Nakon burnog razvoda Snežani je bilo potrebno nekoliko meseci da prikupi rašivene šavove svog života. U godinama kada se više ne očekuju nikakva velika iznenađenja, kada smisao postojanja postane samo kako preživeti, s bledunjavom nadom da će ipak doći do neke promene koja će makar malo oplemeniti to preživljavanje, Snežani je palo na pamet da kupi kompjuter. Na poslu je već dovoljno dugo baratala njime ali bez preteranog posvećivanja pažnje bilo čemu drugom osim kucanju dosadnih izveštaja i ugovora.
Dan kada su joj isporučili kompjuter na kućnu adresu, za Snežanu je bio dan «D».
Do tada sama među ljudima i među stvarima i – kako joj se činilo – sama na čitavoj planeti, odjednom je ušla u svet iza ogledala, u kome je bilo mogućnosti da se promene životne trase. Surfovanje, forumašenje, četovanje – svi ti putevi od žute cigle vodili su porastu njenog samopouzdanja. Tamo je mogla ostvariti snove koje u realnom svetu nije uspevala, mogla je biti neko drugi ... Mogla je konačno biti ispunjena.
Zorana je upoznala na jednom četu. Predstavio se kao inženjer, njen vršnjak («Ovo su godine kada smo u punoj snazi» - pisao joj je), sa propalim brakom i poluodraslim detetom. Govorio joj je puno o sebi, a ona mu je na iskrenost odgovarala jednakom merom: otvorila mu je svoju dušu kao nikome do tada. Jadala se na svoju usamljenost, na tužno detinjstvo u kome je ostala bez roditelja, na nemogućnost da u realnom svetu pronađe sebi društvo. On je uvek bio pun reči utehe: «Usamljenost je naš sopstveni izbor», «Još si mlada» ... a kada mu je poslala svoju fotografiju, udelio joj je i kompliment, rekavši da je prava lepotica, dragulj klasične lepote među ovim današnjim ženama koje su izgubile atribute ženstvenosti.
Malo po malo, i Snežana je počela da se zaljubljuje u njega. S nestrpljenjem je iščekivala kada će se on pojaviti na četu, i nadala se da će on reći nešto više – da će iz njega pokuljati nežne, ljubavne izjave, i da će joj predložiti viđenje. Međutim, ni posle nekoliko nedelja dopisivanja to se nije desilo. Stidljiva i konvencionalna, nije se usuđivala da prva načne temu o susretu, ali se, ne mogavši više da izdrži a da sa nekim ne podeli ono što oseća, poverila koleginici s posla. «Budi oprezna», rekla je koleginica, «internet je pun svakakvih čudaka.»
Koleginicin savet vređao je Snežaninu inteligenciju. Nisam više mala da ne prepoznajem čike s bombonama, pomislila je. Ovo je čovek mog života ... čovek kome ću pokloniti svoje srce.
Iste večeri, Zoran je predložio susret (što je protumačila kao telepatiju zaljubljenih, kosmički znak da je pronašla svog duhovnog partnera). Ispisao joj je čak i stihove:
«Dođi, i na usnama donesi brodove, ja u očima nosim more...»
Bila je vrlo uzbuđena: šta da obuče, treba li da ode do frizera, hoće li uživo na njega ostaviti barem deo onog lepog utiska koji je na njega ostavila fotografija. Izašla je iz stana pola sata pre dogovorenog vremena, iako joj je do mesta sastanka bilo potrebno svega desetak minuta hoda, obučena u najbolju haljinu, decentno našminkana i diskretno naparfemisana skupim parfemom što ga je kupila istog dana, specijalno za tu priliku.
Ispostavilo se da je on već bio tamo. Dočekale su je iznenađujuće plave oči (najlepše na svetu), čaroban osmeh (najlepši na svetu) ... visok, zgodan muškarac (najlepši na svetu) kakvog je mogla samo izmaštati.
Pili su vino, preplitali prste, prosto ju je gutao pogledom. Za Snežanu je vreme stalo, i nije bilo ničeg važnijeg od slatkog iščekivanja onog što će se – po svim nagoveštajima u Zoranovim gestovima, mimici i boji glasa – desiti kasnije. U jednom trenutku uhvatip u je za ruku, prineo njenu šaku svojim usnama, poljubio je u nadlanicu i tiho rekao: «Tragam za pravom ženom ... za onom koja će mi bezrezervno pružiti svoje srce.» Ošamućena od vina i potpuno očarana Zoranovom izjavom, odgovorila je: «Mislim da si je upravo našao.»
«Jesi li raspoložena za još jedno piće, ili možda kafu, kod mene?» pitao je. Ton mu je bio obazriv, kao da se plašio da će je uvrediti pitanjem. «Stanujem blizu, odmah iza ugla.» I odmah potom: «Možda sam prenaglio, izvini ... Nadam se da mi ne zameraš. Ako ne želiš....»
«Oh, želim!» izletelo joj je, zbog čega je pocrvenela, a onda su se oboje nasmejali poput starih ljubavnika koji se sporazumevaju i bez reči.
U liftu zgrade ju je strastveno poljubio, zbog čega joj se zavrtelo u glavi.
Otključao je vrata stana, pritisnuo prekidač za svetlo i uveo je unutra.
Pred Snežanom se ukazao nebičan enterijer: dnevna soba kojom je dominirao veliki, crni kauč, nekoliko lampi sa tamnim, skoro crnim abažurima, koje su bacale jedva tračak svetla, dovoljan da osvetli pomalo zastrašujuće maske i slike po zidovima.
Jedna slika, velikih dimenzija, posebno joj je skrenula pažnju: crna pozadina sa svetlom konturom u sredini, prikaz neke raspolućene lešine ... ljudske ili životinjske - to nije razaznala, i vrišteće crvena koja se iz utrobe te ljudske ili životinjske polutke razlivala u mlazevima po celom platnu. Pomislila je kako je to vrlo morbidna slika, možda umetnički vredna, ali bizaran izbor za nečiji stan.
«Vino, viski ... vermut?» prekinuo je njena razmišljanja Zoran.
«Viski.»
Sela je u fotelju, svesno izbegavajući crni kauč, jer joj se činilo kao da bi je taj komad nameštaja progutao.
Posmatrala je Zorana dok je čeprkao po baru tražeći flašu viskija: lep čovek, zanimljiv, nasmejanih očiju ... Zašto je onda imala utisak da se ovaj ambijent nikako nije slagao sa njegovim likom?
«Ako želiš da se osvežiš, kupatilo je ovde», pokazao joj je vrata koja su vodila iz sobe.
«O, da, hvala ...» Zaista joj je čitao misli; nakon par sati u kafiću bio bi red da popravi šminku i frizuru.
Kupatilo nije mnogo govorilo o Zoranu. Obično kupatilo, obloženo belim pločicama, skoro sterilno u svojoj čistoći, nekoliko belih peškira uredno naslaganih na stalaži, četkica za zube pored umivaonika, i afteršejv na polici do ogledala. «Nema znakova prisustva druge žene», pade joj veselo na pamet.
Kad se vratila u sobu, čekala ju je čaša viskija na stočiću pored fotelje ... i Zoran, zavaljen na crni kauč. Svetlost lampe obasjavala je njegovo pravilno lice: u toj pozi, tako vanvremenski lep, pomalo zagonetnog osmeha, ličio joj je na junaka iz viktorijanskih romana. Želela je da joj on sad priđe i poljubi, ali on je, umesto toga, sedeo i posmatrao je. Osećala je kako mu pogled klizi od njenog vrata, preko skromnog dekoltea, sve do prekrštenih nogu.
Otpila je gutljaj viskija, pročistila grlo, i pitala, tek da razbije tišinu: «Šta predstavlja ova slika na zidu?»
«Misliš na ovu veliku?»
«Da.»
Nasmešio se. «Paaa, ta slika je donekle priča mog života...»
«Kako to misliš? Ti si je naslikao?»
«Ne, kupio sam je jer me je fascinirala... Znaš onaj osećaj kad staneš pred neku sliku i ona te prosto usrče u sebe? Uđeš ne samo u njenu teksturu, već i u suštinu... shvatiš da je nepoznati autor preslikao tvoj unutrašnji svet, čežnje i snove ...»
Snežana se naježila od njegovih reči; ne, nije razumela. Popila je još jedan gutljaj kako bi se otarasila neugodnog utiska o Zoranovom osmehu koji je odjednom više ličio na ožiljak izrezbaren nožem nego na malopređašnje, šarmantno izvijene usne.
«Vidiš, Snežana», nastavio je Zoran, «slika o kojoj pričamo je na neki način čarobna». Glas mu je sad postao dublji a na licu se očitavao zanos ... Izraz koji je Snežanu podsetio na grimasu ludaka. Obuze je neodređena, mračna slutnja.
Bože moj ... Bože moj ... Šta sam to učinila? Nije valjda da sam naletela na psihopatu?
Misli su joj se uskovitlale kao ribice u mutnom akvarijumu. Pokušala je da ustane iz fotelje, ali je udovi nisu slušali ... kao da joj je neko i ruke i noge vezao nevidljivim kanapom.
«Ona RASTE ... Svaki put kada ulovim neku ženu, i uradim joj ono što ću uraditi i tebi, lešina je veća.»
Htela je da vikne ... valjda će neko čuti vrisak u tihoj noći ... međutim, jezik joj je zadebljao, umrtvio se poput stranog tela koji se zaglavio negde između nepca i ždrela pa je davi, preteći da će je potpuno ostaviti bez vazduha.
Prišao joj je sasvim blizu, nadvio se nad nju kao džinovska grabljivica, pomilovao po kosi i šapnuo na uho:
«Dok ti ovo pričam, droga koju sam ti stavio u viski već uveliko deluje. Uskoro ćeš biti sasvim paralizovana, ali svesna svega što se dešava oko tebe i, naravno, osećaćeš bol. Jer, tvoj bol je moj užitak, Snežana ... a na kraju ću ti pojesti srce. To si i htela – da mi pokloniš svoje srce, zar ne?»
Mnogo kasnije, nepokretno ležeći na crnom kauču (sada prekrivenom mušemom cvetnog dezena), sa beskrajnim, bezglasnim krikom u sebi, dok je Zoran nešto prčkao oko njenog golog tela i nanosio joj neopisiv bol, poslednje što je videla bila je slika na zidu: bivala je sve crvenija i crvenija, baš kao i cvetići na mušemi.
Jeste opsirni ali vas je divno...citati 
.
.
). 
pobegoh 
Nije mogao sebi pojasniti taj fenomen, niti se udubljivao u njega, poput deteta se uhvatio najnovije igracke, neopazice zapostavljajuci druge, stare , koje je voleo ....
mogu ti reći da je mnogo blaža nego što to inače umeš da uradiš...ccc...
