Kantov kategorički imperativ

Кантов категорички императив је у ствари замаскиран теолошки морал где је изнесено као имепратив једно "треба да делаш тако и тако" а пропуштено да се каже "зато што тако нарeђује узвишени бог".
Али, то што је Кант пропустио то да дода, јер ни сам није био свестан истог, не мења значење да појам "ти треба" у својој основи садржи или принуду, или награду, јер ти треба зато што. Ако одузмемо ово "зато што", појам "треба" нема значења.

Затим оно чувено:
"Делај тако да максима твоје воље у свако доба истовремено може важити као начело општег законодавства." Кант

Темељ ове мисли је ништа друго до егоизам?! Ту се узима брига за своје добро као темељ морала, јер ако неки мој поступак не може важити као начело општег законодавства и прихватити као правило које ће важити за сва умна бића, то доводи мене у опасност јер како каже Кант: "Oпштост једног закона да свако може да обећа шта год му падне на памет а да нема намеру да се тога држи учинила би само обећање и циљ који га уз њега везује немогућим, јер у то нико не би веровао". Или, "Воља која је то решила противуречиће самој себи јер могу да се догоде случајеви када ће она потребовати љубав и учешће другога и где би она једним таквим природним законом потеклим из њене властите воље отела себи сваку наду у потппору коју жели".

Кант ту заправо поставља егоизам, бригу за сопствено добро као темељ морала. А како каже Шопенхауер:

Iz toga objašnjenja potpuno je jasno da ono osnovno Kantovo pravilo nije, kako on neprestano tvrdi, kategorički, nego u stvari hipotetički imperativ, budući da njemu u osnovu prećutno leži uslov da onaj zakon koji postavljam za svoje delanje, ukoliko ga uzdignem do opšteg zakona, postaje zakon za moju patnju, i pod tim uslovom ja, kao eventualna pasivna strana, svakako ne mogu hteti nepravičnost i nemilosrdnost. Ako ja pak ukinem taj uslov i ako, imajući možda poverenja u svoje nadmoćne duhovne i telesne snage, pri biranju te opštevažeće maksime uvek mislim samo kao aktivna a nikad kao pasivna strana, onda, pretpostavivši da ne postoji nikakav drugi fundament morala osim Kantovog, mogu hteti nepravičnost i nemilosrdnost kao opšte maksime i prema njima mogu da uredim svet,

.. prema tome jednostavnom planu, da treba da uzmu oni koji mogu, a da zadrže oni koji su u stanju.
(Wordsworth, Rob. Roy's Grave)

Dakle, ovome u prethodnom paragrafu izloženom nedostatku realnog zasnivanja Kantovog najvišeg načela morala, pridružuje se, protiv Kantovog najizričitijeg uveravanja, prikriveni hipotetički karakter tog načela, posredstvom kojeg se ono, štaviše bazira na golom egoizmu, koji je i tajni tumač датога у њему. Шопенахеур. "О темељу морала"

Кантов Категорички имеператив је конструкција заснована на погрешним темељима која проблем етике и не додирује, а камоли да га решава. То је једна од многобројних Кантових грешака коју су пак свим срцем прихватили "филозофи" под наводницима, као да Шопенхауер није ни постојао.

О правом темељу морала писао сам овде:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/279409-Temelj-morala-Sažaljenje

А издвојићу овај закључак уводног поста са те теме:

"Значи, САЖАЉЕЊЕ је извор моралности који извире из унутрашњости нашег унутрашњег бића делећи се на ове две реке. То је речено у теорији али најбоља потврда истинитости реченог, јесте непосредно искуство.
Претпоставимо да се нађете у ситуацији да можете да задовољите импулсе своје воље тако што ћете, да би их остварили, морати неком човеку нанети неизмерну патњу и бол. У исто време знате да због тога ви лично нећете трпети никакве последице. Да ли бисте наставили са својим деловањем или би се јавио одједном осећај сажаљења који би са надирућим егоизмом укрстио копља?
Да ли бисте после тога када би ваш неко питао: "Зашто сте одустали од своје намере?" рекли ово: "Одустао сам јер сам мислио да се максима мога поступка у томе случају не би могла усвојити тако да изриче општеважеће правило за сва могућа умна бића"?
Или бисте рекли: Осетио сам сажаљење према човеку који би због мене трпео патњу?

Ово је најбољи пример надмоћности Шопенхауеровог учења о моралу у односу на Кантову конструкцију која се зове "категорички императив"."

 

[Dragoljub69]

Tja...Rekoh već da sažaljenje,naročito idealista je okrenuto sebi ,a ne drugima te je tako
u službi egzistencije,što je kontradiktorno onom što Šopenhauer tvrdi...
S druge strane,kategorički imperativ Kanta pravi povratnu spregu između egzistencije i
koegzistencije na jedan sasvim logičan način,bez ikakvog metafizičarenja...
Ukoliko je čovek središte morala-Kantov moralni imperativ je-imperativan.
Drugo je pitanje opravdanosti egzistencije ljudske civilizacije,pitanje moralnosti
ljudske rase planetarno i u još širim ,svemirskim,prostorima...

 

[oziman]

Tja...Rekoh već da sažaljenje,naročito idealista je okrenuto sebi ,a ne drugima te je tako
u službi egzistencije,što je kontradiktorno onom što Šopenhauer tvrdi...

Не. Сажаљење које налазимо у себи а које проистиче из метафизичког темеља морала и уз естетску контемплацију једини је наш додир са трансцендентним није окренуто себи већ превазилази индивидуу.

Погледај који су услови моралног деловања како их описује Шопенхауер:

"Od radnje ne sme da se očekuje kakav bilo daleki uspeh za sebe, bilo na ovome ili na drugom svetu,
ili ako se pri tome ima u vidu vlastita čast, ugled među ljudima, visoko poštovanje s bilo čije strane, simpatija posmatrača i tome slično;

ništa manje ni ako tom radnjom namerava da se održi neka maksima od koje se, ukoliko je svi slede, očekuje neka prednost za sebe samoga, makar to bila i maksima pravičnosti, stanja opšteg pomaganja itd;

to isto važi i ako je neko smatrao probitacnim da poslusa zapovest koja dolazi od neke doduse nepoznate, ali ipak očigledno nadmoćnije sile, buduci da na to onda ne moze da pokrene nista drugo do strah od stetnih posledica neposlušnosti, čak i kad se to misli samo uopšteno i neodređeno;

kao i ako neko kroz neku radnju ili propuštanje radnje nastoji da potvrdi svoje vlastito visoko mišljenje o sebi, svojoj vrednosti i dostojanstvu, bilo to jasno ili ne, koje bi inače morao da napusti i da time povredi svoju nadmenost;

i konačno, ako neko, prema volfovskim principima, hoće da tako radi na vlastitom usavršavanju.

Ukratko, neka kao poslednji pokretač (Beweggrund) neke radnje neko postavlja šta god hoće, uvek će se utvrditi da je najposle, na bilo kakvom obilaznom putu, vlastito dobro i zlo istinska pobuda, dakle, da je radnja egoistička, prema tome bez moralne vrednosti. "
Sopenhauer iz Dva osnovna problema etike

 

[gost 320781]

Ne moze biti, sto si gore napisao.kategoricki imperativ je derivat praktickog uma a ne cistog.Fundamentalno nisi razumeo razliku izmedju kategoricnog i hipoteticnog imperativa.

 

[oziman]

Ne moze biti, sto si gore napisao.kategoricki imperativ je derivat praktickog uma a ne cistog. Fundamentalno nisi razumeo razliku izmedju kategoricnog i hipoteticnog imperativa.

Императив може бити само хипотетички или "мораш, зато што". Мислиш да пуки појам без значења, пука реч "мораш", може обуздати нечији егоизам и покренути на морално деловање?

Можда у неким бајкама, можда у парадирању празним појмовима, ту може. У практичном стварном животу не.
Ту влада прави темељ морала који извире из нашег метафизичког бића а не неке софистичке играрије речима.

 

[gost 320781]

Ja sam komentarisala o Kantovim imperativima a ti se izgleda sluzis nekim svojim.Samo napred!

 

[bracaco]

To što tebi očigledno Šopenhauer predstavlja Ničeovog nadčoveka, ne bi trebalo da ti daje za pravo da izvrćeš Kanta i stavljas u njegovo delo ono što on nije pisao niti govorio, jer ma koliko mislio da si veliki u svojoj misli, daleko si od Hegela koji je isto to pokušao i nije uspeo. Pozdrav. Dve stvari me uvek i iznova ispunjavaju "zvezdano nebo nadamnom i kategorički imperativ u meni".

 

[oziman]

Ja sam komentarisala o Kantovim imperativima a ti se izgleda sluzis nekim svojim.Samo napred!

Ја се не служим никаквим императивима. Моја моралност не зависи од императива, од нечијих заповести "мораш" и "требаш", од награде и казне, од штапа и шаргарепе. Моја моралност није условљена.

А то што већина људи у себи осим егоизма и злобе не налазе и тако нешто, па им је зато потребан неки пројектовани ауторитет на небу да им прети казнама и мами наградама како би ето били "морални".

Зато такви у филозофију која се позива на прави темељ морала гледају бело. А нашли су се у Кантовом категоричком императиву јер он осликава њихову психологију: "Буди моралан да не би био кажњен и да би био награђен." То је тај ваш категорички императив.

 

[zxy]

Ја се не служим никаквим императивима. Моја моралност не зависи од императива, од нечијих заповести "мораш" и "требаш" , од награде и казне. Од штапа и шаргарепе. Моја моралност није условљена.

А то што већина људи у себи осим егоизма и злобе не налазе и тако нешто па им је зато потребан неки пројектовани ауторитет на небу да им прети казнама и мами наградама како би ето били "морални".

Зато такви у филозофију која се позива на прави темељ морала гледају бело. А нашли су се у Кантовом категоричком императиву. Јер он осликава њихову психологију:"Буди моралан да не би био кажњен и да би био награђен." То је тај ваш категорички императив.

Da nisi kojim slučajem slobodan ?