Ne znam ni sama odakle da pocnem,moj problem nije dosao iz vedra neba ali kako se kulminacija priblizava sve mi vise gori pod nogama...A ne smem nikome da se poverim.
Imam 33 godine,udata za coveka kojeg sam nekada jako volela,dvoje dete od 4 i 6 godina,stabilan posao u jednoj skoli,naizgled sve je u redu.Imamo kucu,letujemo svake godine,zimujemo svake druge.Kazu mi da izgledam odlicno za svoje godine,prijateljice imamA ja,kao da mi sve to nije bilo dovoljno sam se zaljubila.Ni manje ni vise nego u svog prijatelja.Saradnika.Koji je svestenik
Naime, saradjujem sa njim vec skoro godinu dana. On je veoma mlad, izuzetno obrazovan, govori dva strana jezika, deo zivota proveo je u inostranstvu.Upoznala sam ga kada sampre godinu dana sa zakasnjenjem pozelela da pristupim pravoslavnoj crkvi i konacno se krstim.
Odmah smo se pronasli, vodili duge razgovore o zivotu, o veri, o ljudima.Impresionirao me svojom smirenoscu i sigurnoscu,velikim srcem i spremnoscu da pomogne ljudima.Totalna suprotnost mom muzu,koji je impulsivan, distanciran i sve gleda kroz dinar i sa kojim sam se zadnjih godina nekako udaljila,jer je sve vise posvecen poslu i sticanju, postao je beskrupulozan i bezosecajan, a to mi se ne dopada.Prebacuje mi sto sam pocela da pomazem radu crkvenog hora u slobodno vreme,jer kaze od toga nema koristi i gubljenje je vremena.Zlobni komentari koje sam prinudjena da slusam,da crkva ima dovoljno para,i da moze da plati.
Pored toga postao je i jako ljubomoran primetila sam da mi proverava telefon i zainteresovano prolazi pored mene kad god sam na racunaru.kad je na poslovnom putu, ponekad insistira da mu se javim od kuce a znam da to radi da bi bio siguran da nigde nisam otisla.Glupo je, znam,jer da sam htela, nasla bih nacin da budem ono sto nisam
.Stoga me je zaprepastilo kad sam otkrila da prema mom svestenku imam osecanja,da ne mogu da odvojim pogled od nejgovih ociju,da bih ga slusala satima,da nam se ruke slucajno dodirnu i da me svaki put prodje jeza kad pomislim na njega.Najgore je sto je ovo izgleda obostrano.Primecujem da me gleda, da trazi priliku da me dodirne,da uziva da provodi vreme sa mnom.Sto je najgore i on je ozenjen,35 godina,ima dvoje dece.Svesna sam da ta ljubav nema perspektive,i ako je ima preko koliko zivota treba da se predje?Ali svejedno,volim ga i ne mogu da se oduprem osecanjima.
Pre tri dana me je pozvao kod njega,da mu pomognem oko pakovanja nekih paketa za decu.Izmedju redova sam procitala da njegova porodica nece biti tu,da mu je zena otputovala kod svojih roditelja na 10 dana.I sada postavljam sebi pitanje:da li cu biti spremna da kazem ne,ukoliko bude potrebno.Mozda se varam,ali moja intuicija mi govori da ce mi priznati svoja osecanja,koja su bar meni ocigledna.Hocu li biti jaka?Ili da se prepustim?Strah me je.Od svega sto to moze doneti-njemu,meni,ljudima koje volimo.
Sta biste vi uradile na mom mestu?
Imam 33 godine,udata za coveka kojeg sam nekada jako volela,dvoje dete od 4 i 6 godina,stabilan posao u jednoj skoli,naizgled sve je u redu.Imamo kucu,letujemo svake godine,zimujemo svake druge.Kazu mi da izgledam odlicno za svoje godine,prijateljice imamA ja,kao da mi sve to nije bilo dovoljno sam se zaljubila.Ni manje ni vise nego u svog prijatelja.Saradnika.Koji je svestenik
Naime, saradjujem sa njim vec skoro godinu dana. On je veoma mlad, izuzetno obrazovan, govori dva strana jezika, deo zivota proveo je u inostranstvu.Upoznala sam ga kada sampre godinu dana sa zakasnjenjem pozelela da pristupim pravoslavnoj crkvi i konacno se krstim.
Odmah smo se pronasli, vodili duge razgovore o zivotu, o veri, o ljudima.Impresionirao me svojom smirenoscu i sigurnoscu,velikim srcem i spremnoscu da pomogne ljudima.Totalna suprotnost mom muzu,koji je impulsivan, distanciran i sve gleda kroz dinar i sa kojim sam se zadnjih godina nekako udaljila,jer je sve vise posvecen poslu i sticanju, postao je beskrupulozan i bezosecajan, a to mi se ne dopada.Prebacuje mi sto sam pocela da pomazem radu crkvenog hora u slobodno vreme,jer kaze od toga nema koristi i gubljenje je vremena.Zlobni komentari koje sam prinudjena da slusam,da crkva ima dovoljno para,i da moze da plati.
Pored toga postao je i jako ljubomoran primetila sam da mi proverava telefon i zainteresovano prolazi pored mene kad god sam na racunaru.kad je na poslovnom putu, ponekad insistira da mu se javim od kuce a znam da to radi da bi bio siguran da nigde nisam otisla.Glupo je, znam,jer da sam htela, nasla bih nacin da budem ono sto nisam
.Stoga me je zaprepastilo kad sam otkrila da prema mom svestenku imam osecanja,da ne mogu da odvojim pogled od nejgovih ociju,da bih ga slusala satima,da nam se ruke slucajno dodirnu i da me svaki put prodje jeza kad pomislim na njega.Najgore je sto je ovo izgleda obostrano.Primecujem da me gleda, da trazi priliku da me dodirne,da uziva da provodi vreme sa mnom.Sto je najgore i on je ozenjen,35 godina,ima dvoje dece.Svesna sam da ta ljubav nema perspektive,i ako je ima preko koliko zivota treba da se predje?Ali svejedno,volim ga i ne mogu da se oduprem osecanjima.
Pre tri dana me je pozvao kod njega,da mu pomognem oko pakovanja nekih paketa za decu.Izmedju redova sam procitala da njegova porodica nece biti tu,da mu je zena otputovala kod svojih roditelja na 10 dana.I sada postavljam sebi pitanje:da li cu biti spremna da kazem ne,ukoliko bude potrebno.Mozda se varam,ali moja intuicija mi govori da ce mi priznati svoja osecanja,koja su bar meni ocigledna.Hocu li biti jaka?Ili da se prepustim?Strah me je.Od svega sto to moze doneti-njemu,meni,ljudima koje volimo.
Sta biste vi uradile na mom mestu?
uh, kakva fora.
klevas jer si udata,jer je ozenjen ili jer je popa?
Mozete cak i poker da igrate.
