"....Vezuje se za prostore nekadašnje slavne tvrdjave i utvrdjenja zvane Castrum Bodrogh i istorijskog kraljevskog grada Bodrog, kao sedišta Bodroške županije, na lokalitetu nekadašnjeg toka i korita Starog Dunava. Bodrog je u ono vreme bio ne samo zemljano utvrdjenje i sedište županije, nego i raskrsnica puteva.
Pored grada Bodroga, spominje se i Bodrog Monoštor kao i tvrđava Bartanj (Bortanj) u Kozarskoj šumi između Bezdana i Monoštora, čije se iskopine još pronalaze. Postojanje ove tvrdjave tako blizu Bodroga vezuje se za početak potonuća Bodroga u Dunav. Tokom turske okupacije, a.."
„Gde je i šta je Bortanj?“, Milenko Beljanski, izdato o trošku autora, 1967
Od utvrđenja ostali su obrisi šanca i trošan kružni nasip. Bortanj je bio malo utvrđenje, čije su posade u vremena, još kada je Dunav tekao kud je hteo, mislile da čuvaju istočnu kapiju „Zemlje Sedam Dunava“ kako su je, neuki, zvali. Skupio se u šumi nadomak Bačkog Monoštora, u neposrednoj blizini crkve iz 11. veka, podignute na temelju Vestinog hrama iz VII veka, podignutog na temelju, avarskog dilmuna, podignutog na temelju keltskog svetilišta, podignutog na temelju.... ko zna kako se ono zvaše, ma na mnogim temeljima, kratke pameti čovekove, a samo na mestu, ustvari u neposrednoj blizini, malog Mesečevog kruga, „ ...jer nikad nisu stali na srebrno tle“.
- A nije, da nisu mogli. – reče glasno. Odjek minu među starim, novembrom ogoljenim krošnjama, dok na te reči živnu vetar. Pomete tišinu, verdog i mirnog novembarskog podneva, kovitlajući naslage suvog lišća. Pod nogama, vodene utvare, ukaza se ispucala smrznuta zemlja prošarana sivim peskom šuma dunavskih. Mesto je bilo tu negde, ali da bi se ukazala Mesečeva vrata trebala mu je priča. Elem.
Kratka šetnja kroz gustu i utihlu šumu, podsetila ga je maločas, na jedan doživljaj sa ovih prostora, kada je ta ista, gusta i jednom, sasvim običnom osnovcu, pomalo preteća Kozarska šuma, zapravo jedna napuštena kuća, duboko u njoj, velikodušno pružila kulise, za jednu jako teško zaboravljivu priču, koja, između redova, a kako drukčije, priča o jednom zaljubljivanju dvoje osnovaca. No, još dublje između redova, u plavom, kako kažu ronioci, valjda negde između damara, od pomešanih sećanja i zaboravljenih nadanja, jer kanda, to je ono, što toj priči ne dopušta da se zaboravi, kazuje samo onu staru tajnu, jednu i jedinu. Tajnu svih tokova.
Tad, kao i sad, pored trošne napuštene brvnare, pod gustim krošnjama, stajao je i duboki bunar, sav u mahovini i klupa pored naravno, a sve u tihoj pomrčini zelenog majskog podneva. Prolazivši tim, istim putem, jedva da je uočio kakvu promenu. Jedna devojčica, tad nemirnih, a dubokih zelenih očiju, znala je na tom mestu, kraj staroga bunara, kako da uhvati onu iskru u njegovom pogledu, iskru koju je tad krio, koliko zmija svoje noge i krila zajedno. Bunar, mislio je tad, ima neke veze sa tim, a ona je znala i zavolela nešto. Eh, to devojačko nešto. Zavolela je, kao devojčica, jednom i nikad više, jednom a previše, za sve koji su posle o tome pričali, dok za njih dvoje taman, a kako drugačije? Volela ga je kao dečaka, druga, izrekavši mu u jednom jako kratkom trenutku i mnogo više nego što bi bilo primereno za između redova, trenutku kome je tako dosudila da bude prvi u večnosti.
A i poslednji, znao je.
O znaju one to još kako, nema veze koliko su stare, pardon mlade. Znao je i on, da će to mesto posetiti samo još jednom. Tad je bio Maj, jedan davni, sunčani zeleni Maj, da zeleniji teško može biti, a sada je kraj Novembra, sam poslednji kraj, da poslednjiji teško može biti.
Da, ali i danas je sunce isto kao i tad, pomisli. Samo je sunca večit sjaj, da i to znamo.
Lepa je to priča, pomisli, i prigodna je, zatvara razne krugove, ali ne bih baš sve da ostavim iza sebe. Poneću je možda mi još usput i zatreba. Suviše je dragocena da je pretvorim u ključ za jednu kapiju, pa bila ona i mesečeva. U kulturnim zemljama se u današnje vreme koristi alat, mora da je tu negde. Tako je, pomisli, i šta na kraju zna Mesec šta su to današnja vremena? Alat, očvrsla namera majstorskih pomoćnika i njihov najdraži izgovor, ali kanda se više ne može bez. Zagleda se u mali šiprag i namah ga ugleda. Čvornovati jasenov štap, jedva da se primećivao u gustom zovinom grmu. Ličio je na običnu suvu močugu, jedino što u blizini, ne bi ni traga od jasena. Kada ga je podigao, prihvati ga za jedan kraj i štap prikaza svoj skladni oblik. Ništa se na njemu nije promenilo i dalje je to bila ta neobrađena motka, ali posmatrana zajedno sa svojim trenutnim vlasnikom, utisak je posmatraču ostavljao malo mesta za nedoumice.
- Glupi šabloni. – promrmlja nervozno.
- Ova zemlja ponekad zna da čuva svoju trčkaravu paščad. – nervozno je stiskao hrapavu koru. –Brate, oprosti mi na smetnji. – reće i krete ka šumi, pored arheološkog nalazišta „jednobrodne crkve sa polukružnom apsidom“. Nemirni vetar je poslušno meo lišče pred njegovom koracima i isto tako ga razbacivao za njim.
Napraviši još par koraka stade. Bio je u sred kruga Malog Meseca. Dan je bio i dalje vedar i sunčan, a on je stajao negde među visokim stablima i jedini krug, koji se video, bio je od pometenog lišča.
Krug sa kojim se to razduvano lišće u tom času poklapalo, nije morao da se vidi. Dovoljno mu je bilo da ga oseti, mada se naziralo i slabašno, sunčevim sjajem sakriveno, neko nesunčano srebrnasto svetlucanje, ispod sasušenog lišća.
Levim kolenom dotakavši zemlju, kleknuo je i uspraviši štap tiho reče:
- Pozdrav Gospi od Šumske Kuće.
- Ona nije ovde. – kao da malo okleva, začu se tanak glasić.
- Čuo sam da nije, ali to je jedini ključ koji još radi. Lepo mi izgledaš Flo.
- Hvala ti, Ars. Štap ti se baš lepo slaže sa tim šeširom.
- Šešir? A, hvala ti Flo.
Tek što se prisetio, da još od sinoćnje posete restoranu, na glavi nosi svoj stari šešir, uz tih fijuk dolete nešto i smače mu ga sa glave. Tup udarac, zabijanja nešeg oštrog u stablo hrasta pored njega uveri ga, da je to nešto oštro, njegov skoro zaboravljeni šešir sa glave, prikucalo za drvo. Flo se tiho zakikikota.
- Ono što nikom ne treba i Dunav nosi! Je li tako beše? - žaču glas poput udara Severca kroz dunavski vrbak. Ars ne vide nikakav pokret.
- Živeo brate.
- Živiš i ti, jer jutros, izgleda, nisam dobro izbalansirao samostrel. Još uvek malo prebacuje.
Glas je dolazio Iz ogoljenog zovinog žbuna, malo iskosa. Poput dima, nošenog kroz čestar, uobliči se prilika visokog snažnog mladića, odevenog u sivo jahaće odelo. Još uvek malo mršavog, pomisli.
- Ko zna zbog čega ja još živim? Ali eto nama humora da sakrije brzopletost, površnost da ne kažem aljkavost. Što onda nisi gađao malo niže? Nemaš pojma, koju bi mi uslugu učinio, ej a tek Hekati? – Okrenu se ka Adeptu uz osmeh. Pogledi drevnih se na trenutak sretoše. Na pomen Hekate Adeptovim mladim licem minu senka sumnjičavosti.
- Šta me sad tako gledaš? Nije valjda da ti opet fali strelica?
- Pomenu li ti to Hekatu? – upita ozbiljno, prebacujući samostrel preko ramena.
- Pomenuh. A pomenula je i ona tebe, ako opet nisam nešto pogrešno skontao.
I dalje glumeći uvređenost, okrenuo se svom šeširu, koji je visio beznadežno prikovan za stablo starog hrasta. Pokušao je da ga oslobodi, ali strelica ga je probila na dva mesta i skoro do pola svoje dužine se zabila u tvrdo stablo. Nije mogao da je pomeri ni za milimetar.
- Znači, ima šanse da je uspelo? –upita Adept.
Ars se pravio zauzet šeširom. Blagi trzaj, uveri ga, da je jedini način, da povrati svoj šešir – da ga pocepa.
- Čuj: „ima šanse da je uspelo“ – reče odustajući. -Pa, kad moj bata nije uspeo? Samo kad nije bio strpljiv i uporan? –okrete se i ponovo susrete bratove plavo sive oći –A kad bi još i samo...
- Ne popuj! –prekide ga. Padoše jedan drugom u čvrst zagrljaj. Arsa, iznenada zasvrbe nešto u grudima. Flo se nakašlja.
- Mala, donesi nam piva, - naloži joj Adept.
Pored grada Bodroga, spominje se i Bodrog Monoštor kao i tvrđava Bartanj (Bortanj) u Kozarskoj šumi između Bezdana i Monoštora, čije se iskopine još pronalaze. Postojanje ove tvrdjave tako blizu Bodroga vezuje se za početak potonuća Bodroga u Dunav. Tokom turske okupacije, a.."
„Gde je i šta je Bortanj?“, Milenko Beljanski, izdato o trošku autora, 1967
Od utvrđenja ostali su obrisi šanca i trošan kružni nasip. Bortanj je bio malo utvrđenje, čije su posade u vremena, još kada je Dunav tekao kud je hteo, mislile da čuvaju istočnu kapiju „Zemlje Sedam Dunava“ kako su je, neuki, zvali. Skupio se u šumi nadomak Bačkog Monoštora, u neposrednoj blizini crkve iz 11. veka, podignute na temelju Vestinog hrama iz VII veka, podignutog na temelju, avarskog dilmuna, podignutog na temelju keltskog svetilišta, podignutog na temelju.... ko zna kako se ono zvaše, ma na mnogim temeljima, kratke pameti čovekove, a samo na mestu, ustvari u neposrednoj blizini, malog Mesečevog kruga, „ ...jer nikad nisu stali na srebrno tle“.
- A nije, da nisu mogli. – reče glasno. Odjek minu među starim, novembrom ogoljenim krošnjama, dok na te reči živnu vetar. Pomete tišinu, verdog i mirnog novembarskog podneva, kovitlajući naslage suvog lišća. Pod nogama, vodene utvare, ukaza se ispucala smrznuta zemlja prošarana sivim peskom šuma dunavskih. Mesto je bilo tu negde, ali da bi se ukazala Mesečeva vrata trebala mu je priča. Elem.
Kratka šetnja kroz gustu i utihlu šumu, podsetila ga je maločas, na jedan doživljaj sa ovih prostora, kada je ta ista, gusta i jednom, sasvim običnom osnovcu, pomalo preteća Kozarska šuma, zapravo jedna napuštena kuća, duboko u njoj, velikodušno pružila kulise, za jednu jako teško zaboravljivu priču, koja, između redova, a kako drukčije, priča o jednom zaljubljivanju dvoje osnovaca. No, još dublje između redova, u plavom, kako kažu ronioci, valjda negde između damara, od pomešanih sećanja i zaboravljenih nadanja, jer kanda, to je ono, što toj priči ne dopušta da se zaboravi, kazuje samo onu staru tajnu, jednu i jedinu. Tajnu svih tokova.
Tad, kao i sad, pored trošne napuštene brvnare, pod gustim krošnjama, stajao je i duboki bunar, sav u mahovini i klupa pored naravno, a sve u tihoj pomrčini zelenog majskog podneva. Prolazivši tim, istim putem, jedva da je uočio kakvu promenu. Jedna devojčica, tad nemirnih, a dubokih zelenih očiju, znala je na tom mestu, kraj staroga bunara, kako da uhvati onu iskru u njegovom pogledu, iskru koju je tad krio, koliko zmija svoje noge i krila zajedno. Bunar, mislio je tad, ima neke veze sa tim, a ona je znala i zavolela nešto. Eh, to devojačko nešto. Zavolela je, kao devojčica, jednom i nikad više, jednom a previše, za sve koji su posle o tome pričali, dok za njih dvoje taman, a kako drugačije? Volela ga je kao dečaka, druga, izrekavši mu u jednom jako kratkom trenutku i mnogo više nego što bi bilo primereno za između redova, trenutku kome je tako dosudila da bude prvi u večnosti.
A i poslednji, znao je.
O znaju one to još kako, nema veze koliko su stare, pardon mlade. Znao je i on, da će to mesto posetiti samo još jednom. Tad je bio Maj, jedan davni, sunčani zeleni Maj, da zeleniji teško može biti, a sada je kraj Novembra, sam poslednji kraj, da poslednjiji teško može biti.
Da, ali i danas je sunce isto kao i tad, pomisli. Samo je sunca večit sjaj, da i to znamo.
Lepa je to priča, pomisli, i prigodna je, zatvara razne krugove, ali ne bih baš sve da ostavim iza sebe. Poneću je možda mi još usput i zatreba. Suviše je dragocena da je pretvorim u ključ za jednu kapiju, pa bila ona i mesečeva. U kulturnim zemljama se u današnje vreme koristi alat, mora da je tu negde. Tako je, pomisli, i šta na kraju zna Mesec šta su to današnja vremena? Alat, očvrsla namera majstorskih pomoćnika i njihov najdraži izgovor, ali kanda se više ne može bez. Zagleda se u mali šiprag i namah ga ugleda. Čvornovati jasenov štap, jedva da se primećivao u gustom zovinom grmu. Ličio je na običnu suvu močugu, jedino što u blizini, ne bi ni traga od jasena. Kada ga je podigao, prihvati ga za jedan kraj i štap prikaza svoj skladni oblik. Ništa se na njemu nije promenilo i dalje je to bila ta neobrađena motka, ali posmatrana zajedno sa svojim trenutnim vlasnikom, utisak je posmatraču ostavljao malo mesta za nedoumice.
- Glupi šabloni. – promrmlja nervozno.
- Ova zemlja ponekad zna da čuva svoju trčkaravu paščad. – nervozno je stiskao hrapavu koru. –Brate, oprosti mi na smetnji. – reće i krete ka šumi, pored arheološkog nalazišta „jednobrodne crkve sa polukružnom apsidom“. Nemirni vetar je poslušno meo lišče pred njegovom koracima i isto tako ga razbacivao za njim.
Napraviši još par koraka stade. Bio je u sred kruga Malog Meseca. Dan je bio i dalje vedar i sunčan, a on je stajao negde među visokim stablima i jedini krug, koji se video, bio je od pometenog lišča.
Krug sa kojim se to razduvano lišće u tom času poklapalo, nije morao da se vidi. Dovoljno mu je bilo da ga oseti, mada se naziralo i slabašno, sunčevim sjajem sakriveno, neko nesunčano srebrnasto svetlucanje, ispod sasušenog lišća.
Levim kolenom dotakavši zemlju, kleknuo je i uspraviši štap tiho reče:
- Pozdrav Gospi od Šumske Kuće.
- Ona nije ovde. – kao da malo okleva, začu se tanak glasić.
- Čuo sam da nije, ali to je jedini ključ koji još radi. Lepo mi izgledaš Flo.
- Hvala ti, Ars. Štap ti se baš lepo slaže sa tim šeširom.
- Šešir? A, hvala ti Flo.
Tek što se prisetio, da još od sinoćnje posete restoranu, na glavi nosi svoj stari šešir, uz tih fijuk dolete nešto i smače mu ga sa glave. Tup udarac, zabijanja nešeg oštrog u stablo hrasta pored njega uveri ga, da je to nešto oštro, njegov skoro zaboravljeni šešir sa glave, prikucalo za drvo. Flo se tiho zakikikota.
- Ono što nikom ne treba i Dunav nosi! Je li tako beše? - žaču glas poput udara Severca kroz dunavski vrbak. Ars ne vide nikakav pokret.
- Živeo brate.
- Živiš i ti, jer jutros, izgleda, nisam dobro izbalansirao samostrel. Još uvek malo prebacuje.
Glas je dolazio Iz ogoljenog zovinog žbuna, malo iskosa. Poput dima, nošenog kroz čestar, uobliči se prilika visokog snažnog mladića, odevenog u sivo jahaće odelo. Još uvek malo mršavog, pomisli.
- Ko zna zbog čega ja još živim? Ali eto nama humora da sakrije brzopletost, površnost da ne kažem aljkavost. Što onda nisi gađao malo niže? Nemaš pojma, koju bi mi uslugu učinio, ej a tek Hekati? – Okrenu se ka Adeptu uz osmeh. Pogledi drevnih se na trenutak sretoše. Na pomen Hekate Adeptovim mladim licem minu senka sumnjičavosti.
- Šta me sad tako gledaš? Nije valjda da ti opet fali strelica?
- Pomenu li ti to Hekatu? – upita ozbiljno, prebacujući samostrel preko ramena.
- Pomenuh. A pomenula je i ona tebe, ako opet nisam nešto pogrešno skontao.
I dalje glumeći uvređenost, okrenuo se svom šeširu, koji je visio beznadežno prikovan za stablo starog hrasta. Pokušao je da ga oslobodi, ali strelica ga je probila na dva mesta i skoro do pola svoje dužine se zabila u tvrdo stablo. Nije mogao da je pomeri ni za milimetar.
- Znači, ima šanse da je uspelo? –upita Adept.
Ars se pravio zauzet šeširom. Blagi trzaj, uveri ga, da je jedini način, da povrati svoj šešir – da ga pocepa.
- Čuj: „ima šanse da je uspelo“ – reče odustajući. -Pa, kad moj bata nije uspeo? Samo kad nije bio strpljiv i uporan? –okrete se i ponovo susrete bratove plavo sive oći –A kad bi još i samo...
- Ne popuj! –prekide ga. Padoše jedan drugom u čvrst zagrljaj. Arsa, iznenada zasvrbe nešto u grudima. Flo se nakašlja.
- Mala, donesi nam piva, - naloži joj Adept.