Ko sam ja?

Посматрам албуме на овом форуму и скоро увек наиђем на опис албума " Ово сам ја" при чему тај мисли на своје тело. Да ли се неко икада запитао шта је заправо то "ЈА" ?
Овде се сусрећемо са филозофским учењем о немогућности сазнања субјекта.

1) Субјекат је једно када ту реч узимамо у логици где имамо субјекат суда са својим предикатима.

2) Субјекат је друго када га узимамо као вршиоца радње у реченици

3) Он је треће када се у уобичајеној употреби за субјекат узима нека особа, тј. њено тело.

Њега нико никада није видео, нити ће га видети, јер би сам тај догађај био противуречност. Тело је такође објекат у свести субјекта, док он сам никада није био опажен, баш као што око не може само себе да види.
Да си рођен у пустињи и да никада ниси изашао из ње, да ли би знао које су боје твоје очи? Не би, јер око не може само себе да види. Исто тако ако би неко опазио свој субјекат, оно што би тако опазио не би био субјекат већ објекат неког другог субјекта који би и даље остао изван могућности опажања.

У једној реченици:

Оно што све сазнаје а ни од кога није сазнато јесте субјекат.

Дакле ја не знам ко сам. То не знате ни ви. То не зна нико јер је "Ја" недоступно људском сазнању. До њега морамо доћи другим путевима него што је опажање и мишљење.


ЧОВЕК И ОРАО
Ради се о томе да замислите неку сцену у својој представи на свом "унутрашњем платну". Најпогодније је да сцена буде динамична. Рецимо замислите орла како напада човека. Овде имамо:
1) Унутрашње "платно" испред нас (не нашег тела) већ нешто као у биоскопу. 2) Имамо сцену човека који маше рукама док га орао напада. Дакле имамо и простор и време, и објекте, ствари, човека, орла, кретање. И ништа од тога није споља већ унутар наше свести.
Али сада следи просто питање, ко ту сцену посматра? Ко седи у "биоскопу"? И којим "очима" он посматра овог човека и овог орла?
Никаквих очију ту нема. Очи су споља и гледају у монитор. Па ко је тај онда што посматра тог орла и човека, ако то нисам ја тело, са својим очима? Одговор је субјекат. Оно што сазнаје а што никада није сазнато а што налазимо у себи као самосвест и као сведока, као гледаоца, а то није тело, већ оно што све сазнаје а никада није сазнато. То је субјекат као корелат објекта!

Кантово "синтетичко јединство аперцепције" може појаснити шта је субјекат:

https://forum.krstarica.com/threads/kant-sinteticno-jedinstvo-apercepcije.851254/

 

[REVELIN]

....cista silogistika
Svi dijamanti su kamenje:
Svi dijamanti su sagorljivi:
Dakle,neko kamenje je sagorljivo.

"Kako je nesto lako,zna onaj ko je to pronasao i postigao."

nije lako pronaci sebe,spoznati sustinsko JA,
jer mozda nije ni uputno ...ko zna sta bi svakom
to JA moglo doneti...i koliko nauditi.

Odlican izbor...kao i uvek.

 

[lanavi]

Najpre nesto...umesto slika iz albuma koja je naslovljena "Ovo sam ja" stoji "Iz teretane" ...da li je to Ja objekat iz ugla nekog drugog subjekta, iz ugla sebe kao subjekta sa predikatima uz, iz ugla treceg lica koje bi trebalo ovu formu da istretira kao objekat ??
Da li si iako ne znas ko si, uspeo da svojom intuicijom bar okrznes deo sopstva i opredelis se u svojstvu nekom? Ko si ti Ozimane osim sto si subjekat s Voljom i putnik ka transcedentnom? Da li je moguce dati odgovor a da se ne obavijes filozofijom tudjeg misljenja? Ako ne moze recima, objasni se muzikom!

 

[oziman]

U pravu si. Ako nesto moze dodirnuti a zatim opisati mene ili mnogo tacnije receno.. NAS ..onda je to muzika. Ali takvo delo jos nije napisano. Mogu ti samo preneti ono sto je za mene licno vrhunac muzike.

A to je opera La Cenerentola ..Rosini.. i Frederica von Stade;

Ali o ukusima se ne raspravlja. Nadam se da ovaj blog nece biti zapljusnut negativnim ocenama zbog mog vrhnunca muzike.

 

[lanavi]

Lepo ...negativne ocene date u cilju kritike ukusa pak govore o tome Ko je Ko.

 

[louiskrstic]

Muzika koju volimo govori o nama samima, o našem unutarnjem stanju uma i duha ili drugačije rečeno o našem stanju svesti.
Medjutim, govoriti o najvišoj i najboljoj muzici možemo samo ako pratimo njen uticaj na ljude. Tj. ako pratimo njihovu inspirativnost, kreativnost, požrtvovanost i mnoge druge pozitivnosti koje će se početi radjati u osobi ili će se podizati na viši stepen.
Dobar primer je eksperiment kojeg je izvodio profesor Nikola Rackov na skupu Letnje škole slikanja, pre izvesnog broja godina.
Škola je trajala nekih desetak dana a oni su svakog dana pustali moziku različitih autora. Desetog dana su pustali muziku (ako se dobro sećam) Betovena ili možda Mozarta. Pokazalo se da su upravo tog dana slikari pokazali najbolju kreativnost, efikasnost i dali najbolje rezultate.

 

[louiskrstic]

Istovremeno, pomalo mi je čudno da se danas neko još uvek drži nagadjanja u odgovoru na pitanje, Ko sam Ja? (Osim ako se boji da shvati i prihvati stvaran i jedini odgovor na to pitanje - što je opet OK.)
Onaj ko u tvom pretpostavljenom gledanju scene stoji i vidi tu scenu nije niko drugi do li realno biće, večito i besmrtno - Duša.
Nije nemoguće videti Dušu niti svet njenog obitavanja budući da mi trenutno jesmo u ovom svetu ali nismo od njega. Mi kao Duša egzistiramo na više nivoa realnosti gde je svaki viši nivo bliži pravom i jedino realnom svetu.

 

[oziman]

Ако гледаш у своје тело видећеш објекте, опажаје, не и субјекат. На шта год да покажеш прстом то ће бити објекат а не субјекат.
Наравно, сада ће неко рећи: "Тачно је да не можемо опазити ЈА али то није важно, то ЈА је "епифеномен" обична нуспојава објективног света која извире као последица деловања објеката између себе, као последица нервних ћелија које шаљу импулсе итд. Или враћамо се на тај начин на становиште реализма".
То би било тако за гледиште "здравог разума"да не постоје знања идеализма која кажу да је то апсурд и да изван свести нема никаквих објеката већ ткз. "ствар по себи" и да је то неоспорива чињеница а не нека хипотеза. И да свест па и ЈА није епифеномен објективне реалности већ обрнуто. Објективна реалност је епифеномен тога што интуицијом налазимо у себи а што зовемо ЈА.

Или неко ће рећи: "Опет то ЈА није важно, јер ЈА нестаје а остаје објективан свет". Опет нетачно, супротно је истина. Ја остаје, а нестаје објективан свет. Изван свести знамо да сигурно нису објекти, такође знамо да сигурно није оно што зовете "ништа" а што је псеудопојам без значења, већ нешто изван могућности сазнања али нешто и ма шта то било, то је блиско оном што у самосвести зовемо ЈА.

 

[oziman]

Субјекат није објекат и зато не може бити опажен нити од мене, нити од других. Други могу опазити моје тело, које је објекат међу објектима, а не субјекат који објекте опажа.

Рецимо, опажај јабуке је објекат испред субјекта који тај опажај опажа. Опажај тела је такође објекат испред......али испред чега? Немој рећи испред тела.

Tо испред чега су опажаји, јесте субјекат који опажа опажаје у свести али сам не може бити опажен. Шта је субјекат наслућујемо не опажањем него непосредним искуством.

Можда ова слика може помоћи у разумевању, стим да овог човечуљка у глави узмемо за симбол онога у свести што опажа опажаје а само не може бити опажено:

 

[oziman]

ti tražiš mesto u telu čoveka u kome je smešteno njegovo Ja.
ako shvatimo da je glavni pokretač u čoveku energija i da bez energije nema života, onda verovatno tražimo mesto gde se ta energija skuplja i odakle se dalje daje za upotrebu organima za njihovo funkcionisanje.

na istoku to mesto zovu "hara", nalazi se u stomaku, a japanci kada vrše sepuko (ritualno samoubistvo) oni vrše hara kiri, to jest presecaju haru - energetsko čvorište.
indijci pevaju hare krišna, hare hare, dodeljujući tom energetskom centru božansku vrednost.
u trudnoj ženi se na tom mestu dete oživljava, to jest, embrio prima neophodnu energiju za svoj razvoj.
dakle, tvoje pravo Ja je u tvom stomaku.

Кажеш ЈА је у стомаку. Jeл ти није пало на памет да је стомак заједно са свим осталим сликама које зовеш "реалност" наспрам ЈА као његова представа. Да ЈА није предмет који би негде био. Да се ЈА не сазнаје, већ све што се сазнаје јесте наспрам ЈА.

Ono sto sve saznaje a ni od koga nije saznato jeste subjekt. On je po tome nosilac sveta, opšti, uvek pretpostavljeni uslov svih
pojava, svakog objekta, jer samo za subjekat jeste sve sto uopšte jeste.

Шопенхауер

Ништа, јел тако? У ово гледате бело. Зато, хајде да нађемо место где је ЈА.

Као лик који тражи наочаре несвестан да су му на носу. Тако ви тражите ЈА свуда око себе несвесни да је ЈА управо оно што опажа те слике које зовете реалност и међу којима га тражите.