Да ли си разговарала са родитељима о томе?
Имаш и школског психолога, можда ти је само потребан разговор ,,уживо'' са неким ко може да те посаветује.
У твојим годинама нормално је да трагично доживљаваш губитак драге особе.
Нажалост, живот ће донети још много сличних ситуација.
Кад је први мој друг погинуо ( било их је касније много, баш много), ми смо се трудили да се понашамо онако како би он волео да се понашамо: смејали се, причали, певали, и имали обичај да наздравимо за њега, желећи да је добро тамо где је...
Прихвати да је тако како је, да би он волео да си добро, да се радујеш истим стварима којима сте се заједно радовали, али исто тако прихвати да је то била његова судбина, и да ТВОЈ живот иде даље...