Ненад Манојловић, директор ватерполо репрезентације Србије
Није све бајка
Неконтролисан одлазак добрих тренера млађих категорија. – Најважнији интерес мора да буде масовни спорт
Проблеми и поред успеха: Ненад Манојловић
ИНТЕРВЈУ
Ни већих успеха ни алармантнијих упозорења у нашем ватерполу. Директор ватерполо репрезентације Србије Ненад Манојловић после освајања трећег узастопног европског злата пре три недеље у Београду наглашава да српски ватерполо има велике могућности, али да је остваривање највиших циљева под великим знаком питања.
Овој генерацији недостаје само златна медаља на олимпијским играма. Зато јој је циљ да остане на окупу до Пекинга 2008:
– Репрезентација ће претрпети мање промене, или ће можда бити без промена, како год играчи буду одлучили. Оно што краси ову генерацију је да су се сви репрезентативци одазивали редовно. Обећали су да ће наступати до Олимпијских игара што је врло битно. Најзначајније да се обезбеди добра атмосфера, да се мотивишу довољно до Пекинга. Неопходни су бољи услови за рад свих репрезентација, не само сениорске. После Пекинга, због стања у спорту, генерално, и у клубовима последице ће се видети у репрезентацији. Нисмо заокружили на квалитетан начин технологију рада у Ватерполо савезу. Имамо доста слабости.
Тежак ударац
Које су главне слабости?
– У великом смо белају. Систем рада са млађим категоријама функционише у Партизану и Војводини. И то условно. Недостаје мотивација и посвећеност тренера послу, али највише недостају финансије како бисмо сачували тренере. Најбољи стручњаци одлазе у иностранство. Последњи случај су двојица тренера који би требало да преузму главну реч у раду са млађим категоријама – Пера Ковачевић и Небојша Новоселац. Они су обучени да преузму такву одговорност, али немају где да раде јер су клубови незаинтересовани за квалитетан рад и прављење стратегије. Одлазак тренера је огроман ударац.
Колико је лоше што је ватерполо је као и већина спортова концентрисан у наша два највећа града Београду и Новом Саду?
– То није нимало добро. Клубови у унутрашњости се полако затварају. Све мање их интересује квалитет што тражи одређене инвестиције, подизање нивоа и обима рада, веће ангажовање и знање. Нису спремни да више улажу него до сада. Претворили су се у мале профитабилне организације које се одржавају од дотација града и државе и тако задовољавају своје ниске интересе, за разлику од националних интереса који су далеко већи. Такође је тешко допрети до клубова и укључити их у систем рада. То је главна опасност. Раније смо се ослањали на клубове и базирали нашу селекцију на основу њиховог рада. Сада смо обрнули процес. Селекцију, технологију и корекцију рада у клубовима вршићемо кроз викенд припреме, семинаре, кампове, рад у националним селекцијама млађих категорија и тако покушати да интезивирамо рад у клубовима.
Може ли ту Партизан, као једини преостали моћни ватерполо клуб у држави, уз Савез да учини нешто за будућност, јер му је неопходна конкуренција?
– Највише кадрова у Савезу долази из Партизана. Покренути стање у другим клубовима је тешко. Буџети су ниски. Квалитет тренера није на нивоу који је нама неопходан за стварање врхунских играча. То је мукотрпан рад. Најбитније да максимално подигнемо ниво рада у Партизану. Стратегијски „гађамо” Војводину и ускоро ћемо се састати са руководством тог клуба. Ту је и Звезда као наш циљ. Врло нам је значајан Ниш, Има све услове, али, на жалост, одрекао се квалитетног ватерпола.
Све ће се селити у Београд
Колико ваши планови зависе од политике?
– У спорту има увек политике и неопходна је. Прати спорт, даје позицију, обезбеђује финансије како на локалном тако и на државном нивоу. Међутим, политика улази у спорт колико јој дозволите, односно колико су стручњаци у стању да артикулишу који је интерес спорта и како га остварити. Људи из спорта су значајни и најодговорнији, јер креирају систем и воде га. Они сами највише одлучују, а не политичари.
Недостаје Закон о спорту. Да ли је он кључан за решавање проблема?
– Законом ће се регулисати финансирање спорта и тако ће се увести систем до одређеног нивоа. Врхунски спорт је најатрактивнији и за њега не треба бринути, али морамо да улажемо у масовни спорт. Градови морају да препознају свој највећи интерес, а то су млади. Ту мислим на масовни спорт коме припадају школе, клубови и спортске школе. Ипак, и ту има разлике. Не треба да буде циљ финансирати спортске школе, које су већ профитабилне. Оне обучавају младе до одређеног нивоа и нису произвеле готово ниједног врхунског играча. Уз њих јављају се менаџери који су богатији од нас и препродају младе играче у иностранству. Чудно је да мале средине нису спремне да се озбиљно позабаве спортом и да инвестирају у интересу своје деце. Сви причају да се све сели у Београд. Па нормално је да се све сели у Београд, када Београд инвестира. И све ће се селити у Београд. Ако мала средина није спремна да пружи исту шансу својој деци да им забаву у кафићима и проблеме са дрогом замени шансом да се баве спортом у свом малом граду, онда ће се деца селити у Београд.
--------------------------------------------------------------------------
Немоћ
– Ми, на жалост, не можемо да вратимо своје репрезентативце у домаће клубове. Покушао је Партизан са Икодиновићем, који је добио дупло или три пута вреднији уговор у Русији због чега је морао да га пусти, – каже Манојловић.