Cossack
Gost
- Poruka
- 1.609
Тома Џаџић
Олуја и Мали дечак
Неком прослава... (Фото Танјуг)
Откако је под називом „Олуја” пре 13 година Хрватска прогнала 250.000 Срба из Книнске крајине и при том авионским бомбама у колони избеглица побила 1.600 цивила, и у Србији је за тај злочин остао питоми хрватски назив – Акција „Олуја”. У најбољем случају, тај погром се у Србији још назива и војно-полицијска акција „Олуја”. Мирољубив назив за злочин, нема шта, готово као да су га смишљали исти они који су двоипомесечно НАТО бомбардовање Србије назвали „Милосрдни анђео”. А и тада је од авионских бомби страдао приближно исти број недужних људи.
Уосталом, сам назив – олуја, подразумева несрећу и само несрећу, какве изазивају нешто јаче олује у тропским крајевима – тајфуни. Зато је логично да се такви појмови за војне акције користе искључиво када су организоване према непријатељској војсци, а не према цивилима. (И атомска бомба бачена на Хирошиму имала је „надимак” „Мали дечак”!) У случају хрватске „Војне акције Олуја” недвосмислено је реч о злочину: авио-бомбама и митраљирањем убијено је око 1.600 цивила и прогнано је 250.000 људи. Зато би убудуће, уз појам „Хрватска војна акција Олуја” требало користити и одговарајући придев – злочиначка. Уосталом, због злочина почињених у „Олуји”, суди се хрватским генералима у Хагу.
Поменуте чињенице свесни су многи људи у Хрватској, али хрватска власт више зазире од тзв. домољубивих грађана (каквих има свуда), па злочин према Србима не назива правим именом, већ избегава сваку прилику да уместо извињења Србима, помене кривицу српске стране („... а Вуковар, ко је започео рат”). То, ко је започео рат у југословенском случају подједнако је компликовано питање као што је оно „шта је старије кокошка или јаје”.
Зато, вратимо се садашњем основном заједничком проблему: назовимо ствари правим именом, у шта за почетак спада и признавање сопствене кривице.
У те мирољубиве почетке спада, рецимо, то што је српски председник Борис Тадић, упркос очекиваној бурној осуди у држави, смогао снаге да се прошле године извини свим Хрватима којима су припадници његовог народа нанели неко зло. С друге стране, нико од високих представника хрватске власти још није смогао снаге да се извини „припадницима српског народа” за сва зла која су починили припадници његовог – хрватског народа. Када је на то ових дана подсетио председник Тадић, сви хрватски званичници ником поникоше и не јавише се. Само је председник Стипе Месић изјавио да се он –извинио. Али, није рекао коме, јер колико сећање служи, Месић се прошле године извинио – свима онима којима су припадници његовог народа нанели неко зло. А то може бити извињење целом свету, почевши од неких у Тунгузији, само не протераним Србима, од којих је у избегличким колонама на тракторима побијено око 1.600 цивила.
Таква злочиначка делане могу се обезвређивати двосмисленим дипломатским, милосрдним, готово анђеоским језиком. А још мање има смисла и немушто извињење, ако је „изасланство председника Републике Хрватске” на „Дан победе и домовинске захвалности” положило венац на Книнску тврђаву.
Сам председник Месић није дошао на ту прославу, ваљда имајући у виду шта се тотамо заправо слави.
Новинар
Тома Џаџић
[објављено: 07/08/2008]
Олуја и Мали дечак
Откако је под називом „Олуја” пре 13 година Хрватска прогнала 250.000 Срба из Книнске крајине и при том авионским бомбама у колони избеглица побила 1.600 цивила, и у Србији је за тај злочин остао питоми хрватски назив – Акција „Олуја”. У најбољем случају, тај погром се у Србији још назива и војно-полицијска акција „Олуја”. Мирољубив назив за злочин, нема шта, готово као да су га смишљали исти они који су двоипомесечно НАТО бомбардовање Србије назвали „Милосрдни анђео”. А и тада је од авионских бомби страдао приближно исти број недужних људи.
Уосталом, сам назив – олуја, подразумева несрећу и само несрећу, какве изазивају нешто јаче олује у тропским крајевима – тајфуни. Зато је логично да се такви појмови за војне акције користе искључиво када су организоване према непријатељској војсци, а не према цивилима. (И атомска бомба бачена на Хирошиму имала је „надимак” „Мали дечак”!) У случају хрватске „Војне акције Олуја” недвосмислено је реч о злочину: авио-бомбама и митраљирањем убијено је око 1.600 цивила и прогнано је 250.000 људи. Зато би убудуће, уз појам „Хрватска војна акција Олуја” требало користити и одговарајући придев – злочиначка. Уосталом, због злочина почињених у „Олуји”, суди се хрватским генералима у Хагу.
Поменуте чињенице свесни су многи људи у Хрватској, али хрватска власт више зазире од тзв. домољубивих грађана (каквих има свуда), па злочин према Србима не назива правим именом, већ избегава сваку прилику да уместо извињења Србима, помене кривицу српске стране („... а Вуковар, ко је започео рат”). То, ко је започео рат у југословенском случају подједнако је компликовано питање као што је оно „шта је старије кокошка или јаје”.
Зато, вратимо се садашњем основном заједничком проблему: назовимо ствари правим именом, у шта за почетак спада и признавање сопствене кривице.
У те мирољубиве почетке спада, рецимо, то што је српски председник Борис Тадић, упркос очекиваној бурној осуди у држави, смогао снаге да се прошле године извини свим Хрватима којима су припадници његовог народа нанели неко зло. С друге стране, нико од високих представника хрватске власти још није смогао снаге да се извини „припадницима српског народа” за сва зла која су починили припадници његовог – хрватског народа. Када је на то ових дана подсетио председник Тадић, сви хрватски званичници ником поникоше и не јавише се. Само је председник Стипе Месић изјавио да се он –извинио. Али, није рекао коме, јер колико сећање служи, Месић се прошле године извинио – свима онима којима су припадници његовог народа нанели неко зло. А то може бити извињење целом свету, почевши од неких у Тунгузији, само не протераним Србима, од којих је у избегличким колонама на тракторима побијено око 1.600 цивила.
Таква злочиначка делане могу се обезвређивати двосмисленим дипломатским, милосрдним, готово анђеоским језиком. А још мање има смисла и немушто извињење, ако је „изасланство председника Републике Хрватске” на „Дан победе и домовинске захвалности” положило венац на Книнску тврђаву.
Сам председник Месић није дошао на ту прославу, ваљда имајући у виду шта се тотамо заправо слави.
Новинар
Тома Џаџић
[објављено: 07/08/2008]
