Pogledajte prilog 529202
Evo i mojih, na Kosovu, po tatinom uzrastu rekla bih u leto 1942. godine.
Moj deda je tokom devetstodvadesetih došao na KiM, prvi od svoje braće, iz Hercegovine.
Do rata su imali veće imanje, stoku, šume, njive al j.bga.
Ubijen je na Sv. Jovana 1943. godine kada se vraćao sa slave svoje sestre i zeta, tj pretučen, preminuo je kroz dva dana.
Ubili su ga oni čije ime nećemo spominjati.
Kada se rat završio proterani su sa Kosova i nikada im nije dozvoljen povratak, dok su bili u zbegu, umrla mi je prababa a na samrti je rekla mojoj baki (svojoj snaji) - sada ti odlazi poslednji prijatelj.
Usput u zbegu je kod rođenog brata ostavila najstariju ćerku, imala je tada možda 13godina, on je bio narodni heroj pa joj je olakšao muku makar malo.
Ostala deca su bila suviše mala da bi se razdvajala od porodice.
U naše malo vojvođansko misto su se doselili 1947. godine, posle ko zna koliko dana boravka u vozu i po kojekakvim smeštajima.
Tetka mi je došla par meseci potom. Dobili su nešto malo zemlje i koju kravu, kao zamenu za ceo imetak koji im je spaljen i otet.
U donjem redu tatine dve sestre sa obe dedine strane, u bakinom krilu tata.
Gornji red, s leva na desno: prababa, deda, baka i moja Goga, tatina sestra, moja tetka, povremena mučiteljica moje majke kojoj je sve oprošteno i njen najveći prijatelj
