(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
RAZGOVORI SA ODRASLIM KOMADOM MENE - 4.
KORACI
Ljudi se jedan drugome primiču i odmiču
Neki samo pored nas promiču
A neki ...budu tu, pa nam izmiču
Ma koliko se trudili oni nam odmiču.
A zašto?
Zato što svako daje ono što ima u sebi
i nešto nalik tome želi i očekuje i da primi
jer samo to ume da prepozna.
Kada se dva davanja prepoznaju nastaje bliskost
Zato i jesu dve duše bliske jer govore jezikom istim.
Bliskost traje sve dok se ne desi da se
Neko udalji korak od tebe.
Korak jedan nije problem....ma ni koraka dva
Malo se pomeri jedno, malo drugo
Nekad tiho a nekad ubace malo i svadju
I opet na sredini bliskosti se nadju.
Ali, ako se desi da koraci jedan za drugim odlaze
I nikako....nikako ti ne prilaze
Prosto vidiš tu njegovu želju da se odmakne
Jer iz nekog svog razloga...ćuteće korake pravi
Ostaje ti samo da pomeranje konstatuješ
I tri načina da ideš dalje.
Prvi je da i dalje daješ ono što imaš
Da na mestu svom i dalje stojiš
I korake onog drugog nemo brojiš
Korake promene bliskosti koji sve većom daljinom zvone
I bole....umeju baš da bole
To davanja tvoja nedavanjem tudjim zabole
Znam dušo, znam ...da davanja nedavanja ne vole
I osećaš se glupo i jeftino tako prosto sebe nudeći
Dok hladnoća primanja seče na komade duh i dušu ljubavi tvojoj sudeći
Bogu zahvali što dušu imaš da bolom žubori
Dok koraci jezikom nekim sebičnim govore
Nedavanja nevidom tišine jednostranom tad progovore
Nepotrebom primanja koraci odlazećeg sami se sa sobom razgovore.
Drugi je da se i ti ćuteći udaljiš korak nazad
Da se prilagodiš i ubiješ svoje davanje,
Da ne bi postali tvoje stradanje
Svoju želju, ljubav, osmeh i strast,
Brižnost da pretočiš u sebičnosti vlast
Jer tako manje boli odlazeći korak
Da nateraš sebe da daješ
Samo ono što taj korak tada može da prepozna
I gledaj da nikada
Koliko te boli nestajanje bliskosti ne dozna
Korak tada taj bolni osećaj ne ume da prepozna
Već samo samoveselost svoju ume tad da spozna.
Znam da mnogo boli i ovaj način
Ubijaš dušu, volju i za životom strast
Ali ubica nisi ti iako u ruci držiš mač
Seći samu sebe...zadati sebi mali bol
Da ne bi osetila veliki....pročitah reči tudje istinom što zbore
Jer veliki duša preživeti ne može
A da u ambise duboke tuge ne upadne
Sa malima je lakše jer
Ruku pod ruku nestajanja se udaljavanjem svojim prate.
E....to su već dva koraka izmedju
Koliko koraka je potrebno da se predju
Dok dve bliskosti izmedju sebe
Ne postave nepremostivu medju?
Dok ne umru sličnosti volja, želja i strast
I nebliskost umesto njih dodje na vlast?
Treći je da sednete i uz kafu razgovarate
Otvoreno, jasno i iskreno
Kažete šta vam smeta, ozbiljno i razgovetno
Kao dve osobe kojima je do stvaranja stalo
Malo treba truda samo da bi stvoreno opstalo
I što je najvažnije.....da čujete jedno drugo
Jer samo tako koraci utihnu
Samo tako putevi se sreću i bliskost dolazi
Kad jedno drugo čujete nebliskost odlazi
Nikada samo jedno nije u krivu ili pravu
Jer oboje koračate...
I za ljubav i za svadju treba uvek dvoje
A i za razgovore vala što sudbinu vam kroje
Kao šine što su nerazdvojne.....zato one i postoje
Najbolje da korake napravite jedno ka drugom
Nego jedno od drugog....ako je moguće
A moguće je samo ako korake odlazeće uz malo truda
pretvorite u korake dolazeće
Da duše ne bole i gordosti se ne razbole
A bliskosti se opet vide i zavole.
U svakom slučaju
Taj korak što je od tebe otišao
nikad više ne možeš da vratiš
ali možeš da odabereš način da ga pratiš
ili da ga uopšte ne pratiš
zapamti jedno...sebi uvek moraš da se vratiš.
Sad kreni na svoj put i žustrošću svojom ne pravi lom
i znaš već pile...
Da smo mi uvek tu...i tvoj stari dom.
