Kasno je. Sedim u svojoj sobi, na stolu knjige i pripremljeni papiri, treba učiti... sada je onaj dugoočekivani mir kada su svi u kući zaspali, kada počinje ona prijatna tišina u kojoj mi je oduvek bilo najlakše da učim...
Iznenada jasno čujem zvuk stare "lade" koji se približava, pa auto staje ispred kuće. Zatim do mene dopire zvuk vrata automobila koja se otvaraju, pa dobro poznati koraci, škripa stare gvozdene kapije, ponovo koraci, vrata, zvuk motora, prolazak automobila pored mog prozora, koraci, kapija, ponovo koraci, i, konačno, ulazna vrata se otvaraju. Već u sledećem trenutku, kroz poluotvorena vrata moje sobe, proviruje drago, nasmejano lice.
"Zdravo, sine... Učiš?", glas je gotovo šapat, potpuno se uklapa u noćni mir.
"Zdravo, tata. Uđi.", govorim još tiše, polako, bojažljivo, a želim da vrištim od sreće što ga ponovo vidim. Umesto da, kao i toliko puta ranije, uđe i samo sedne ne kraj kreveta, on nestaje. Pogleda uperenog u vrata, pokušavam da vratim prethodni trenutak, da ga molim da ostane, da mu kažem koliko mi treba, koliko želim da bude sa mnom, koliko mi znače te njegove kasne posete kada smo nas dvoje sami, koliko volim da budemo sami... Nema ničeg. Samo tišina, zatvorena vrata, prepoznatljiv osmeh koji lebdi u vazduhu i noćni mir...
Ponovo sam zaspala za stolom, kao i toliko puta ranije (kad treba da spremam ispit!). Ali, da li je njegov dolazak zaista bio samo san? Izgledao je tako stvaran, sve sam lepo čula i videla... Pokušavam da verujem u ono što toliko želim, pokušavam da nastavim svoj san i kažem mu nešto... Prošle su godine od kada je on poslednji put ušao u moju sobu kasno noću i seo na ivicu kreveta... Umeo je tako da sedi i samo me posmatra dok nešto radim ili učim. Govorio je da je moja soba najlepša prostorija u kući, da je najlepše i najprijatnije sedeti u njoj... Ja sam ga samo povremeno podsećala kako je mrzeo moje slike po zidovima, kako nije voleo moje lutke i plišane mede, valjda zato što je želeo da što pre odrastem i uozbiljim se...
Da, za razliku od većine roditelja koji se plaše odrastanja svoje dece, moj tata prosto nije mogao da dočeka da brat i ja prestanemo da budemo deca i počnemo da živimo neke svoje živote... Dok sam bila zaista mala znala sam samo da je moj tata drugačiji od svih ljudi koje poznajem, zapravo, različit od svih odraslih ljudi... Kasnije, kada sam kao i svaki tinejdžer ovog sveta, bila okupirana sobom, nisam stigla da previše razmišljam o nekim njegovim postupcima koji su se u mnogome razlikovali od postupaka "običnih" očeva, a kada sam konačno počela da ga upoznajem, on je iznenada nestao iz mog života... I nema ga gotovo punih pet godina i nedostaje mi isto toliko...
Ne mogu da učim... Ne večeras. Večeras moram da uradim nešto za njega... odnosno - za sebe. Prvi put uspevam da napišem neku reč o svemu tome, prvi put mogu da napišem nešto o njemu... A on je voleo kako pišem, on je jedini prećutno odobravao kada bi me, u kasnim večernjim (ili ranim jutarnjim) satima, umesto sa knjigom zaticao sa pisaćom mašinom. On je jedina osoba koju sam upoznala, a koji nije nikad robovao određenim pravilima i principima, već je uvek radio onako kako se njemu činilo da treba. Ne mogu reći da je sve što je uradio bilo u redu, ne mogu reći da je svaka njegova odluka bila ispravna (a čija je?) - no, sada savršeno dobro znam zašto se ponašao tako... Slična sam... Valjda mi zbog toga toliko nedostaje, valjda zato tako snažno osećam njegovo otsustvo, toliko godina posle...
Sada sam, po svim normama, sasvim odrasla. Deo mene je odrastao onog dana u bolnici kada su mi saopštili: "Nemaš više tatu". A samo sat ili dva ranije (izgubila sam pojam o vremenu) otišao je kući nekim svojim poslom, potpuno normalno i uobičajeno. Koliko sam samo puta poželela da ponovo proživim taj trenutak, da ostavim presađivanje svojih kaktusa i lepo se pozdravim sa njim... Ali, ko je mogao znati? Ko mi je mogao reći da on tada odlazi zauvek, ko mi je mogao reći da je naše zajedničko vreme, prosto isteklo?
A bila sam i ljuta na njega... Nismo se svađali, nismo to obično ni radili, samo sam bila uvređena zbog nekog njegovog postupka. I on je to znao. I znam da se osećao krivim. I znam da je u svakoj njegovoj reči i svakom njegovom pogledu lebdelo neko "izvini", ali to nikad ne bi izgovorio... I ta naša "igra" bi trajala neko vreme, dok on ne bi pronašao direktniji način da mi kaže kako mu je žao ili meni, jednostavno, ne bi dosadilo da se ljutim. Zašto sam to radila? Zašto sam i ja morala biti surova prema njemu, kad je već bio toliko osetljiv? Mnogo puta sam sebi postavila to pitanje i pravog odgovora - nema. Možda smo oboje pokušavali da pobegnemo od onog što jesmo, možda sam ja tražila način da mu budem manje slična, možda mi se činilo da se tako igram odraslih... I sve je bilo pogrešno. Sve je bilo pogrešno postavljeno. Jer, dete u mom tati je uvek bilo dete. Godine, odrastanje, život, nikad nisu uspeli da u njemu potisnu detinju iskrenost, detinju ljubav, detinju naivnost... Valda je zato od nas očekivao da što pre odrastemo.
Sećam se kako je tog dana, malo posle njegovog odlaska, zazvonio telefon. Mamina koleginica je pitala kako nam je tata. Sećam se užasnog osećaja dok sam objašnjavala kako je dobro, kako je malo pre otišao negde... Ona mi je tada rekla kako su mami javili da mu je pozlilo... I tog trenutka sam sve znala... jednostavno, osetila sam. Ali kada mi je na moje pitanje: "Kako su znali da jave mami na posao?", brat odgovorio: "Pa, on im je rekao", grčevito sam se uhvatila toga, verujući da je to jedino moguće obrazloženje... pokušavajući da ubedim sebe kako se nije desilo ništa ozbiljno... Ipak, znala sam da je tata srčani bolesnik, znala sam da je njegova bolest pogana jer napada iznenada i užasno surova... jer u trenutku može odneti život... I, naravno, uzalud sam pokušavala da ubedim sebe da je nešto drugo, uzalud sam pokušavala da mislim na nešto lepo...
U trenutku kada mi je izgovorena istina, nisam čak ni zaplakala. Nisam mogla. Brat i ja smo potražili mamu i samo smo se nas troje zagrlili... Osećala sam neobjašnjivo jak unutrašnji bol, koji blokira sve, otupljuje sve druge osećaje... I guši... Trebalo mi je vazduha, morala sam izaći iz tog zagušljivog hodnika, morala sam pobeći što dalje odatle. I nisu mi trebali čak ni njih dvoje, morala sam biti potpuno sama... Hodala sam ulicom, osećala sam se potpuno samom, izolovanom u nekoj drugoj stvarnosti. I nije mi to bilo važno... Ništa mi nije bilo važno... Kroz glavu su mi letele razne misli kojih nisam mogla da se setim... Pojavljivale su mi se neke naizgled beznačajne slike iz detinjstva, neki zaboravljeni detalji nekih naših zajedničkih događaja... Ništa nisam videla, ništa nisam znala... Bukvalno sam naletela na drugaricu koja me je otvorenih usta najpre samo posmatrala, a zatim upitala: "Šta se desilo?". I, tek tada sam, prisiljena da prvi put izgovorim tu jezivu činjenicu, osetila prve suze... Nakon toga imam delimični ili potpuni "prekid filma". Radila sam ono što su mi govorili, ili sam mislila da treba, razgovarala sa bezbroj poznatih i nepoznatih ljudi, smejala se, čak, i potpuno izbegavala da pričam o njemu. Dete u meni se ljutilo što je moj tata to uradio, što je jednostavno otišao...
Od tada je sve drugačije. Ne, ja sam drugačija. Naučila sam da živim bez njega i podnosim svoj bol. I naučila sam da živim sa njegovim i svojim greškama. Žao mi je što smo imali tako malo vremena, žao mi je što naše zajedničko vreme nismno bolje iskoristili.
Imali smo toliko puno zajedničkog - moj tata i ja. I imali smo premalo vremena da budemo zajedno.
Sve ovo vreme pokušavam da se nekako snađem i ostanem svoja. Neki su mi tada govorili da sam hrabra i da dobro podnosim očevu smrt, drugi su šaptali kako sam surova i ne znam da žalim... Ni jedni ni drugi nemaju pojma. Moj bol osećam samo ja, ono što je u meni, to znam samo ja... ponekad ni ja. I jedini ko bi to mogao da razume je upravo on, a to mi je jedino važno. I sve više nalazim njega u sebi i sve više verujem da je on to znao.
Ovo je trebala da bude priča o mom tati. Pretvorilo seu priču o meni ... ili nama, više ne znam ni sama. U stvari to je tako mali delić svega toga, delić jedne jednostavne ljudske priče... koja je možda završena onog dana u bolnici, a možda još traje negde duboko u meni... I trajaće sve dok sam tu ja i sve dok ima ljubavi...
Iznenada jasno čujem zvuk stare "lade" koji se približava, pa auto staje ispred kuće. Zatim do mene dopire zvuk vrata automobila koja se otvaraju, pa dobro poznati koraci, škripa stare gvozdene kapije, ponovo koraci, vrata, zvuk motora, prolazak automobila pored mog prozora, koraci, kapija, ponovo koraci, i, konačno, ulazna vrata se otvaraju. Već u sledećem trenutku, kroz poluotvorena vrata moje sobe, proviruje drago, nasmejano lice.
"Zdravo, sine... Učiš?", glas je gotovo šapat, potpuno se uklapa u noćni mir.
"Zdravo, tata. Uđi.", govorim još tiše, polako, bojažljivo, a želim da vrištim od sreće što ga ponovo vidim. Umesto da, kao i toliko puta ranije, uđe i samo sedne ne kraj kreveta, on nestaje. Pogleda uperenog u vrata, pokušavam da vratim prethodni trenutak, da ga molim da ostane, da mu kažem koliko mi treba, koliko želim da bude sa mnom, koliko mi znače te njegove kasne posete kada smo nas dvoje sami, koliko volim da budemo sami... Nema ničeg. Samo tišina, zatvorena vrata, prepoznatljiv osmeh koji lebdi u vazduhu i noćni mir...
Ponovo sam zaspala za stolom, kao i toliko puta ranije (kad treba da spremam ispit!). Ali, da li je njegov dolazak zaista bio samo san? Izgledao je tako stvaran, sve sam lepo čula i videla... Pokušavam da verujem u ono što toliko želim, pokušavam da nastavim svoj san i kažem mu nešto... Prošle su godine od kada je on poslednji put ušao u moju sobu kasno noću i seo na ivicu kreveta... Umeo je tako da sedi i samo me posmatra dok nešto radim ili učim. Govorio je da je moja soba najlepša prostorija u kući, da je najlepše i najprijatnije sedeti u njoj... Ja sam ga samo povremeno podsećala kako je mrzeo moje slike po zidovima, kako nije voleo moje lutke i plišane mede, valjda zato što je želeo da što pre odrastem i uozbiljim se...
Da, za razliku od većine roditelja koji se plaše odrastanja svoje dece, moj tata prosto nije mogao da dočeka da brat i ja prestanemo da budemo deca i počnemo da živimo neke svoje živote... Dok sam bila zaista mala znala sam samo da je moj tata drugačiji od svih ljudi koje poznajem, zapravo, različit od svih odraslih ljudi... Kasnije, kada sam kao i svaki tinejdžer ovog sveta, bila okupirana sobom, nisam stigla da previše razmišljam o nekim njegovim postupcima koji su se u mnogome razlikovali od postupaka "običnih" očeva, a kada sam konačno počela da ga upoznajem, on je iznenada nestao iz mog života... I nema ga gotovo punih pet godina i nedostaje mi isto toliko...
Ne mogu da učim... Ne večeras. Večeras moram da uradim nešto za njega... odnosno - za sebe. Prvi put uspevam da napišem neku reč o svemu tome, prvi put mogu da napišem nešto o njemu... A on je voleo kako pišem, on je jedini prećutno odobravao kada bi me, u kasnim večernjim (ili ranim jutarnjim) satima, umesto sa knjigom zaticao sa pisaćom mašinom. On je jedina osoba koju sam upoznala, a koji nije nikad robovao određenim pravilima i principima, već je uvek radio onako kako se njemu činilo da treba. Ne mogu reći da je sve što je uradio bilo u redu, ne mogu reći da je svaka njegova odluka bila ispravna (a čija je?) - no, sada savršeno dobro znam zašto se ponašao tako... Slična sam... Valjda mi zbog toga toliko nedostaje, valjda zato tako snažno osećam njegovo otsustvo, toliko godina posle...
Sada sam, po svim normama, sasvim odrasla. Deo mene je odrastao onog dana u bolnici kada su mi saopštili: "Nemaš više tatu". A samo sat ili dva ranije (izgubila sam pojam o vremenu) otišao je kući nekim svojim poslom, potpuno normalno i uobičajeno. Koliko sam samo puta poželela da ponovo proživim taj trenutak, da ostavim presađivanje svojih kaktusa i lepo se pozdravim sa njim... Ali, ko je mogao znati? Ko mi je mogao reći da on tada odlazi zauvek, ko mi je mogao reći da je naše zajedničko vreme, prosto isteklo?
A bila sam i ljuta na njega... Nismo se svađali, nismo to obično ni radili, samo sam bila uvređena zbog nekog njegovog postupka. I on je to znao. I znam da se osećao krivim. I znam da je u svakoj njegovoj reči i svakom njegovom pogledu lebdelo neko "izvini", ali to nikad ne bi izgovorio... I ta naša "igra" bi trajala neko vreme, dok on ne bi pronašao direktniji način da mi kaže kako mu je žao ili meni, jednostavno, ne bi dosadilo da se ljutim. Zašto sam to radila? Zašto sam i ja morala biti surova prema njemu, kad je već bio toliko osetljiv? Mnogo puta sam sebi postavila to pitanje i pravog odgovora - nema. Možda smo oboje pokušavali da pobegnemo od onog što jesmo, možda sam ja tražila način da mu budem manje slična, možda mi se činilo da se tako igram odraslih... I sve je bilo pogrešno. Sve je bilo pogrešno postavljeno. Jer, dete u mom tati je uvek bilo dete. Godine, odrastanje, život, nikad nisu uspeli da u njemu potisnu detinju iskrenost, detinju ljubav, detinju naivnost... Valda je zato od nas očekivao da što pre odrastemo.
Sećam se kako je tog dana, malo posle njegovog odlaska, zazvonio telefon. Mamina koleginica je pitala kako nam je tata. Sećam se užasnog osećaja dok sam objašnjavala kako je dobro, kako je malo pre otišao negde... Ona mi je tada rekla kako su mami javili da mu je pozlilo... I tog trenutka sam sve znala... jednostavno, osetila sam. Ali kada mi je na moje pitanje: "Kako su znali da jave mami na posao?", brat odgovorio: "Pa, on im je rekao", grčevito sam se uhvatila toga, verujući da je to jedino moguće obrazloženje... pokušavajući da ubedim sebe kako se nije desilo ništa ozbiljno... Ipak, znala sam da je tata srčani bolesnik, znala sam da je njegova bolest pogana jer napada iznenada i užasno surova... jer u trenutku može odneti život... I, naravno, uzalud sam pokušavala da ubedim sebe da je nešto drugo, uzalud sam pokušavala da mislim na nešto lepo...
U trenutku kada mi je izgovorena istina, nisam čak ni zaplakala. Nisam mogla. Brat i ja smo potražili mamu i samo smo se nas troje zagrlili... Osećala sam neobjašnjivo jak unutrašnji bol, koji blokira sve, otupljuje sve druge osećaje... I guši... Trebalo mi je vazduha, morala sam izaći iz tog zagušljivog hodnika, morala sam pobeći što dalje odatle. I nisu mi trebali čak ni njih dvoje, morala sam biti potpuno sama... Hodala sam ulicom, osećala sam se potpuno samom, izolovanom u nekoj drugoj stvarnosti. I nije mi to bilo važno... Ništa mi nije bilo važno... Kroz glavu su mi letele razne misli kojih nisam mogla da se setim... Pojavljivale su mi se neke naizgled beznačajne slike iz detinjstva, neki zaboravljeni detalji nekih naših zajedničkih događaja... Ništa nisam videla, ništa nisam znala... Bukvalno sam naletela na drugaricu koja me je otvorenih usta najpre samo posmatrala, a zatim upitala: "Šta se desilo?". I, tek tada sam, prisiljena da prvi put izgovorim tu jezivu činjenicu, osetila prve suze... Nakon toga imam delimični ili potpuni "prekid filma". Radila sam ono što su mi govorili, ili sam mislila da treba, razgovarala sa bezbroj poznatih i nepoznatih ljudi, smejala se, čak, i potpuno izbegavala da pričam o njemu. Dete u meni se ljutilo što je moj tata to uradio, što je jednostavno otišao...
Od tada je sve drugačije. Ne, ja sam drugačija. Naučila sam da živim bez njega i podnosim svoj bol. I naučila sam da živim sa njegovim i svojim greškama. Žao mi je što smo imali tako malo vremena, žao mi je što naše zajedničko vreme nismno bolje iskoristili.
Imali smo toliko puno zajedničkog - moj tata i ja. I imali smo premalo vremena da budemo zajedno.
Sve ovo vreme pokušavam da se nekako snađem i ostanem svoja. Neki su mi tada govorili da sam hrabra i da dobro podnosim očevu smrt, drugi su šaptali kako sam surova i ne znam da žalim... Ni jedni ni drugi nemaju pojma. Moj bol osećam samo ja, ono što je u meni, to znam samo ja... ponekad ni ja. I jedini ko bi to mogao da razume je upravo on, a to mi je jedino važno. I sve više nalazim njega u sebi i sve više verujem da je on to znao.
Ovo je trebala da bude priča o mom tati. Pretvorilo seu priču o meni ... ili nama, više ne znam ni sama. U stvari to je tako mali delić svega toga, delić jedne jednostavne ljudske priče... koja je možda završena onog dana u bolnici, a možda još traje negde duboko u meni... I trajaće sve dok sam tu ja i sve dok ima ljubavi...
