz one Četničke komande jugoslavenske vojske koja je stvorena u aprilu 1940. Ipak, Mihailović je svoju organizaciju u određenoj mjeri sagradio na dugoj i cijenjenoj borbenoj tradiciji srpskih gerilaca.

24 To ime je zatim promijenjeno u »Vojno-četnički odredi«. Kad je Mihailović uspostavio kontakt s izbjegličkom vladom i kad je imenovan ministrom vojske, mornarice i zrakoplovstva, u januaru 1942, ime je opet promijenjeno u »Jugpslovenska vojska u otadžbini« i to su službeno ime četnici nosili do kraja rata. Vidi Mi. Mić. str. 581-582. Posljednja promjena imena označila je formalnu promjenu Mihailovićeve organizacije od gerilskih formacija u nacionalnu vojsku, nasljednika bivše jugoslavenske kraljevske vojske.

Pored vojnog štaba na Ravnoj Gori, Mihailović je već u augustu 1941. organizirao Centralni nacionalni.komitet, sastavljen od ljudi koji su imali nekoga ugleda u srpskom političkom i kulturnom životu. (Neke od tih osoba bile su članovi beogradskog komiteta koji je podržavao Mihailovića). Tri najvažnija člana Centralnog nacionalnog komiteta bili su Dragiša Vasić, bivši potpredsjednik Srpskog kulturnog kluba i član male Republikanske stranke, dr Stevan Moljević, Srbin iz Bosne i advokat, i dr Mladen Žujović, Vasićev advokatski partner i član Republikanske stranke. Ti su ljudi dugo vremena sačinjavali Izvršni odbor, a Vasića je Mihailović posebno imenovao kao starješinu grupe trojice (u kojem su još bili potpukovnik Dragoslav Pavlović i major Jezdimir Dangić) koji će ga naslijediti na čelu pokreta ukoliko bi se Mihailoviću nešto dogodilo.25

25 Lazitch, »Iz istorije Ravne Gore«, str. 171. Prema Lazitchu, Vasić je napisao historiju ravnogorskog pokreta, ali rukopis nikad nije pronađen.

Centralni nacionalni komitet, osobito njegov Izvršni odbor, djelovali su kao Mihailovićevi savjetnici u unutrašnjim i vanjsko-političkim pitanjima, a također su održavali vezu s pristašama medu stanovništvom Srbije i ostalih područja u kojima su četnici bili jaki. Mihailoviću je komitet trebao ne samo zbog očite podrške koju mu je pružao, već i zbog političkog i upravnog iskustva njegovih članova. A to je bila vrsta iskustva koja je njemu i njegovim oficirima toliko nedostajala.26

25 Lazitch, »Iz istorije Ravne Gore«, str. 171. Prema Lazitchu, Vasić je napisao historiju ravnogorskog pokreta, ali rukopis nikad nije pronađen.

26 Za više podataka o Centralnom nacionalnom komitetu, vidi The Trial of Draja Mihailović, str. 316-319.

Kliknite za proširenje...

Ненад:

Преносим Динчићева питања комунистима.


-Нека комунисти наведу само једну антиосовинску акцију у периоду од 17. априла до 22. јуна 1941?

-Нека дају само једног човека који је немачком војнику опсовао матер, украо капу, или слично?

-Нека кажу како се зову саботери који су ломили пресе у Војном складишту Обилићево-Крушевац, и у Заводу у Крагујевцу.
Да ли је то саботажа против легитимне војске? Ко је онда Пета колона ту?

-Нека кажу шта им значе првомајски прогласи садржине да људи треба да се држе реда и рада. Па против тих парола су касније најгласније иступали. У чему је ствар?

-Нека кажу само једног човека, симпатитера комуне који је мучен, хапшен, стрељан од Немаца од 17. априла до 22. јуна?

-Нека објасне како су их полицајци похватали лако после 22. јуна на радним местима. Шта су тражили код Немаца, Бугара и осталих?

Kliknite za proširenje...

Kliknite za proširenje...

