(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VETAR U LEDJA
“Dobili smo..dobiliiii” čuje se pevajući sretan glas.
“Sis, šta ste dobili? pita Cic prekidajući knjiženje jednom rukom jer u drugoj drži mobilni.
“Bespovratna sredstva za aroniju…jao Cic napokon nešto lepo…sad se sve pokreće….sad je stigao mejl od Agencije…ne mogu još da verujem” priča brzo, nepovezano dok Cic menja izraz lica od neverice u sreću.
Prekidam ono što radim i posmatram je dok razgovara sa sestrom. Prelepa slika sretne mladosti. Anči, moje treće dete zamišljam kako priča, gestakulira…I vidim, lepo vidim i osećam kako blista mladost i entuzijazam stvaranja i brzim koracima korača ka ostvarenju sna. Napokon jedna lepa slika puna snage..slika koja tako neodoljivo miriše na stvaranje.
Puštam njih dve da se istoroču onako kako samo one to znaju. Sretna zbog nje I njenog muža, sretna zbog te male sredine u kojoj živi I lepo vidim kako se žabokrečina razdvaja. Ima jedna bara, na samom ulazu u mesto pre našeg sela. Sela su kod nas velika i spojena. Jedino ih table sa nazivom dele. Sve je bogato…ma Morava je to, naopačke da posadiš ima da rodi. Sela nisu napuštena već puna mladih života I starih naravno.Tendencija odlaska postoji, glupo bi bilo reći da nije tako, ali narod i dolazi iz drugih krajeva, pasivnijih.
Preko bare je mali zidani most a ispod njega žabokrečina. Pre, kada sam mladošću prelazila preko tog mosta, komadi zelene pene su plivali po vodi slobodnim stilom. Imali su celu tu vodenu površinu koja se caklila onako mirna i nepokretna za svoj ples. Optočena visokim barskim travama, bambusima i kreketom žaba izgledala mi je kao oaza na sred puta. Činilo mi se oduvek da su sa svakim mojim dolaskom u selo ti plutajući komadi sve veći. Onda postah svesna da mi se ne čini, nego da je tako. Već mnogo godina staklena mirna površina se ne vidi….samo zeleni sloj sve deblje žabokrečine koji i ne plovi,samo stoji.
Kada se euforija malo stišala pozvah je da pričamo.
“Ujnaaa, a kad ćeš da dodjeeeeš” mazno pita glas koji pripada mom detetu a meni duša kipi i svi oni registratori i facikle dobiše veselije boje….boje života.U njima je rad, decenijsko stvaranje čitavih porodica, mnogo truda, ulaganja, godine koje provedosmo skupa pomažući se, radeći, psujući i smejući se i…plačući. Mnogo odgovrnosti, ličnog požrtvovanja, ljudskih sreća i tragedija i nebrige države. Registratori “u se i u svoje kljuse”…”sam svoj gazda”…”tudja ruka svrab ne češe”…”preživeću, ako ništa drugo a ono iz inata”…”najbolji način da ideš napred je kad nemaš kud nazad”…registratori Ljudi i to kakvi LJUDI…koji me sada, danas..i juče beznadežno gledaju, ogorčeni, zabrinuti, pritisnuti troškovima i stalnim izmišljanjem države šta još da naplati a mi kako da platimo…kako da preživimo i spasemo naše stvaranje.Umorni su moji registratori a dosta njih je i bolesno, bez snage i bez nade...a vala i sutra će im
pogled biti isti.Žabokrečina sve deblja…tek po nekad zablista čist komad vode u vidu smeha, šale, neke lepe vesti, gugutanja deteta ili naplaćenog potraživanja. Sada, evo leti radost medju njima…radost stvaranja.
“Ne znam pile…znaš da ne zavisi od mene…ali tu sam za šta god da treba. Ajde, pričaj”
“Znam i jedno i drugo…ali, volela bih..” glas počinje da joj drhti…
“hej, jel se sećaš onog u Rodiću kad smo Maki, Cic, ti i ja išli u nabavku pa sretosmo onu moju novu klijentkinju hahahah pa predstavljajući se ti ulete i reče “ja sam usvojena” a ona se prenerazi silno “Jao, gospodja Ljiljo, kako je to lepo da pored svoje dvoje dece usvojite još jedno” hahahahah
“hahahaah ujna, rekla je kako je to plemenito..tu reč je upotrebila. Kako smo se smejali celo veče tome jer joj ti nisi htela objašnjavati ko sam hahahah a ti uvek i pričaš da imaš troje dece.
“Ajde, moje treće dete…pričaj novosti”
“Pa Nacionalna agencija za regionalni razvoj koja je pri ministrastvu poljoprivrede je raspisala konkurs za dodelu bespovratnih sredstava mladim ljudima koji su već krenuli u neke sopstvene biznise iz oblasti poljioprivrede…nešto za nerazvijene opštine, da te ne davim. Fazon je da stalno moraš pratiti preko neta konkurse da bi znao. Znaš da smo već na forumima za aroniju i u kontaktima sa ostalim ljudima iz te oblasti. Mi smo aplicirali, ispunili sve uslove, starosne i svakakve druge, napravili biznis plan za ovu našu plantažu aronije i odobrili su nam sredstva koja su bespovratna. Moramo samo da ih pravdamo ulaganjima. Imamo 6 meseci besplatnog mentora, stručnog čoveka, iz ministarstva koji će nas kontrolisati ali je to mnogo više savetodavna funkcija nego sama kontrola jer su mladim ljudima saveti stručnjaka i potrebni. Dolaziće kod nas, da vide zasade, nova ulaganja, da pričamo, da mi pitamo. Tako će biti za svakog kome su odobrena sredstva a ima raznih delatnosti. Mnogi su odbijeni ali mi niiiismooooooooo hahahah I moj muž će ići na trodnevno savetovanje u Beograd, hotel i sve je besplatno. Tu će se skupiti svi mladi ljudi kojima su odobrene subvencije, svi će se medjusobno upoznati, što je divno, i za svaku oblast će biti prisutan stručnjak iz agencije. Mi ovde na jugu imamo najveću plantažu, 500 sadnica, to je jedan od razloga što smo dobili sredstva jer smo već krenuli sami što je garancija da nećemo odustati te se ulaganje u nas isplati. Biznis plan podrazumeva izgradnju sušare i to ne samo za aroniju već i za svo ostalo voće i povrće koga ovde ima koliko hoćeš I naravno povećanje zasada…presretni smo. Napokon nešto lepo ujna. Više smo bili očajni jer posla nigde, para nigde, nade nigde…osećaš se tako bespomoćan i jalov. Vreme prolazi, sa roditeljima si, bez novca, padaš u apatiju. Ljudi idu kao zombiji, zamišljenii i odsutni. Jedino se čuju oni koji raspravljaju o politici pljujući sve redom…niko ništa ne radi ovde ujna, duh je nestao i ovo je kao melem na ranu. Saznanje i to praktično da nismo sami, da nije sve mrtvo, da ima neko resoran ko se ipak brine, ko misli i to realno a ne samo reči na papiru ili pred kamerama. Ovo je divno i takvu snagu daje. Znaš, svi oko nas su živnuli, ali svi, što znači da će sada mladi ljudi ovde da razmisle zašto im imanja stoje zaparložena pa možda i smisle nešto, možda se nešto i pokrene. Nama je ovo vetar u ledja ujna….pokrenućemo proizvodnju zdrave hrane i…..sad razmišljamo i o bebiiii”
Slušam je, slušam mladost i to pametnu mladost, radnu, našu, domaću i preplavi me nada.
“Ovo je tako pozitivan gest agencije, zapravo ljudi koji tu rade. Hvala Bogu da ima takvih milsećih realizatora. Veruj mi da sam dobila nadu za bolje sutra. Znam da neće biti to ogromni koraci, ali i ovi mali su ona prva snaga koja je najjača, ona koja za malkice pokrene zardjali točak, otkoči ga, i omogućava svaki sledeći a država treba i da bude tu za taj prvi, najteži korak. Eto, vaš trud za računarom, jurcanje po netu i meseci rada i učenja su doneli rezultat. I naravno, I nejgovi roditelji koji su vam dali zemlju I pomagali koliko su mogli.Anči, znaš da sam skoro baš pričala nešto sa prijateljima o ovom beznadju i kolapsu privrede, i rekoh, da nam je jedina šansa zemlja. Imamo je i za poljoprivredu, i za turizam, reke, planine, šume, sela, pašnjaci ali je ogroman znak pitanja da li to i država, tačnije ljudi političari, vide obzirom da su decenijama ubijali seljaka i zemlju. Da su pametni ovi političari pa da ulažu u poljoprivredu, stočarstvo, turizam i vrate ljude na zemlju jer to nam je jedina šansa. Samo zemlju i imamo, sve ostalo je rasprodato. Tako mi je drago zbog vas pile. Pomažite i svekru i svekrvi na njihovim njivama …svi zajedno, akcija i posao je gotov. Duh vam je sada ozdravio, snagu imate i ugradite sve to u duh porodice jer ona je osnova svakog društva i jedina velika a mala zajednica koja ima šanse da preživi. Znaš kako smo takve akcije imali kod nane i deke…nisu stari naši bili ludi kad su porodice držali na okupu, posebno kad je teško vreme”
“I kod vas ujna u kući su takve akcije, znam ja to. Znam o čemu mi pričaš i radimo tako ali…znaš, jaz generacija je ipak tu”
“Naravno da znam, ali vi ste mladji…mlada grana se lako savija pa se opet vrati u stari položaj, a stara puca dušo. Uvek zajedno, cela porodica, jer samo tako možete da se vidite, a kad se vidite možete i da jedno drugo podignete, zagrlite ili se posvadjate a i pomirite…sve je to za ljude i sve se isplati za porodicu. Da li si ti svesna koliko ste sretni?”
“Jesam, znam to ujna…ovo je zaista sreća”
“Sreća dušo nikad ne dolazi sama.Nju stvaraju ljudi svojim duhom, radom, ljubavlju, brigom, voljom i željom, tolerancijom i prilagodjavanjem. Ona se stvara, gradi, čuva, voli i poštuje. Samo tada ne umire. Zato što svi nisu sposobni za toliki dugogodišnji trud, e, zato je nema svako. Ide mnogo teško vreme pile. Žena si pametna, ne vraćaj se na prošlo već samo pričaj o budućem, ne menjaj ljude već u njima probudi élan zajedničkog stvaranja, jer stari su stvaraoci, iskoristi ovaj vetar u ledja koji daje pozitivnu energiju svima da središ stvari kod svih, da ujediniš jer ovo je šansa za popravke, a šanse se ne čekaju, one se grabe ”
“A….kad ćeš da dodješ..”
“Doću ću dušo...uskoro..obećavam”
Nije dovoljno da samo budemo srećnici kojima je vetar dunio u ledja. Potrebno je da znamo da smo sretni. A kada to znamo onda vetru ne okrećemo lice i ne borimo se protiv njega već svu njegovu snagu iskoristimo da idemo napred…jer, on nas i gura napred (važi, naravno, za sve vrste odnosa medju ljudima,važi za život)
PS Laku vam noć želim, i san što odmara
................