О НАРОДИМА, ДРУШТВЕНИМ СИСТЕМИМА И ПОЛИТИЦИ
#0141
Ни један народ нити цивилизација нису толико напредни, хармонични и свеопште супериорни, нити су неки други толико неразвијени, нестабилни и инфериорни као што се то представља у данашњем друштву због политичке пропаганде, као производ лобирања и масовне медијске агресије која се врши од стране тренутно моћних спонзора.
Сваки народ је током своје прошлости развијао способности које је захтевала од њега његова блиска животна средина као и природно окружење међутим, ток догађања, различити климатски услови, историја (тј. детерминизам) су фаворизовали глобални развој једних, а дефаворизовали развој других, што је дефинитивно и далекосежно довело до неједнакости (али никако не апсолутних као што се то представља) које можемо констатовати у данашњици.
Чињеница јесте, да се модерни свет раздваја на две велике и саме по себи хетерогене групе народа, тј. на "мале" и на "велике" народе. Другим речима, на оне који углавном владају, које ток историје понекад може и да пребаци у групу релативно подчињених (попут Турске, Ирана или Монголије), и на оне који су вођени и чија је историја заправо само след подређивања и налажења компромиса са различитим водећим силама, које на тај начин само остварују сопствене циљеве у својој борби против осталих важнијих центара моћи.
Главни услов за развој било које нације је дугорочна релативна стабилност, а
на другом или једнаком месту важности су наравно и сва средства неопходна за развитак (...).
#0141.1
Циљ сваког политичког (или другог) система је успостављање сопствене моћи и њено неограничено ширење кроз облик који он представља и пропагира.
Свака револуција, исто као и идеја која је покреће, има за мотор незадовољство сакупљено у народу у једном прецизном тренутку ; незадовољство као производ фрактуре између свести, тежње народа и његовог тренутног стања.
Револуција као покрет из естетских разлога.
Тај покрет има за правац једну идеологију која наводно носи у себи сва непосредна решења на тренутне фрустрације масе. Идеологија има улогу катализатора.
Да би револуција била успешна, елита тог друштвеног таласа мора да успе да сконцентрише ту енергију у народу и спроведе је у продуктивно деловање које ће је потом довести на власт.
Свака револуција зависи од два главна фактора који уопште немају никакву директну везу са тренутним начином живота и условима у том друштву.
Свака култура је скуп навика који је карактеришу.
Тиме не желим да кажем да свака друштвена структура пружа исте услове за развој личности. Желим на тај начин да објасним да је просечан појединац свакако исувише глуп да би био у стању да схвати који друштвени систем више стимулише и развија његове менталне способности да би то био довољан разлог за подизање револуције. Ово питање је посебно важно у данашњем времену када политички оријентисани медији имају готово апсолутну контролу над свешћу појединца.
Осећај за револуцијом се дакле јавља у појединцу као производ фрактуре свести. Фрактура свести као последица разлике и неприлагођености између стања његовог ума и његове околине и борбе која се онда у њему одвија између та два антагонистичка таласа.
Ум појединца може доспети у такво стање из два разлога:
1 - када је над њим извршен довољно јак ментални и емотивни утицај
или
2 - када је у њему и даље јако укорењено културно наслеђе претходног или претходних политичких система
Бес узрокован том неприлагођеношћу појединац/систем ће потом учинити да он пожели да прилагоди стање своје околине коју сада сматра инфериорном или уопште неприлагођеној, својој слици о друштву као и својим жељама.
Над том сликом у себи он заправо нема никакву моћ јер је она део његове најдубље подсвести и стуб његове личности ; слика коју је попримио ван своје свесне воље и коју једноставно безусловно прихвата и брани јер сматра да је ван тог слепог оквира постојање света немогуће или у сваком случају негативно и деструктивно.
Дакле, први услов за револуцију: довољно моћна средства утицања на колективну свест и подсвест.
Други услов: присуство довољно моћног човека-симбола који ће бити у стању да каналише на себе сву ту енергију незадовољног народа, да учини да народ препозна у њему себе и своје жеље, доведе је до њеног пароксизма и претовори је у активно деловање.
Трећи и најмање важан услов: ниво навике становништва у односу на тренутне услове живота. Што су услови више "ванредни" и изузетни, то ће жеља за побуном бити јача. Но, до ње може доћи само уколико су претходна два услова испуњена.
Другим речима, свака револуција није борба између народа и власти већ између различитих елита које се демагошким оружјем боре једна против друге, борба у којој свака од њих жели да успостави своју сопствену структуру моћи над тим друштвом и шире.
Елите и структура моћи као и систем ког свака од њих пропагира нису узрок друштвених промена него последица и производи еволуције унутар друштва и његових новонасталих потреба, циклуса кроз које оно пролази.
Сваки пут ће, свесно или не, преовладати она елита која у тренутку делује као најприкладнија за остварење краткорочних и површних жеља масе, и у којој се она дакле препознаје (јер свако заправо постоји кроз своје жеље и тежње).
Његово остварење и оптимално ширење није средство за реализацију хуманистичких идеала него заправо једини могући циљ.
Пошто форум не дозвољава већу количину текста, за наставак погледати :
Наставак
#0141
Ни један народ нити цивилизација нису толико напредни, хармонични и свеопште супериорни, нити су неки други толико неразвијени, нестабилни и инфериорни као што се то представља у данашњем друштву због политичке пропаганде, као производ лобирања и масовне медијске агресије која се врши од стране тренутно моћних спонзора.
Сваки народ је током своје прошлости развијао способности које је захтевала од њега његова блиска животна средина као и природно окружење међутим, ток догађања, различити климатски услови, историја (тј. детерминизам) су фаворизовали глобални развој једних, а дефаворизовали развој других, што је дефинитивно и далекосежно довело до неједнакости (али никако не апсолутних као што се то представља) које можемо констатовати у данашњици.
Чињеница јесте, да се модерни свет раздваја на две велике и саме по себи хетерогене групе народа, тј. на "мале" и на "велике" народе. Другим речима, на оне који углавном владају, које ток историје понекад може и да пребаци у групу релативно подчињених (попут Турске, Ирана или Монголије), и на оне који су вођени и чија је историја заправо само след подређивања и налажења компромиса са различитим водећим силама, које на тај начин само остварују сопствене циљеве у својој борби против осталих важнијих центара моћи.
Главни услов за развој било које нације је дугорочна релативна стабилност, а
на другом или једнаком месту важности су наравно и сва средства неопходна за развитак (...).
#0141.1
Циљ сваког политичког (или другог) система је успостављање сопствене моћи и њено неограничено ширење кроз облик који он представља и пропагира.
Свака револуција, исто као и идеја која је покреће, има за мотор незадовољство сакупљено у народу у једном прецизном тренутку ; незадовољство као производ фрактуре између свести, тежње народа и његовог тренутног стања.
Револуција као покрет из естетских разлога.
Тај покрет има за правац једну идеологију која наводно носи у себи сва непосредна решења на тренутне фрустрације масе. Идеологија има улогу катализатора.
Да би револуција била успешна, елита тог друштвеног таласа мора да успе да сконцентрише ту енергију у народу и спроведе је у продуктивно деловање које ће је потом довести на власт.
Свака револуција зависи од два главна фактора који уопште немају никакву директну везу са тренутним начином живота и условима у том друштву.
Свака култура је скуп навика који је карактеришу.
Тиме не желим да кажем да свака друштвена структура пружа исте услове за развој личности. Желим на тај начин да објасним да је просечан појединац свакако исувише глуп да би био у стању да схвати који друштвени систем више стимулише и развија његове менталне способности да би то био довољан разлог за подизање револуције. Ово питање је посебно важно у данашњем времену када политички оријентисани медији имају готово апсолутну контролу над свешћу појединца.
Осећај за револуцијом се дакле јавља у појединцу као производ фрактуре свести. Фрактура свести као последица разлике и неприлагођености између стања његовог ума и његове околине и борбе која се онда у њему одвија између та два антагонистичка таласа.
Ум појединца може доспети у такво стање из два разлога:
1 - када је над њим извршен довољно јак ментални и емотивни утицај
или
2 - када је у њему и даље јако укорењено културно наслеђе претходног или претходних политичких система
Бес узрокован том неприлагођеношћу појединац/систем ће потом учинити да он пожели да прилагоди стање своје околине коју сада сматра инфериорном или уопште неприлагођеној, својој слици о друштву као и својим жељама.
Над том сликом у себи он заправо нема никакву моћ јер је она део његове најдубље подсвести и стуб његове личности ; слика коју је попримио ван своје свесне воље и коју једноставно безусловно прихвата и брани јер сматра да је ван тог слепог оквира постојање света немогуће или у сваком случају негативно и деструктивно.
Дакле, први услов за револуцију: довољно моћна средства утицања на колективну свест и подсвест.
Други услов: присуство довољно моћног човека-симбола који ће бити у стању да каналише на себе сву ту енергију незадовољног народа, да учини да народ препозна у њему себе и своје жеље, доведе је до њеног пароксизма и претовори је у активно деловање.
Трећи и најмање важан услов: ниво навике становништва у односу на тренутне услове живота. Што су услови више "ванредни" и изузетни, то ће жеља за побуном бити јача. Но, до ње може доћи само уколико су претходна два услова испуњена.
Другим речима, свака револуција није борба између народа и власти већ између различитих елита које се демагошким оружјем боре једна против друге, борба у којој свака од њих жели да успостави своју сопствену структуру моћи над тим друштвом и шире.
Елите и структура моћи као и систем ког свака од њих пропагира нису узрок друштвених промена него последица и производи еволуције унутар друштва и његових новонасталих потреба, циклуса кроз које оно пролази.
Сваки пут ће, свесно или не, преовладати она елита која у тренутку делује као најприкладнија за остварење краткорочних и површних жеља масе, и у којој се она дакле препознаје (јер свако заправо постоји кроз своје жеље и тежње).
Његово остварење и оптимално ширење није средство за реализацију хуманистичких идеала него заправо једини могући циљ.
Пошто форум не дозвољава већу количину текста, за наставак погледати :
Наставак
