...Zatečen prisnošću njenog trbuha i moje (ah, deminutiva) guze, njihovom toplinom do preznojavanja, do razbuđivanja... Jedna ruka joj se pruža preko podnožja mog lijevog plućnog krila, otežalog nikotinom i čukom nestašnom, do desnog ramena, kao lenta... mistera sinidikalnog dekora u svijesti, novčaniku... pa i u duši. Druga mi šakom na glavi, iznad čela, taman za krunu i trenutak „visočanstvenog” spokoja.
Tek vrh čiode u koordinatama univerzuma, ali... kud veće sreće, zaista!
Podno vrleti, međ zmijom i kamenom,
u Svaštari, međ „svaštočinama” :wink:
Tek vrh čiode u koordinatama univerzuma, ali... kud veće sreće, zaista!
Podno vrleti, međ zmijom i kamenom,
u Svaštari, međ „svaštočinama” :wink:
