(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KO SMO, ŠTA SMO? - 2.
Lutalica čopor nekud trči
Sledeći vodju koji ni sam ne zna
Putem kojim da povede kereću vojsku
Hodaju tako slepilom vodjeni
Ne zato što vodji veruju
Već zato što u sebe ne veruju
Negde, u svem prošlom izgubiše pseći instikt
Poštovanje hijerarhije i pamet pseću
Od prirode što im je dato….prokockaše
Na ruletu ljudskom izgubiše.
Izbečenih očiju što suludo zveraju
Krvavih njuški na mesečini što sjaje
Utrobe rasparane i zagnojenih rana
Jedući sopstvena i tudja creva do poslednjeg dana
Smrad oko sebe ostavljaju i tragove krvi
Po kojoj gacaju i umorni u nju ležu
Usirene sujete i zlobe jutrom ustaju
Gladni tudje nevolje i slabosti
Hraneći njome sopstvena čula i pameti obamrlosti
Svakoga dana….ista scena umiranja i hranjenja
I novi pokolji sa čoporom drugim
Ili izmedju sebe…svejedno je
Jer
Čopor više ne postoji.
Duše im pseće zalutale
Misli im pseće odlutale
Čast im se pseća zagubila
Duša pseća čopor napustila
Keruša štene poljubila
I u čopor bez čopora poslala
Ko smo, šta smo….postali?
Psi bez duša
Psi bez njuha
Psi bez duha
PS Pas bez čopora…..prestaje da bude pas…
PS Nek ova pesma ostane u nedelji....sutra joj nije vreme jer sutra je vreme za stvaranje
može da se čita kako hoćeš...kao pseća ili ....drugačije