Nemacki poduhvat "Mihailovic"

Posto je na taj nacin prebacila Tita Italijanima u nadleznost, nemacka vojna komanda u Srbiji organizovala je poduhvat ciji je cilj bio da se likvidira sam Mihailovic. Za tu operaciju Nemci su upotrebili iskljucivo nemacke jedinice, jer u Nediceve odrede i administrativni aparat nisu imali mnogo poverenja. Nemacki vojni i policijski krugovi u Beogradu dobro su znali da medju ljudima, koji su formalno bili u sluzbi Nedica, ima rodoljuba koji su cesto po cenu zivota bili spremni da na razne nacine pomognu borcima u sumi. Da bi sprecili veze izmedju Beograda i Mihailovicevih ljudi na terenu, Nemci su tokom jeseni 1941. godine hapsili Nediceve oficire i cinovnike za koje su sumnjali da su u dosluhu sa Mihailovicem. Tako je bio uhapsen zandarmerijski pukovnik Jovan Trisic. Hapsenja, medjutim, nisu mogla da sprece dodire i pomoc koja je krisom dolazila iz Beograda. Dvadesetog oktobra 1941. godine sef nemacke policije zalio se da se cetnici, s izuzetkom onih koji pripadaju grupi Pecanac, bore zajedno sa komunistima. "Ustanici'', po njemu, "imaju bezbroj veza sa srpskim (Nedicevim — I.A.) vlastima. Tako je, na primer, na Glavnoj posti u Beogradu uhapsen njihov poverenik koji je ustanicima dostavljao vazne telegrame.37

Tih dana general Beme je naredio Nedicu da nedicevski organi ne organizuju hvatanje Draze Mihailovica nego da samo jave Nemcima gde se on krije s tim da ga Nemci likvidiraju. Svesni do koje je mere Nedicev vojni i upravni aparat bio infiltriran od Mihailovicevih simpatizera, Beme i njegovi saradnici su se verovatno bojali da bi jedan cisto nedicevski poduhvat protiv Mihailovica unapred bio osudjen na propast, jer bi Draza preko svojih veza odmah bio obavesten i na vreme mogao da se prebaci na drugi teren, gde bi Nemcima bilo jos teze da ga pronadju i likvidiraju. Nemacka zelja da se otarase Mihailovica postala je jos izrazitija posle — neuspelog za Nemce — sastanka koji su dva opunomocenika nemackog komandanta Srbije imala sa njim u selu Divci u noci izmedju 13. i 14. novembra, u nadi da ce ga u licnom dodiru uveriti u stetnost njegove borbe. Posto Mihailovic nije hteo da prihvati nemacki poziv na bezuslovnu kapitulaciju, razgovori su bili prekinuti i Draza se vratio na Ravnu Goru. Sem sa nemackim zarobljenicima, koje su njegove jedinice zarobljavale 1942-1944. godine, Mihailovic sa Nemcima nije progovorio ni reci do avgusta 1944. godine, kad su izvesne uticajne nemacke licnosti izrazile zelju da preko Mihailovica pregovaraju sa Amerikancima o kapitulaciji nemacke vojske na Balkanu. Treceg decembra 1941. godine nemacka vojna komanda u Srbiji izdala je 342. diviziji naredjenje za "unistenje Mihailovicevih odreda juzno od Valjeva". Naredjenje je imalo da se izvede opkoljavanjem i "ciscenjem'' brdovitog terena od oko 120 kvadratnih kilometara u okolini Ravne Gore.38

Dva dana docnije delovi 342. divizije, koji su bili odredjeni za poduhvat Mihailovic, nalazili su se na polozajima koji su im bili dodeljeni. Obruc je bio organizovan i 6. decembra rano-ujutro Nemci su poceli da nadiru sa cetiri strane. Izgledi za uspeh bili su vrlo veliki. Nemacke jedinice su bile daleko bolje naoruzane i nemacka obavestajna sluzba je znala da se Mihailovic nalazi kod svog starog druga, majora Aleksandra Misica, u selu Struganik. Posle "kratkog puskaranja" Nemci su zarobili majora Misica i njegov stab dok je Mihailovic jedva izmakao u brda. 39

Pre nego sto je Mihailovic izbegao iz nemackog obruca, koji se sve vise stezao, on je doneo odluku koja je spasla zivu snagu njegovog pokreta u tom kraju. Mihailovicevim jedinicama bilo je naredjeno da se u manjim grupama izvuku koristeci poznavanje terena, duge noci i pomoc seljaka. Na taj nacin glavnina Mihailovicevih odreda u okolini Ravne Gore na vreme je izbegla unistenje. Vec 7. decembra Nemci su ustanovili da "samo mestimicno nailaze na neprijatelja i da kraj brzo postaje prazan".40

Kad vec Mihailovica nisu mogli da uhvate — Nemcima nije nista drugo ostalo nego da na Ravnoj Gori zapale deset sklonista koja su ranije Draza, njegovi saradnici i njihova pratnja koristili. U celokupnom poduhvatu Mihailovic, koji je trajao do 9. decembra 1941. godine, Nemci su ubili 12 Drazinih oficira i vojnika, zarobili 482 coveka i 2 zene, i zaplenili 317 pusaka, 21.000 metaka, 2 masinske puske, 37 konja, 3 automobila, 1100 telefona, 2 telefonske centrale, 2 radionice za izradu odela i obuce, 1 kratkotalasnu prijemnu radio stanicu, 488.000 dinara, itd. 41

U desetodnevnom izvestaju rada nemacke komande u Srbiji general Bader je likovao: "Operacije (nemacke — I A.) vojske za unistenje srpskog ustanickog pokreta dale su ocekivani rezultat. Grupa Mihailovic se moze smatrati razbijenom ... Mnoge Mihailoviceve pristalice izgleda da su pobegle u sume i planine" (16-XII 1941).
Dnevnik 342. divizije za 8. decembar 1941. godine daje, medjutim, mnogo realniju ocenu poduhvata Mihailovic. Posto je s pravom istakao da je "hvatanjem Misicevog staba i prodorom u centar Mihailovicevog pokreta" Mihailovicu dat "vrlo jak udar", komandant divizije priznaje da "unistenje ove cetnicke grupe, koja sad ima mnogobrojne nenaoruzane pristalice u nacionalnom srpskom seljackom stanovnistvu, nije postignut".42

Izvori

37 ''Zbornik", 1-1-1949, s. 544
38 T-501-246-000734.
39 T-501-246-000735. - Misic je spasao glavu svoga komandanta kada je prllikom prvog saslusavanja izjavio Nemcima da je on Mihailovic. U docnijim vojnim operacijama protiv Mihailovica nemacke jedinice bile su snabdevene njegovom fotografijom.
40 T-501-246-000735.
41 T-501-246-000741
42 T-501-246-000736

Kliknite za proširenje...

Ucena za glavu Draze Mihailovica

Neuspeh glavnog cilja poduhvata Mihailovic naterao je komandanta 342. divizije da protiv Draze predlozi upotrebu drugih sredstava. Ono sto nemacko oruzje nije moglo posle visemesecnih borbi, trebalo je postici uz pomoc onih Srba koji bi bili pohlepni. General Hofman je predlozio generalu Baderu da se ponudi premija za glavu Draze Mihailovica. 43

Njegov predlog je bio primljen i u decembru 1941. godine u Srbiji osvanuli su prvi plakati *, na kojima je pisalo:

"Srbi!
Vodja odmetnika i buntovnika Draza Mihailovic, koji na svojoj savesti nosi krv vise hiljada Srba i koji je vlastitoj zemiji naneo beskrajnu bedu i nevolju, posle unistavanja njegove bande, nalazi se u begstvu, po svoj prilici u pravcu Bosne. Zbog nepredavanja oruzja, mobilizacije ilegalne vojske, zbog njegovog zlocinackog udruzivanja sa komunistima i zbog podizanja oruzanog ustanka protiv nemackih okupatorskih snaga, on je svoj zivot proigrao. Onaj, ko ga uhvati, dobice nagradu u lznosu od 200.000 dinara.
Nemacka vrhovna komanda 44

Nemacka pretpostavka, da se Mihailovic prebacio u Bosnu„ bila je donekle razumljiva. Ustanak u Bosni 1941. godine dobrim delom su vodili oni koji su u Mihailovicu videli svog komandanta ili pokusavali da sa njim uhvate vezu radi sto uspesnije borbe protiv okupatora i ustasa.

____________

* Po generalu Baderu, premija je istovremeno bila objavljena preko radija i putem letaka srpskom stanovnistvu, 10-II 1941. (''Zbornik'' I-1, 1949, s.636)

43 T-501-246-000736
44 T-501-256-001155

Ivan Avakumovic, Mihailovic prema nemackim dokumentima, London 1969.

Kliknite za proširenje...

Ненад:

Чињенице против комуниста.

1. Дража је први пуцао на Немце у Априлском рату, док је Тито банчио у БГ-у.
2. Први устанак у Европи је дигао будући четнички војвода поп Перишић, 7.6. у Казанцима у Херцеговини, док су дан раније комунисти играли фудбал са Немцима.
3. Док су комунисти банчили са Немцима до 22.6. Дража је већ имао 30-ак створених одреда.
4. Прво ослобођено место у Европи, Автовац у Херцеговини су ослободили будући четнички команданти поручник Поповић и поп Перишић, 28.6. док су комунисти тек стварали одреде.
5. Први град ослобођен од Немаца, Лозницу су ослободили четници.
6. У устанку у Србији 1941. четници су изгубили знатно више команданата од партизана.

Чињенице које ниједна комунистичка лаж не може да оспори.

Kliknite za proširenje...

ZAŠTO JE DRAŽA PRVI GERILAC EVROPE?

Na osnovu aprilskih i majskih borbenih izveštaja komandanata jedinica iz okupirane Srbije 1941. godine, Hitler je bio prinuđen da 9. juna potpiše jedan borbeni dokumenat Direktiva 31, kojim je okupacione teritorije na Balkanu (Srbija i Grčka) proglasio – Ratnim područjem.

U Direktivi, sem ostalog, stoji: "Zapovednik oružane sile na Jugoistoku ima sva prava teritorijalnog zapovednika u delovima Srbije, Grčke i Grčkih ostrva koja poseduju nemačke trupe. Oblasti, koje posedaju isključivo nemačke trupe, operativno su područje..."

Od tada je generalštabni pukovnik Dragoljub Draža Mihailović, nastavljajući kontinuitet Vojske Kraljevine Jugoslavije u pružanju otpora nemačkoj agresiji, i zvanično postao prvi gerilac porobljene Evrope.

U danu kada su bivši jugoslovenski ministar dr Aleksandar Cincar-Marković i divizijski general Radivoje Janković, sa punomoćjem, radi zaključenja i potpisivanja ugovora o bezuslovnoj kapitulaciji (potpisan 17. aprila u 21 č u zgradi Čehoslovačkog poslanstva, a ugovor stupio na snagu 18. aprila u 12 č), predsednik Vlade general Simović je na Nikšićkom aerodromu naređivao generalu Draganu Mirkoviću da ostane u zemlju i "negde u šumi čuva Kraljevo znamenje i dragocenosti", dok je ministar vojske i mornarice Bogoljub Ilić naređivao oficirima da se probijaju u Grčku u koju su "prešle dve jugoslovenske divizije radi obrazovanja solunskog fronta."

Četiri dana kasnije nemački komandant 60. motorizovane divizije je izvestio da je prilikom kontrole teritorije radi oduzimanja oružja u selu Dobrić, kod Lešnice, sukobio s jednom "komitskom bandom (u srpskim uniformama)". Tom prilikom poginuo je jedan nemački poručnik, dok su još dva oficira teško ranjeni. Za odmazdu Nemci su spalili Dobrić.

Nedelju dana potom, komandant nemačke 2. armije je naredio da se oni koji se "zateknu u srpskoj uniformi pod oružjem stave van granica međunarodnog prava i odmah streljaju" (navodi prema: dr Ivan Avakumović, Mihailović prema nemačkim dokumentima).

Dnevnik iste Komande dao je (23. aprila 1941) više činjenica o napadu na rudnik srebra i zlata kod Lebana, koji je bio svojina poznate nemačke firme Herman Gering Verke. Bombama i mitraljezima naoružana grupa je napala rudnik gde je među činovnicima bilo pripadnika nemačke manjine u Jugoslaviji. Iako je napad uz mnogo muka odbijen posle nekoliko sati puškaranja, nemačko komandovanje je zabrinula činjenica da se možda pojavljuju četnici pošto se znalo da su armije bivše Jugoslovenske vojske u svom organizacijskom sastavu imale po jedan bataljon četnika, koji su bili obučeni za gerilski rat, pa je s tim u vezi Komanda 294. divizije uputila jednog oficira na teren sukoba.

Jedan drugi slučaj oružanog sukoba s ostacima Jugoslovenske vojske zbio se na planini Tari (dolazak Dražine grupe iz Bosne u Srbiju). Žandarmerija je obavestila Nemce da se na Tari nalazi "jedna banda bivših jugoslovenskih vojnika pod vođstvom jednog majora" koja je imala oko 80 ljudi i dva mitraljeza. U poteru za "bandom", za koju su Nemci mislili da je stigla iz Čajetine, upućen je (3. maj 1941) artiljerijski poručnik Brabenter sa artiljerijskim odeljenjem i odredom nemačke vojne žandarmerije. Na razdaljini od 400-500 metara došlo je do puškaranja pre nego što je ta grupa nestala. Potera je nastavljena pošto ju je ojačao jedan nemački bataljon iz Višegrada, ali su Nemci uvideli da im je "banda" izmakla. Mihilović je, međutim, tako dobro zavarao trag da Nemci nisu shvatili da se on uputio na istok, u pravcu Suvobora.

Ubrzo (17. maja 1941) Komanda nemačke 60. motorizovane divizije je precizirala da u "postupcima s naoružanim bandama ne igra nikakvu ulogu da li su u pitanju četnici ili prosta razbojnička družina. Svaki koji se bespravno zatekao pod oružjem već je proigrao svoj život".

Među nemačkim dokumentima, koje su Amerikanci zaplenili 1945. godine, ime Draže Mihailovića prvi put se pominje u jednom izveštaju koji su ministarstvo domobranstva NDH, i nemačka komanda u Zagrebu, uputili nemačkoj komandi za Srbiju 23. juna 1941. godine, ali je Vermaht, svakako, linijom subordinacije ranije obavešten o tom izveštaju, koji je nastao posle 16. maja kada je jedan Hrvatski podoficir dolazeći iz zarobljeništva u Bugarskoj pušten kući i usput je zadržan radi ispitivanja u Štabu na Ravnoj gori što je, verovatno, odlučilo da ubrzo Hitler i potpiše Direktivu 31. Po dolasku u Zagreb on je izjavio da se na Ravnoj gori nalaze vođa jedne "četničke grupe, generalštabni pukovnik Draža Mihailović, njegovi saradnici major Palošević, konjički kapetan Reljić, žandarmerijski kapetan Uzelac, poručnik Ilić i Ratko Martinović, i da su sa njima podoficiri i vojnici raznih rodova oružja." Kao oficira za vezu naveo je rezervnog majora Aleksandra Mišića, sina proslavljenog komandanta srpske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je iz sela Struganika snabdevao Mihailovićevu grupu oružjem, municijom, hranom i novcem.

Prema rečima tog hrvatskog podoficira, Mihailović i njegovi ljudi davali su "učiteljima, predsednicima opština i stanovništvu potrebna uputstva za sklanjanje oružja, municije, hrane za organizovan ustanak" itd.

I iz drugih krajeva okupirane Srbije Nemci su pre početka nemačko-sovjetskog rata dobijali izveštaje o kretanju malih naoružanih odreda i o sabotažama kao, na primer, o pokušaju da se digne u vazduh tunel kod Ralje i o sečenju kablova kod Kosovske Mitrovice, Kraljeva, Niša, Prokuplja...

Na osnovu izveštaja potčinjenih komandi s jugoslovenskog prostora, Hitler je bio prinuđen da objavi Direktivu 31 od 9. juna 1941, kojom je okupacione teritorije na Balkanu (Srbija i Grčka) proglasio – Ratnim područjem. Direktiva glasi: "Zapovednik oružane sile na Jugoistoku ima sva prava teritorijalnog zapovednika u delovima Srbije, Grčke i Grčkih ostrva koja poseduju nemačke trupe. Oblasti, koje posedaju isključivo nemačke trupe, operativno su područje..."

Tako je, dakle, u trenucima žestokih okršaja Britanaca i Nemaca, i pred nemačkim napadmom na Sovjetski Savez, jedan pukovnik Jugoslovenske vojske, koji je odbio da položi oružje u aprilskom ratu 1941, otvorio novo ratište i ušao u istoriju ratne veštine kao prvi gerilac okupirane Evrope u Drugom svetskom ratu.

Priredio: Generalštabni pukovnik u penziji Novica Stevanović

Kliknite za proširenje...

Početkom novembra 1941.nemačka Komanda daje ovakve karakteristike ustanika:

„Mihailovićev pokret: Stanovništvo podržava Mihailovićeve četnike u svakom pogledu. Uopšte narod u ustanicima (komitama) vidi narodne junake. Četnici Draže Mihailovića nalaze svuda podršku, dok komunističke bande stoje u suprotnosti sa stanovništvom.

Komunistički pokret: Bande se sastoje velikim delom od seoskog ološa i robijaša.“

(Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom 12, knjiga 1, strana 566).

Kliknite za proširenje...

thunder11:

Vidiš, ovo što ti pirčaš je zaostavština jednog propalog a prvestveno podmuklog režima. Istorija južnih Slovena je počinjala i završavala se sa njima, o njihovim porazima se ćutalo a pobede su pretvarane u priče o Davidu i Golijatu. Vidiš, Draža Mihailović je deo te zaboravljene istorije. Mi možemo da pričamo o tome da li je on radio dobro ili loše ali ne možemo da ga ostavimo zapećku naše istorije na koju je više uticaja imao nego Tito koji je vladao kako je vladao. Ja ne mogu da prihvatim Titovu istoriju (koja govori o tome da je bio Austro-ugarski vojnik i kasnije učenik Ruske komunističke škole i koji je uzgred više vremena bio na suprotnoj strani) a da ne prihvatim onu istoriju koja bez natezanja i uvijanja govori o putu Draže Mihailovića a koji je po mom ličnom ubeđenju mnogo više doneo nego što je odneo. Ti se klanjaš onom učenju koje je od nas svih napravilo izrode Evrope sa totalno izgubljenim osećajem za pravdu, poštenje i cilj. Greiš jer smatraš da Dražu treba zaboraviti. A i zašto ga zaboraviti. Ja ne želim da zaboravim ni Tita zato što smatram da samo od istorije možemo naučiti da živimo i radimo bolje u budućnosti (jedan američki predsednik je to mnogo lepše rekao od mene).

Kliknite za proširenje...

thunder11:

Kad budeš naučio da rat nikad i nigde ništa pametno, korisno a Boga mi ni vredno nije doneo onda ćemo da pričamo malo ozbiljnije.

Kliknite za proširenje...

thunder11:

Na kraju krajeva, nije ni bitno ko ga je priznavao a ko nije. Bitno je da je imao želju ali i znanja da svoj bunt usmeri protiv pravih neprijatelja. Doduše, ne treba biti preterano pametan pa znati da su komunjare prevaranti ali treba biti pametan kako se sa njima izboriti. Draža je znao i jedno i drugo, i bilo bi po njegovom da se on pitao.

Kliknite za proširenje...

Draža je bio od izuzetne važnosti ne samo za Srbe nego za sve narode Jugoslavije. U tom periodu mi smo se klackali između komunizma i demokratije. Naravno, ako ti to ne vidiš onda je to tvoj problem.

Kliknite za proširenje...

Na štetu Srbije? A kaži mi ko to svrstava Srbiju u tabor poraženih strana. Nemci? Pa mi smo se protivu njih i borili sve vreme tako da oni nisu merodavni da se po tom pitanju izjašnjavaju. Od Amerikanaca a ni britanaca nisam čuo da je draža bio fašista ili nacista. Zato, hajde da vidimo tvoju dokumentaciju. Ono što ti kažeš je zapravo pretnja onima koji dođu na forum : ako si uz Dražu onda si fašista a ako si fašista videćeš ti tvoga Boga. 90-tih su se ljudi iz mešovitih porodica (srbi-hrvati) plašili da glasaju za Draškovića da ih neko ne bi otkucao i poslao nazad u Kroaciju (to je ta bolesna filozofija na koju se ti oslanjaš).

Kliknite za proširenje...

Ima smisla jer sve dok Draža ne bude rehabilitovan Tito će imati pravo jedine borbe sa okupatorom. Ja danas znam da to nije tačno kao što znam da se svojski trudio kako bi sebe nametnuo kao jedinog borca za pravdu. Videli smo nejgovu pravdu posle rata.

Kliknite za proširenje...

Ti o Titu ne znas NISTA ni zivotu u Jugoslaviji za vreme Tita!

Srbija NIKAD, ni za 100 godina u buducnosti nece ziveti kao sto je zivela pod Titom.

Jer, Tito je bio DOBITNIK, a Draza je bio GUBITNIK..

To im se danas i po grobovima vidi, mnogo godina posle smrti obojice.

Kliknite za proširenje...

Slobay:

blajbingeru ako imas za te tvoje bljuvotine neka pokrica postavi ovde dokumenta, ako ne zasto bezveze spamujes temu.kakve veze ima parada pobede u moskvi sa rehabilitacijom draze, mislim stvarno, preterano lupas.

Kliknite za proširenje...

Slobay:

kazes to im se vidi po grobovima.
a po kom se to Drazinom grobu vidi
odlicno, mozda i ti nesto znas o tome

Kliknite za proširenje...

Blajbinger:

Ne trebaju tu NIKAKVA DOKUMENTA (engleska i americka pogotovo).

To se VIDI iz prilozenog.

Srbi nisu bili pozvani, sto znaci da NISU U POBEDNICKOM TABORU.

A u pobednickom taboru su VISE OD POLA VEKA bili SAMO PARTIZANI.

DRAZA NIKAD NIJE BIO.

Kakvi JOS dokazi tu trebaju?

Kliknite za proširenje...

Kliknite za proširenje...