Sa ovom lepom slikom padajuće kiše, kao da je stvarna setila si me jedne pesme:
Мир пуни празноћу
Ромиња киша ситна досадна
опседајући празнином немира.
Тешко се бори душа ми јадна
да одржи нит божанског мира.
Летњега сунца сјајно обиље
храмовне глади потребу толилo.
Тмурност ме вене к'о јесење биље.
Окрепљење je црквенo појилo.
Служба у Храму кожу ми јежи.
Силно ме пуни божији мир.
Духовни набој у мени свежи
је избављење да не прогута вир.
Миром нахрањен озарих душу.
Кише ме вода к'о света шкропи.
Изнова збожен кроз веру нашу
чији ме додир снажно опи.