Оно у човеку што је створило филозофију зове се "метафизичка потреба". Та потреба постоји у сваком баш попут неког нагона, а јавила се када је човек развио ум и запитао се ко сам ја, шта је свет или једноставно, шта је суштина света и живота.
За све ове миленијуме од предсократоваца до данас, филозофија је напредовала и можемо рећи да је дала одговоре на та питања или боље речено да је исцрпла могућности људског сазнања, а оно што је остало, јесте трансценденција (изван могућности људског сазнања). Такође је успела да човеку скрене пажњу на цео иманентни свет свести и тако га, колико је то човеку уопште могуће, доведе у додир са божанским у њему.
Дакле, циљ филозофирања је ступити у додир са сопством. У додир са својом сопственом божанском суштином.
Где се сада у свему томе налази спорт са својим телом?
Тело је објективација воље и место где се сукобљава слобода са нужношћу. Тело је место где слобода бива заробљена аутоматизмом. Место где проток, кретање, трајање, бива претворено у "клатеће окретање у месту" како је то говорио Бергсон.
Е ту на сцену ступа спорт који је баш попут филозофије, средство приближавања суштини али објективним путем и то тако што ћемо помоћи телу да савлада препреке нужности, тако што ћемо ослободити ток и омогућити да се у телу на најбољи могући начин објективише идеја.
Наши стари су до тако нечег могли доћи само уз помоћ своје интуиције и скулптуре.
Модеран спорт је данас у стању да до тога дође у реалности, и да од тела направи онај идеал који су Стари Грци оваплотили у својим боговима.
Али, зашто је реч "боди билдер" данас толико срозана и везана асоцијативним везама за сировост, агресивност, ограниченост?
Изгледа да у позадини тога стоји ништа друго до најприземнији животињски инстинкти. Јер, неки припадник чопора својом снагом даје јасне знаке другима да он претендује на престо алфа мужјака, на статус вође, а то у другим мужјацима побуђује примарне инстикте и жељу за борбом.
Ето, то је психологија тога коју чак ни људски интелект на данашњем нивоу није успео да потисне.
https://forum.krstarica.com/threads/filozofija-i-kultura-tela.261859/
За све ове миленијуме од предсократоваца до данас, филозофија је напредовала и можемо рећи да је дала одговоре на та питања или боље речено да је исцрпла могућности људског сазнања, а оно што је остало, јесте трансценденција (изван могућности људског сазнања). Такође је успела да човеку скрене пажњу на цео иманентни свет свести и тако га, колико је то човеку уопште могуће, доведе у додир са божанским у њему.
Дакле, циљ филозофирања је ступити у додир са сопством. У додир са својом сопственом божанском суштином.
Где се сада у свему томе налази спорт са својим телом?
Тело је објективација воље и место где се сукобљава слобода са нужношћу. Тело је место где слобода бива заробљена аутоматизмом. Место где проток, кретање, трајање, бива претворено у "клатеће окретање у месту" како је то говорио Бергсон.
Е ту на сцену ступа спорт који је баш попут филозофије, средство приближавања суштини али објективним путем и то тако што ћемо помоћи телу да савлада препреке нужности, тако што ћемо ослободити ток и омогућити да се у телу на најбољи могући начин објективише идеја.
Наши стари су до тако нечег могли доћи само уз помоћ своје интуиције и скулптуре.
Модеран спорт је данас у стању да до тога дође у реалности, и да од тела направи онај идеал који су Стари Грци оваплотили у својим боговима.
Али, зашто је реч "боди билдер" данас толико срозана и везана асоцијативним везама за сировост, агресивност, ограниченост?
Изгледа да у позадини тога стоји ништа друго до најприземнији животињски инстинкти. Јер, неки припадник чопора својом снагом даје јасне знаке другима да он претендује на престо алфа мужјака, на статус вође, а то у другим мужјацима побуђује примарне инстикте и жељу за борбом.
Ето, то је психологија тога коју чак ни људски интелект на данашњем нивоу није успео да потисне.
https://forum.krstarica.com/threads/filozofija-i-kultura-tela.261859/
Poslednja izmena: