Оно на шта зен приче указују јесте исто на шта указују и филозофи и уметници, а то је суштина света и живота изван појаве, изван опажања. Циљ зен коана јесте човека ослободити ума, ослободити га форми опажања интелекта, простора, времена и каузалитета. Када превазиђе интелект, оно што остаје јесте нешто веома живо у нама, а које зовемо воља, квалитативна множина, сопство итд.
Међутим, будизам, па и зен будизам, износе само закључке, не и знање како до тих закључака дођемо. Тако нешто ниједна религија нема, то има само филозофија. Зато су закључци филозофије и зен коана исти, али није исто знање које стоји иза њих.
Поновићу опет оне Шопенхауерове речи:
[qуоте]"Свака посебна изрека ужета сама за себе, а које сачињавајуссачињавају Упанишаде може да се изведе као закључак мисли које ја саопштавам, мада обрнуто никако није тачно, то јест моја мисао се не налази већ у Упанисадама."[/qуоте]
Ево једног зен коана из Капије без вратница:
Питање ставља интелект у безизлазан положај, поготову што је Зен учитељ носио штап и ударао своје ученике ако му не одговоре. Из тога можете наслутити како је код њих могло доћи до "саторија", просветљења у малом, и како се на зен начин може отворити увид у ултимативну реалност изван појаве, интелекта и његових форми.
ЗЕН СВАКОГ ТРЕНА
Ову причу не можемо буквално третирати на начин да је циљ постићи пуну пажњу о опажајима попут ципела и кишобрана у садашњости. То чак и да је могуће, било би свесно спуштање на ниво животиње јер је ум оно, што нам за разлику од животиња даје увид у далеку прошлост и увид у перспективу будућности. Ум је оно што човека чини човеком а када би неко одбацио ум да би био свестан само онога у садашњости без присуства ума и појмова који му дају свест, био би нешто попут месечара, тело које делује а не размишља.
Такође, што се тиче живота у садашњости, тако нешто није могуће. Тачно је да је циљ постићи садашњост али "садашњост" интегралног недељивог трајања. Оно што је познатије као Бергсонова интуиција трајања или Шопенхауерова трансцендентна воља. Док оно што се уобичајено зове "садашњост" јесте заправо прошлост. Ових пар реченица које сам изнео на другом месту то ће и показати:
Имати ЗЕН у сваком трену, значи бити свестан илузорне природе опажајног света око нас. Бити свестан корелативности субјекта и објекта можемо филозофски рећи и да опажај који је створио мозак, и који се састоји у опажају неког дрвета испред нас рецимо, не постоји као такав сам по себи, већ једино за нашу свест, а изван свести он се утапа у трансцендентну суштину ствари по себи. Додирнути ту суштину и бити је свестан сваког трена. Не заборавити никада да су опажаји око нас управо то, слике, и да је њихова суштина по себи нешто другачије, и да то другачије требамо прво, ако не потпуно достићи, бар наслутити а онда никада не допустити себи да заборавимо на илузорну природу опажајног света.
Циљ је спознати да сенке на зиду Платонове пећине нису права реалност а затим окренути главу и "видети" сунце, а да после тога никада не дозволимо себи да сунце заборавимо. Бити свестан сунца иза нас сваког трена, значи имати Зен у сваком трену.
СВЕ ЈЕ НАЈБОЉЕ
Ово је указивање на супстанцију или на област изван principium individuatonis или изван форми опажања интелекта, значи простора и каузалитета.
Када напустимо област појаве, задиремо у трансцендентну област ствари по себи, у област трајања или у област трансцендентне воље, а ту престају форме опажања разума које се тичу односа у простору или поређења типа: ово је веће или мање, ово је боље или лошије. Оно што је недељиво а трајање, воља, основа свега је недељива, не може се поредити. Све на овом свету, ако га посматрамо по себи јесте најбоље, "огледало целог универзума" монада по Лајбницу. Или степен објективације воље по Шопенхауеру, напрегнутост трајања по Бергсону.
Ако интуиција трајања по Бергсону или воља по Шопенхауеру, нису нити множина нити једност онда за њих не важе смене узрока и последице, јер оно што нема делова не може имати ни оно што претходи као узрок, ни део који наступа као последица.
Или, ако изван појаве нема делова, онда је све у месаровој радњи исто и то оно најузвишеније, трансцендентно сопство, Платоново унутрашње Сунце.
МЕСЕЦ
Ово Зен прича је аналогија која указује на разлику између оних који мисле само на своје животињске потребе храну и размножавање (или филозофски речено оних који следе само импулсе своје индивидуалне воље) и оних који осим сенки на зиду пећине могу да примете и сунце (у овом случају месец) иза њихових леђа. Или који могу да скрену пажњу са појаве на трансцендентни свет ствари по себи.
Ова речи Исуса Христа говоре о истом:
https://forum.krstarica.com/threads/zen-price.282728/
Међутим, будизам, па и зен будизам, износе само закључке, не и знање како до тих закључака дођемо. Тако нешто ниједна религија нема, то има само филозофија. Зато су закључци филозофије и зен коана исти, али није исто знање које стоји иза њих.
Поновићу опет оне Шопенхауерове речи:
[qуоте]"Свака посебна изрека ужета сама за себе, а које сачињавајуссачињавају Упанишаде може да се изведе као закључак мисли које ја саопштавам, мада обрнуто никако није тачно, то јест моја мисао се не налази већ у Упанисадама."[/qуоте]
Ево једног зен коана из Капије без вратница:
Питање ставља интелект у безизлазан положај, поготову што је Зен учитељ носио штап и ударао своје ученике ако му не одговоре. Из тога можете наслутити како је код њих могло доћи до "саторија", просветљења у малом, и како се на зен начин може отворити увид у ултимативну реалност изван појаве, интелекта и његових форми.
ЗЕН СВАКОГ ТРЕНА
Ову причу не можемо буквално третирати на начин да је циљ постићи пуну пажњу о опажајима попут ципела и кишобрана у садашњости. То чак и да је могуће, било би свесно спуштање на ниво животиње јер је ум оно, што нам за разлику од животиња даје увид у далеку прошлост и увид у перспективу будућности. Ум је оно што човека чини човеком а када би неко одбацио ум да би био свестан само онога у садашњости без присуства ума и појмова који му дају свест, био би нешто попут месечара, тело које делује а не размишља.
Такође, што се тиче живота у садашњости, тако нешто није могуће. Тачно је да је циљ постићи садашњост али "садашњост" интегралног недељивог трајања. Оно што је познатије као Бергсонова интуиција трајања или Шопенхауерова трансцендентна воља. Док оно што се уобичајено зове "садашњост" јесте заправо прошлост. Ових пар реченица које сам изнео на другом месту то ће и показати:
Да ли смо икада опазили садашњост?
У једној секунди филма који гледамо, смениле су се 24 слике од којих је свака била у садашњости и постала прошлост, међутим ми нисмо свесни те једне слике у садашњости већ смо свесни свих 24 слика од којих су 23 сећање а двадесет четврта би требало да буде садашња, када се и она не би састојала од трилиона светлосних треперења, међусобно издељених интервалом времена, при чему је у садашњости само један једини трилионити трептај светлости.
Да ли ми онда у свему томе имамо пошла са садашњошћу?
Не. Ма шта радили не можемо опазити садашњост већ имамо посла већ само са својим сећањем, својом меморијом. Садашњост је несхватљиви прогрес прошлости у будућност и тако нешто се не може опазити.
Поставља се питање како смо онда дошли до тог појма?
До појма "садашњост" дошли смо погрешном апстракцијом, из погрешног третирања трајања на начин простора, при чему смо за садашњост узели једну тачку са линије. Линија није трајање, јукстапозиција у простору није сукцесија у времену. Тачка узета са линије није садашњост. Па шта је онда садашњост?
Садашњост је нешто трансцендентно. Вечност садржана у недељивој интуицији трајања. Међусобно прожимање свега не на начин позиционирања у простору, већ на начин међусобне фузије. Трансценденција, целокупност, то је садашњост.
У једној секунди филма који гледамо, смениле су се 24 слике од којих је свака била у садашњости и постала прошлост, међутим ми нисмо свесни те једне слике у садашњости већ смо свесни свих 24 слика од којих су 23 сећање а двадесет четврта би требало да буде садашња, када се и она не би састојала од трилиона светлосних треперења, међусобно издељених интервалом времена, при чему је у садашњости само један једини трилионити трептај светлости.
Да ли ми онда у свему томе имамо пошла са садашњошћу?
Не. Ма шта радили не можемо опазити садашњост већ имамо посла већ само са својим сећањем, својом меморијом. Садашњост је несхватљиви прогрес прошлости у будућност и тако нешто се не може опазити.
Поставља се питање како смо онда дошли до тог појма?
До појма "садашњост" дошли смо погрешном апстракцијом, из погрешног третирања трајања на начин простора, при чему смо за садашњост узели једну тачку са линије. Линија није трајање, јукстапозиција у простору није сукцесија у времену. Тачка узета са линије није садашњост. Па шта је онда садашњост?
Садашњост је нешто трансцендентно. Вечност садржана у недељивој интуицији трајања. Међусобно прожимање свега не на начин позиционирања у простору, већ на начин међусобне фузије. Трансценденција, целокупност, то је садашњост.
Имати ЗЕН у сваком трену, значи бити свестан илузорне природе опажајног света око нас. Бити свестан корелативности субјекта и објекта можемо филозофски рећи и да опажај који је створио мозак, и који се састоји у опажају неког дрвета испред нас рецимо, не постоји као такав сам по себи, већ једино за нашу свест, а изван свести он се утапа у трансцендентну суштину ствари по себи. Додирнути ту суштину и бити је свестан сваког трена. Не заборавити никада да су опажаји око нас управо то, слике, и да је њихова суштина по себи нешто другачије, и да то другачије требамо прво, ако не потпуно достићи, бар наслутити а онда никада не допустити себи да заборавимо на илузорну природу опажајног света.
Циљ је спознати да сенке на зиду Платонове пећине нису права реалност а затим окренути главу и "видети" сунце, а да после тога никада не дозволимо себи да сунце заборавимо. Бити свестан сунца иза нас сваког трена, значи имати Зен у сваком трену.
СВЕ ЈЕ НАЈБОЉЕ
Ово је указивање на супстанцију или на област изван principium individuatonis или изван форми опажања интелекта, значи простора и каузалитета.
Када напустимо област појаве, задиремо у трансцендентну област ствари по себи, у област трајања или у област трансцендентне воље, а ту престају форме опажања разума које се тичу односа у простору или поређења типа: ово је веће или мање, ово је боље или лошије. Оно што је недељиво а трајање, воља, основа свега је недељива, не може се поредити. Све на овом свету, ако га посматрамо по себи јесте најбоље, "огледало целог универзума" монада по Лајбницу. Или степен објективације воље по Шопенхауеру, напрегнутост трајања по Бергсону.
Ако интуиција трајања по Бергсону или воља по Шопенхауеру, нису нити множина нити једност онда за њих не важе смене узрока и последице, јер оно што нема делова не може имати ни оно што претходи као узрок, ни део који наступа као последица.
Или, ако изван појаве нема делова, онда је све у месаровој радњи исто и то оно најузвишеније, трансцендентно сопство, Платоново унутрашње Сунце.
МЕСЕЦ
Ово Зен прича је аналогија која указује на разлику између оних који мисле само на своје животињске потребе храну и размножавање (или филозофски речено оних који следе само импулсе своје индивидуалне воље) и оних који осим сенки на зиду пећине могу да примете и сунце (у овом случају месец) иза њихових леђа. Или који могу да скрену пажњу са појаве на трансцендентни свет ствари по себи.
Ова речи Исуса Христа говоре о истом:
https://forum.krstarica.com/threads/zen-price.282728/
Poslednja izmena:
