Свест значи представљати. "Бити свестан", ове речи овако саме за себе не значе ништа, већ оне морају гласити "бити свестан нечега". А једино чега човек може бити свестан јесу објекти искуства, представе, (овде изузимам вољу која није сазнање).
Ја сам свестан али свестан сам нечега, ако тог нечега нема, онда реч "свестан" губи свако значење.
Дакле, једино онај који представља, који опажа, јесте свестан. Одатле можемо видети да онај ко ради не мора бити свестан већ је услов свесности представљање.
За уводни пост ове теме позвао сам се на неке Ничеове и Бергсонове мисли, али је она пре свега намењена питању шта је сазнање и свест и шта то тера човека да сазнаје и постане свестан у "океану" бесвесне воље? Шта човека тера да представља, самим тим да буде свестан. Која је основа интелигенције и сазнања уопште и да ли можемо, парадоксално, интелектом превазићи интелект и некако пригрлити интуицију?
"Шта човек у ствари жели када жели нешто да сазна?"
Ниче се ово запитао док је боравио у Венецији и чуо неког човека на улици како каже "Он ме је препознао".
Питање је шта је желео тај човек који га је препознао? Јасно је да је желео да нешто страно учини познатим. Видео је непознато које га је узнемирило. То непознато могло је бити лопов, убица, животиња или нешто треће, човек је био узнемирен а онда га је одједном препознао и човек је осетио умирење. То више није опасност, то је нешто познато, нешто на шта је навикао.
Радост коју је осетио када је непознато учинио познатим заправо је олакшање напетости и страха које је том сазнању претходило?
Оно што човека тера да сазнаје јесте пре свега страх. Интелигенција се буди само када навика наиђе на препреку. Рецимо, неко ради рутински посао потпуно несвестан, механички, као месечар. Ту нема свести. Одједном, тај посао негде запиње! Осећамо препреку, нешто непознато, страх, тек тада наступа свест и интелигенција на сцену. Интелект ангажује меморију (ткз. слике сећања), шаље их у сусрет непосредном опажају који долази од препреке и на тај начин користећи меморију и стварајући перцепцију (представу), покушава да непознато учини познатим и да тако реши и отклони насталу препреку. Када то успе, долази до олакшања а интелигенција је тиме испунила своју сврху, постала је сувишна и човек се враћа свом аутоматизму и несвести.
Пример повезаности страха и свести
Овај кратки филм може илустровати оно о чему пишем на овој теми а то је повезаност страха и сазнања, самим тим и свести.
Оно што је овде занимљиво јесте да се сви избезуме од страха тек када сазнају да је девојка дух. Типови који су правили филм сигурни су да би и у реалности тако било, иако не познају Ничеа и Бергсона. Зашто би неко морао да осети толики страх у сусрету са непознатим? Могли су лепо да је питају шта је са друге стране? Кладим се да су ови исти сигурно сто пута тражили да виде некога ко се вратио из мртвих, па да им он каже нешто о томе а да би веровали, а када се то деси сви вриште од страха. Зашто?
Зато што су наишли на непознато. А страх од непознатог јавља се из несигурности, јер се позиција изненада мења. Од слабе и немоћне девојке, постаје непознато X. Не зна човек како да се понаша, како да реагује? Да ли да бежи, или да се бори? Зато се јавља паничан страх.
Неко ко је уморан, у овим колима можда је и заспао, али када је видео непознато X, његова свест и моћ представљања се појачавају до максимума, наступа осећај страха, очи покушавају да виде, сазнају, представе, предвиде... непознато учине познатим.
Код животиња је увек тако. Свест се код њих буди само повремено а да би одмах пала у аутоматизам. Код човека, захваљујући његовом уму, свест се не повлачи тако лако, али где је свести ту је и страх као њен пратилац... нажалост.
Овако значи сазнаје већина људи. Већина жели да непознато учине познатим. Међутим, питање је да ли тако сазнају и филозофи? Одговор је не.
Као што каже Ниче у Заратустри многи "филозофи" чине тако, али то нису прави филозофи. Оно што је познато, што је прешло у навику, не може бити циљ потраге филозофа и метод спознаје суштине света. Треба се окренути оном непознатом, окренути леђа нужности и потражити слободу. Свет слободе је такав, хаотичан, непредвидљив. Спознати непознату противуречну природу слободе није пријатно као спознати нужност али то је "сазнање" које филозоф тражи.
https://forum.krstarica.com/threads/prirodna-funkcija-inteligencije-i-svesti.276226/
Ја сам свестан али свестан сам нечега, ако тог нечега нема, онда реч "свестан" губи свако значење.
Дакле, једино онај који представља, који опажа, јесте свестан. Одатле можемо видети да онај ко ради не мора бити свестан већ је услов свесности представљање.
За уводни пост ове теме позвао сам се на неке Ничеове и Бергсонове мисли, али је она пре свега намењена питању шта је сазнање и свест и шта то тера човека да сазнаје и постане свестан у "океану" бесвесне воље? Шта човека тера да представља, самим тим да буде свестан. Која је основа интелигенције и сазнања уопште и да ли можемо, парадоксално, интелектом превазићи интелект и некако пригрлити интуицију?
"Шта човек у ствари жели када жели нешто да сазна?"
Ниче се ово запитао док је боравио у Венецији и чуо неког човека на улици како каже "Он ме је препознао".
Питање је шта је желео тај човек који га је препознао? Јасно је да је желео да нешто страно учини познатим. Видео је непознато које га је узнемирило. То непознато могло је бити лопов, убица, животиња или нешто треће, човек је био узнемирен а онда га је одједном препознао и човек је осетио умирење. То више није опасност, то је нешто познато, нешто на шта је навикао.
Радост коју је осетио када је непознато учинио познатим заправо је олакшање напетости и страха које је том сазнању претходило?
Оно што човека тера да сазнаје јесте пре свега страх. Интелигенција се буди само када навика наиђе на препреку. Рецимо, неко ради рутински посао потпуно несвестан, механички, као месечар. Ту нема свести. Одједном, тај посао негде запиње! Осећамо препреку, нешто непознато, страх, тек тада наступа свест и интелигенција на сцену. Интелект ангажује меморију (ткз. слике сећања), шаље их у сусрет непосредном опажају који долази од препреке и на тај начин користећи меморију и стварајући перцепцију (представу), покушава да непознато учини познатим и да тако реши и отклони насталу препреку. Када то успе, долази до олакшања а интелигенција је тиме испунила своју сврху, постала је сувишна и човек се враћа свом аутоматизму и несвести.
Пример повезаности страха и свести
Овај кратки филм може илустровати оно о чему пишем на овој теми а то је повезаност страха и сазнања, самим тим и свести.
Оно што је овде занимљиво јесте да се сви избезуме од страха тек када сазнају да је девојка дух. Типови који су правили филм сигурни су да би и у реалности тако било, иако не познају Ничеа и Бергсона. Зашто би неко морао да осети толики страх у сусрету са непознатим? Могли су лепо да је питају шта је са друге стране? Кладим се да су ови исти сигурно сто пута тражили да виде некога ко се вратио из мртвих, па да им он каже нешто о томе а да би веровали, а када се то деси сви вриште од страха. Зашто?
Зато што су наишли на непознато. А страх од непознатог јавља се из несигурности, јер се позиција изненада мења. Од слабе и немоћне девојке, постаје непознато X. Не зна човек како да се понаша, како да реагује? Да ли да бежи, или да се бори? Зато се јавља паничан страх.
Неко ко је уморан, у овим колима можда је и заспао, али када је видео непознато X, његова свест и моћ представљања се појачавају до максимума, наступа осећај страха, очи покушавају да виде, сазнају, представе, предвиде... непознато учине познатим.
Код животиња је увек тако. Свест се код њих буди само повремено а да би одмах пала у аутоматизам. Код човека, захваљујући његовом уму, свест се не повлачи тако лако, али где је свести ту је и страх као њен пратилац... нажалост.
Овако значи сазнаје већина људи. Већина жели да непознато учине познатим. Међутим, питање је да ли тако сазнају и филозофи? Одговор је не.
Као што каже Ниче у Заратустри многи "филозофи" чине тако, али то нису прави филозофи. Оно што је познато, што је прешло у навику, не може бити циљ потраге филозофа и метод спознаје суштине света. Треба се окренути оном непознатом, окренути леђа нужности и потражити слободу. Свет слободе је такав, хаотичан, непредвидљив. Спознати непознату противуречну природу слободе није пријатно као спознати нужност али то је "сазнање" које филозоф тражи.
Форум
https://forum.krstarica.com/threads/prirodna-funkcija-inteligencije-i-svesti.276226/
Poslednja izmena: