.
Umesto odgovora odeća neobićnog stvora poče mahnito da menja oblike. Sve se više razaznavalo pomodno odelo i crveni šešir, ali iluzija preobražaja se time nije završila. Sada se menjalo i telo stvorenja uspravljajući se i izdužujući, a lice dobi oblik koji je družina dobro poznavala. Pred njima se našao još jedan MNW!
- Zato što samonaj koji ostaje iza tvoga resetovanja! Tvoja je krivica što nikada neću proći kroz vrata Tri Uzdaha! ~ melanholično izgovori Identitet.
Događaj je bio toliko neočekivan da su Identitetovo objašnjenje propratili mukom, Iz Prekobarćevog i Zlataninog pogleda nedostajalo je čuđenje, ali to niko nije primetio jer odjeknu rafal žestokih psovki ispaljen od ka5ana lično.
Svi se okretoše prateći njegov pogled - Argo je - NESTAO!
Ne samo Argo, nego i pristanište, obala, reka...
Iza njih je postojala samo praznina koja nije imala ništa zajedničko ni sa jednim poznatim fizičkim zakonom!
- Gde je moj brod, nakazo – zareža ka5an, okrenuvši se prema Identitetu.
Nemo', bre, da vređaš, nisam ni ja tebi rek'o kol'ke su ti uši– uvređeno mu odbrusi čudnovati stvor i podiže nos.
Uzalud mu se Amik obraćao molećivim glasom, uzalud ga je MNW obasipao visokotehnološkom teologijom, zalud mu je Prekobarac pretio moćnom budžom, zalud mu je Zlatana namigivala. Ništa, nothing, nijente...
Ćuti, gleda u klisurine iznad sebe i lagano iščezava. Najzad im dosadi da razjašnjavaju ovu misteriju i prebaciše svoje upitne poglede na Prekobarca, jer on beše jedini koji je, kako je izgledalo, nešto znao o ovome mestu.
Ako, naravno, izuzmemo Zlatanu, koja se pravila nevešta. Buljila je bez ikakvog razloga negde na dvadesetosam i po santimetara ispred vrha svoje desne cipele.
Uhvativši njihove poglede krajičkom oka, Prekobarac se osetio odgovornim za sudbinu ekspedicije i odsečno mahnuvši, hrabro zakorači ka iritantnoj zgradi - objektu~što~nema~debljinu. Na njegovo iznenađenje brava beše dobro podmazana, a vrata fino izbalansirana i oni zakoračiše unutra.
Taj iskorak zaustavio im je dah.
Visoki vizantijsko plavi lukovi tavanice gubili su se u visini i sa nje su u pravcu vrata strogo gledali naslikani anđeli i sveci. Zidovi su bili prekriveni freskama što su u zbrkanom redosledu prikazivali kraljeve, svece, anđele i raspela, a svuda je dominirala duboka plava boja. Problem sa perspektivom je i dalje postojao, ali sada potpuno suprotne prirode.
U zaobljenom čelu prostorije kružno raspoređeni prozori su bacali svetlost duž prostorije na osmišljeni način - svi sveci i nasmešeni anđeli putovali su na sunčanom vetru. Iako su videli pročelje prostorije, dužine su bile beskonačne, prkoseći svakoj razumnoj perspektivi
Podni mozaik je bio veoma komplikovan i najvećma su ga sačinjavali grbovi drevnih velmoža i vladara. Centrom prostorije su se prostirale bogato izrezbarene klupe i stolovi sa, očito, pomalo podnapitim gostima, a između njih su se uzdizali gigantski pseudo grčki stubovi na koje se oslanjala tavanica.
Taj prizor se ponavljao i umnožavao u nebrojenom mnoštvu, ali gosti za svakim stolom nisu poticali iz istoga istorijskog perioda. Geometrija mesta je bila promenljiva, nijednoga trenutka nije bilo moguće odrediti niti udaljenost do najbližeg stola, niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njime sede!
Niz lučno zasvođenih prozora sa jedne strane davali su neprirodnoj prostoriji obilje svetla, a sa suprotne strane nalazio se niz vrata ka nepoznatim prostorijama, takođe sva zaobljena na gornjem delu. Tavanica je pratila stil svega ostaloga, pa je isto tako bila izvedena sva u vizantijskim lukovima koji su se pri vrhu spajali, dajući svaki put završetak u obliku krsta.
Obazrevši se po prostoriji Amik pretrnu jer je upravo shvatio još nešto – Vrata na koja su ušli su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavljao i sa te strane u istoj onoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće je delovala još samo jedna stvar, jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji ~ ono što bi se i moglo očekivati u svakome, pa i u onom zadnjem, najzabitijem bircuzu.
Prišao je šanku i obratio se podbulom tipu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, preko kojega je visila prljava kecelja, a koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane :
- Jedno pivo – i, bila je to šifra za svakog šankera u vasioni. Tap! Krigla se našla na šanku bez ijednog jedinog uočljivog pokreta.
- Ima li izlaza odavde? Mislim, posle piva? - obrati mu se mirno.
- Naravno, gospodine, naravno. Čim nađete ono zbog čega ste ovde. ~ odgovori mu šanker ljubazno se nasmešivši.
- Naravno, naravno... Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to, u stvari, tražim?
- Vi? Koliko je meni poznato ovde se ne nalazi ono što vi tražite. Imali biste šta da tražite, ali da biste to našli morate znati da je to baš ono što želite. Onaj koji traži u vašem je društvu i zbog toga ste ovde. Samo zbog toga i ni zbog čega drugog. ~ ispucao je njegov sagovornik čitav šaržer nerazumljivih fraza.
- Dobro, dobro. Ali, ćuo sam da se ovo mesto zove RASKRŠĆE. Je li to istina?
- Naravno. Nalazite se na raskršću istorije i mašte, prošlosti i budućnosti, na raskršću istine i laži, na raskršću između smeha i plača! ~ odrecitova mu ovaj.
- Ha? ~ hamnu Amik sluđen novim informacijama.
- Ama, znate one vaše VIKI – MIKI – AMIKE stvari na onome vašem čudu gde ste nakupili nesavladivo brdo informacija? ~ zapita ga šanker sugestivno.
- Daaa... ~ oteže Amik zbunjeno.
- E, pa vidite, toj vašoj bednoj imitaciji će trebati eoni da prikupe informacije koje mi već imamo! ~ trijumfalno uzviknu barmen
- Ali... Ako je to tako, kako filtrirate podatke ? ~ zapita ga.
- Ah, vrlo jednostavno, evo ovako... ~ započe njegov sagovornik.
- Zlatana!? Zlatana!? Stani! - ka5anov panični glas prekide mu koncentraciju.
Video je kako Zlatana odmiče duž prostorije napetim korakom, kao da je hipnotisana, a za njom žuri ka5an. Idućeg trenutka užasnuto je primetio da ono dvoje počinju da iskriče, njihovi oblici gube boje i postaju sve nejasniji i razmazaniji. Filtriranje podataka će ostaviti za kasnije!
- Šta ste se ukočili!? Za njima! – povikao je žurno polazeći za svojim iščezavajućim saputnicima.
Na Amikovo olakšanje likovi Zlatane i ka5ana su se izbistrili i ona zabrinjavajuća nestabilnost u njihovim telima je iščezla.Ujedno je iščezao i monumentalni beskraj bircuza kod «Tri uzdaha». Sada je to bila malena, prijatna prostorija (šanker je i dalje bio na svome mestu) u kojoj se nalazio običan sto, za kojim su sedele dve osobe – jedna devojčica i jedna starica.
Bilo je očito da su njih dve uzrok Zlatanine opčinjenosti.
Najednom Amikovo telo se ukoči. Koraci, pokreti, disanje – sve je to bilo zaustavljeno. Nije video družinu, ali je znao da su i oni na isti način blokirani. Ka5an mu je bio u vidokrugu i za njega nije morao da nagađa. Bio je potpuno skamenjen.
Međutim, Zlatana je nesmetano nastavila svoj put i zaustavila se ispred stola za kojime su sedele one dve osobe, koje su je sada posmatrale sa osmehom dobrodošlice. Kada joj se devojčica obratila, Amiku postade jasno da njihova ukočenost ne ometa njihova čula, jer je jasno razaznavao devojčicine reči :
- Zdravo Zlatana! ~ dočekala ju je nežnim i pomalo tepavim glasom
- Zdravo Zlatana! ~ Zlatanin odgovor je bio neočekivan i Amik nije baš najbolje shvatio smisao imena koje je upotrebila.
- Zdravo Zlatana! ~ začuo se i promukli, pomalo hripavi glas starice.
- Zdravo Zlatana! ~ otpozdravi joj Zlatana i nastavi pitanjem – Zašto?
- Zato jer drugačije nije moglo – odgovori joj devojčica.
- Mrziš li me? ~ Zlatanin glas je bio drhtav, negde na samoj ivici plača.
- Misliš zbog onoga što ti misliš o sebi? Misliš li to zbog onoga što si učinila našim snovima? Ili možda zato što si ubeđena da si odbacila svoje detinjstvo kada si krenula putem odrastanja? Ne Zlatana, ne ljutim se. Ne ljutim se jer znam više od tebe. Vidiš, ja sam mnogo razgovarala sa Baka Zlatanom i znam da će vreme biti jedino koje može da sudi našim zabludama - devojčica se sve vreme smešila.
- Hoću li biti sretna? ~ obrati se Zlatana starici.
– Hoću li uspeti da nađem izlaz iz lavirinta? Hoću li uspeti da obnovim Majku? Hoću li...
- Da li ćeš biti sretna? Hoćeš i nećeš. Da li ćeš obnoviti svoje snove o Majci? Da i ne. Da li ćeš naći izlaz iz lavirinta? Hoćeš i nećeš. ~ odgovori joj starica i nastavi :
- Ne budi toliko nestrpljiva i ne budi prestroga prema sebi. Najnesretnija stvorenja su kiklopi, jer znaju način i čas svoje smrti. Polako Zlatana, stići ćeš onamo kuda će te život odvesti i to je sve što treba da znaš. Ali jedno ti mogu reći. Samo tvoje putovanje ima smisla. Dokle god putuješ, pa makar i u mašti, nisi nas izdala! Dovela si u opasnost svoje pratioce kada si ih dovela ovamo. Sad idi. Idi sa mirom. Sve što si radila i sve što ćeš uraditi biće dobro, inače nas nikada ne bi našla. Vrata su na istoku
Starica se toplo nasmešila Zlatani a iritirajuće iskričenje proguta babu i devojčicu, a ukočenosti nestade. Zlatana ih pogleda setno: - Idemo odavde.
Prostorija je opet bila ona beskrajna kafana i Zlatana ih nepogrešivo povede prema jednim od bočnih vratiju. Pre no što je dodirnula kvaku barmen joj doviknu
- Eto Zlatana, sada znaš zašto se ovo mesto zove „Tri uzdaha do tuge“. Zbogom i svratite nam opet! ~ Zlatana otpozdravi preterano melanholično i pritisnu kvaku.
Napustiše bircuz i obreše se u predivnom sunčanom danu. Argo je bio privezan uz obalu, a reka je talasala vedra i nemirna. Iza njih beše pitoma šumica, a čudni bircuz je nestao.
Niko ništa nije govorio, samo je Prekobarac zamišljeno posmatrao Zlatanu.
Najednom se Amik ljutito pljesnuo po čelu.
- Ajoj! Ne pitah onog šankera kako filtriraju informacije!
Umesto odgovora odeća neobićnog stvora poče mahnito da menja oblike. Sve se više razaznavalo pomodno odelo i crveni šešir, ali iluzija preobražaja se time nije završila. Sada se menjalo i telo stvorenja uspravljajući se i izdužujući, a lice dobi oblik koji je družina dobro poznavala. Pred njima se našao još jedan MNW!
- Zato što samonaj koji ostaje iza tvoga resetovanja! Tvoja je krivica što nikada neću proći kroz vrata Tri Uzdaha! ~ melanholično izgovori Identitet.
Događaj je bio toliko neočekivan da su Identitetovo objašnjenje propratili mukom, Iz Prekobarćevog i Zlataninog pogleda nedostajalo je čuđenje, ali to niko nije primetio jer odjeknu rafal žestokih psovki ispaljen od ka5ana lično.
Svi se okretoše prateći njegov pogled - Argo je - NESTAO!
Ne samo Argo, nego i pristanište, obala, reka...
Iza njih je postojala samo praznina koja nije imala ništa zajedničko ni sa jednim poznatim fizičkim zakonom!
- Gde je moj brod, nakazo – zareža ka5an, okrenuvši se prema Identitetu.
Nemo', bre, da vređaš, nisam ni ja tebi rek'o kol'ke su ti uši– uvređeno mu odbrusi čudnovati stvor i podiže nos.
Uzalud mu se Amik obraćao molećivim glasom, uzalud ga je MNW obasipao visokotehnološkom teologijom, zalud mu je Prekobarac pretio moćnom budžom, zalud mu je Zlatana namigivala. Ništa, nothing, nijente...
Ćuti, gleda u klisurine iznad sebe i lagano iščezava. Najzad im dosadi da razjašnjavaju ovu misteriju i prebaciše svoje upitne poglede na Prekobarca, jer on beše jedini koji je, kako je izgledalo, nešto znao o ovome mestu.
Ako, naravno, izuzmemo Zlatanu, koja se pravila nevešta. Buljila je bez ikakvog razloga negde na dvadesetosam i po santimetara ispred vrha svoje desne cipele.
Uhvativši njihove poglede krajičkom oka, Prekobarac se osetio odgovornim za sudbinu ekspedicije i odsečno mahnuvši, hrabro zakorači ka iritantnoj zgradi - objektu~što~nema~debljinu. Na njegovo iznenađenje brava beše dobro podmazana, a vrata fino izbalansirana i oni zakoračiše unutra.
Taj iskorak zaustavio im je dah.
Visoki vizantijsko plavi lukovi tavanice gubili su se u visini i sa nje su u pravcu vrata strogo gledali naslikani anđeli i sveci. Zidovi su bili prekriveni freskama što su u zbrkanom redosledu prikazivali kraljeve, svece, anđele i raspela, a svuda je dominirala duboka plava boja. Problem sa perspektivom je i dalje postojao, ali sada potpuno suprotne prirode.
U zaobljenom čelu prostorije kružno raspoređeni prozori su bacali svetlost duž prostorije na osmišljeni način - svi sveci i nasmešeni anđeli putovali su na sunčanom vetru. Iako su videli pročelje prostorije, dužine su bile beskonačne, prkoseći svakoj razumnoj perspektivi
Podni mozaik je bio veoma komplikovan i najvećma su ga sačinjavali grbovi drevnih velmoža i vladara. Centrom prostorije su se prostirale bogato izrezbarene klupe i stolovi sa, očito, pomalo podnapitim gostima, a između njih su se uzdizali gigantski pseudo grčki stubovi na koje se oslanjala tavanica.
Taj prizor se ponavljao i umnožavao u nebrojenom mnoštvu, ali gosti za svakim stolom nisu poticali iz istoga istorijskog perioda. Geometrija mesta je bila promenljiva, nijednoga trenutka nije bilo moguće odrediti niti udaljenost do najbližeg stola, niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njime sede!
Niz lučno zasvođenih prozora sa jedne strane davali su neprirodnoj prostoriji obilje svetla, a sa suprotne strane nalazio se niz vrata ka nepoznatim prostorijama, takođe sva zaobljena na gornjem delu. Tavanica je pratila stil svega ostaloga, pa je isto tako bila izvedena sva u vizantijskim lukovima koji su se pri vrhu spajali, dajući svaki put završetak u obliku krsta.
Obazrevši se po prostoriji Amik pretrnu jer je upravo shvatio još nešto – Vrata na koja su ušli su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavljao i sa te strane u istoj onoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće je delovala još samo jedna stvar, jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji ~ ono što bi se i moglo očekivati u svakome, pa i u onom zadnjem, najzabitijem bircuzu.
Prišao je šanku i obratio se podbulom tipu klerkgeblovskih brčića u zamašćenom staromodnom odelu, preko kojega je visila prljava kecelja, a koji je nezainteresovano piljio u njega sa suprotne strane :
- Jedno pivo – i, bila je to šifra za svakog šankera u vasioni. Tap! Krigla se našla na šanku bez ijednog jedinog uočljivog pokreta.
- Ima li izlaza odavde? Mislim, posle piva? - obrati mu se mirno.
- Naravno, gospodine, naravno. Čim nađete ono zbog čega ste ovde. ~ odgovori mu šanker ljubazno se nasmešivši.
- Naravno, naravno... Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to, u stvari, tražim?
- Vi? Koliko je meni poznato ovde se ne nalazi ono što vi tražite. Imali biste šta da tražite, ali da biste to našli morate znati da je to baš ono što želite. Onaj koji traži u vašem je društvu i zbog toga ste ovde. Samo zbog toga i ni zbog čega drugog. ~ ispucao je njegov sagovornik čitav šaržer nerazumljivih fraza.
- Dobro, dobro. Ali, ćuo sam da se ovo mesto zove RASKRŠĆE. Je li to istina?
- Naravno. Nalazite se na raskršću istorije i mašte, prošlosti i budućnosti, na raskršću istine i laži, na raskršću između smeha i plača! ~ odrecitova mu ovaj.
- Ha? ~ hamnu Amik sluđen novim informacijama.
- Ama, znate one vaše VIKI – MIKI – AMIKE stvari na onome vašem čudu gde ste nakupili nesavladivo brdo informacija? ~ zapita ga šanker sugestivno.
- Daaa... ~ oteže Amik zbunjeno.
- E, pa vidite, toj vašoj bednoj imitaciji će trebati eoni da prikupe informacije koje mi već imamo! ~ trijumfalno uzviknu barmen
- Ali... Ako je to tako, kako filtrirate podatke ? ~ zapita ga.
- Ah, vrlo jednostavno, evo ovako... ~ započe njegov sagovornik.
- Zlatana!? Zlatana!? Stani! - ka5anov panični glas prekide mu koncentraciju.
Video je kako Zlatana odmiče duž prostorije napetim korakom, kao da je hipnotisana, a za njom žuri ka5an. Idućeg trenutka užasnuto je primetio da ono dvoje počinju da iskriče, njihovi oblici gube boje i postaju sve nejasniji i razmazaniji. Filtriranje podataka će ostaviti za kasnije!
- Šta ste se ukočili!? Za njima! – povikao je žurno polazeći za svojim iščezavajućim saputnicima.
Na Amikovo olakšanje likovi Zlatane i ka5ana su se izbistrili i ona zabrinjavajuća nestabilnost u njihovim telima je iščezla.Ujedno je iščezao i monumentalni beskraj bircuza kod «Tri uzdaha». Sada je to bila malena, prijatna prostorija (šanker je i dalje bio na svome mestu) u kojoj se nalazio običan sto, za kojim su sedele dve osobe – jedna devojčica i jedna starica.
Bilo je očito da su njih dve uzrok Zlatanine opčinjenosti.
Najednom Amikovo telo se ukoči. Koraci, pokreti, disanje – sve je to bilo zaustavljeno. Nije video družinu, ali je znao da su i oni na isti način blokirani. Ka5an mu je bio u vidokrugu i za njega nije morao da nagađa. Bio je potpuno skamenjen.
Međutim, Zlatana je nesmetano nastavila svoj put i zaustavila se ispred stola za kojime su sedele one dve osobe, koje su je sada posmatrale sa osmehom dobrodošlice. Kada joj se devojčica obratila, Amiku postade jasno da njihova ukočenost ne ometa njihova čula, jer je jasno razaznavao devojčicine reči :
- Zdravo Zlatana! ~ dočekala ju je nežnim i pomalo tepavim glasom
- Zdravo Zlatana! ~ Zlatanin odgovor je bio neočekivan i Amik nije baš najbolje shvatio smisao imena koje je upotrebila.
- Zdravo Zlatana! ~ začuo se i promukli, pomalo hripavi glas starice.
- Zdravo Zlatana! ~ otpozdravi joj Zlatana i nastavi pitanjem – Zašto?
- Zato jer drugačije nije moglo – odgovori joj devojčica.
- Mrziš li me? ~ Zlatanin glas je bio drhtav, negde na samoj ivici plača.
- Misliš zbog onoga što ti misliš o sebi? Misliš li to zbog onoga što si učinila našim snovima? Ili možda zato što si ubeđena da si odbacila svoje detinjstvo kada si krenula putem odrastanja? Ne Zlatana, ne ljutim se. Ne ljutim se jer znam više od tebe. Vidiš, ja sam mnogo razgovarala sa Baka Zlatanom i znam da će vreme biti jedino koje može da sudi našim zabludama - devojčica se sve vreme smešila.
- Hoću li biti sretna? ~ obrati se Zlatana starici.
– Hoću li uspeti da nađem izlaz iz lavirinta? Hoću li uspeti da obnovim Majku? Hoću li...
- Da li ćeš biti sretna? Hoćeš i nećeš. Da li ćeš obnoviti svoje snove o Majci? Da i ne. Da li ćeš naći izlaz iz lavirinta? Hoćeš i nećeš. ~ odgovori joj starica i nastavi :
- Ne budi toliko nestrpljiva i ne budi prestroga prema sebi. Najnesretnija stvorenja su kiklopi, jer znaju način i čas svoje smrti. Polako Zlatana, stići ćeš onamo kuda će te život odvesti i to je sve što treba da znaš. Ali jedno ti mogu reći. Samo tvoje putovanje ima smisla. Dokle god putuješ, pa makar i u mašti, nisi nas izdala! Dovela si u opasnost svoje pratioce kada si ih dovela ovamo. Sad idi. Idi sa mirom. Sve što si radila i sve što ćeš uraditi biće dobro, inače nas nikada ne bi našla. Vrata su na istoku
Starica se toplo nasmešila Zlatani a iritirajuće iskričenje proguta babu i devojčicu, a ukočenosti nestade. Zlatana ih pogleda setno: - Idemo odavde.
Prostorija je opet bila ona beskrajna kafana i Zlatana ih nepogrešivo povede prema jednim od bočnih vratiju. Pre no što je dodirnula kvaku barmen joj doviknu
- Eto Zlatana, sada znaš zašto se ovo mesto zove „Tri uzdaha do tuge“. Zbogom i svratite nam opet! ~ Zlatana otpozdravi preterano melanholično i pritisnu kvaku.
Napustiše bircuz i obreše se u predivnom sunčanom danu. Argo je bio privezan uz obalu, a reka je talasala vedra i nemirna. Iza njih beše pitoma šumica, a čudni bircuz je nestao.
Niko ništa nije govorio, samo je Prekobarac zamišljeno posmatrao Zlatanu.
Najednom se Amik ljutito pljesnuo po čelu.
- Ajoj! Ne pitah onog šankera kako filtriraju informacije!
