Paceru, pomisli Ars, daj malo inventivnosti. Crna jeste opasna, ali ko pazi i misli i veruje svojoj nameri, uvek ima šta da nauči. Gabrijel se odjednom ukoči, svrnu pogled preko stola i na jedan značajan trenutak zagleda se Arsu u lice. Potom okrenu štap i kratkim udarcem poveže crnu od mantinele. Crna okrznu jednu njegovu i zamalo sama upade u rupu.
- Crni đavole! Da Bog da goreo u sopstvenoj vatri! –ispali, sav crven u licu.
Arsu nije bilo jasno, misli li on na njega, ili na crnu kuglu. Nisam ni slovca zucnuo, podseti se.
- Što si se tako uzbudio? Ako izgubiš, treba samo da mi objasniš kako da je se otarasim. Ti si već svoje dobio, ne boj se neću te vratiti u gavrana, mada si u tom obliku bio nekako prirodniji.
- ’Ajde igraj i bez filozofiranja.
U sledeća dva poteza uz dosta koncentracije, Arsu pođe za rukom da ubaci sve svoje preostale kugle. Na redu je bila crna. Potez je izgledao veoma jednostavan. Koncentrisan na igru, nije mnogo obraćao pažnju na Gabrijela. Osim stola, koji je bio osvetljen jarkim oštrim svetlom, ostatak prostorije bio je skoro u potpunom mraku. Spremivši se na završni udarac, odjednom mu do ušiju dopre tiho šaptanje poznatih reči:
Ave Maria,
gratia plena,
Dominus tecum.
Benedicta tu in mulieribus,
et benedictus fructus ventris tui,
Iesus.
Sancta Maria, Mater Dei,
ora pro nobis peccatoribus,
nunc et in hora mortis nostrae.
Amen.
Tako je isto molila mala Madoneta na grobu svoje ubijene majke, seti se. Tad je poslednji put čuo ove reči pune nade. Nade u silu stvaranja. Znao je taj priziv na jeziku Drevnih i vreme kada je on, vaistinu prizivao Boginju, ali brzo odagna teška sećanja, na milione postradalih. Video je i da se Gabrijel samo prenemaže nad svojom samvažnošću. Ali, koga briga, pomisli. Kada je strah tu, sve smrti su iste. A Ona je uvek tu, bar dok bude nas, njene dečurlije. Nešto se u njemu otkočilo. Slušao ga je i nije mu trebalo mnogo, da oseti njegov potisnuti strah i mirenje sa svim svojim grehovima, nije bežao od svoje sudbine, upravo se mirio sa njom. Ars je uvek mislio da je Gabrijel obična kukavica i poltron, no ovo je bilo nešto drugo. Nešto, mnogo više poštovanja vredno, pomisli. Nikad nije dobro suditi ljudima, pomisli. Pogleda još jednom u crnu kuglu. Ali ponekad se mora.
- E, iz’eš. ’Ajde Gašo, na potezu si.
Zajapurena glava sveštenika proviri na sto, nekud od dole. Klečao je. Izgledao je unezvereno. Uspravi se, bacivši brzi pogled na sto, pa se zagleda pravo u Arsove oči. Traži traži, mislio je Ars, u mom pogledu to nećeš naći. Trag samilosti, kajanja, saosećanja, bilo ćega tome nalik, kao prvi znak da duša traži pokor, tako su te učili u semeništu. Ars nije ni skrenuo pogled, niti ga oborio. Samo je čekao da sveštenik učini nešto i na Gabrijelovom licu se videlo, kako se polako uobličava čuvena spoznaja, da „možda nije još sve gotovo“.
- Na potezu si, rekoh.
- Hm. –progunđa polako se pribravši. Uzeo je štap i počeo pažlivo da nišani.
Gledajuči ga kako se teško koncentriše, odjednom Ars ugleda i razlog njegove uspaničenosti. Furija je lebdela u mraku, otprilike metar iznad Gabrijela. Tek sad mi ništa nije jasno, pomisli, a on izgleda misli da ima šansu. Furija preljubnica, kad dugo živiš, stvarno svašta doživiš. Gabrijel je prepoznao šansu, koncentrisao se kao posvečenik i redom, obilno se znojeći, ubacio sve svoje kugle. Na stolu je, osim bele, koja se inače samo i sme dotaći štapom, ostala crna. Potez je izgledao jednostavan, ali čekala ga je skrvena zamka: osim crne mogla mu je lako i bela da upadne. Bio bi to njegov poraz.
- Šta sam ono hteo da kažem? –uspravi se nad stolom.
- Ne znam, pominjao si ogledalo.
- Da, ogledalo. Je li znaš zašto se ono odjednom tu stvorilo?
- Nisam baš siguran.
- Ja ču da ti kažem. Ogledalo, treba da znaš, pogotovu ono veliko, uopšte nije Bogu drago, jer je znak taštine i samoljublja, a to odmah privlači demone iz pakla. Pravi vernici se prepoznaju po tome što ne drže ogledala ili imaju sasvim mala. –spusto se na sto, nišaneći – Na primer, čim vidiš, da neka žena ima veliko ogledalo, odmah znaš da je ili veštica, ili na dobrom putu da to postane. To ti je jasno kao dan.
Ala smo odjednom bogougodni, pomisli. A on još ni ne zna za inkviziciju. Kad sazna biće mu jako žao što je propustio.
- Pa valjda može da se odriče taštine i neko ko nije obavezno vernik, i to baš tvoje crkve.
- Ne huli. Zna se ko tako govori.
- Dobro, i šta će sad biti kad ubaciš crnu?
Na to, se Gabrijel opet uspravi, bio je nešto višlji od Arsa.
- Pomoli se Bogu svome, Ars i dozvoli mi da te pričestim.
- Pre no što me ubiješ ili posle, Velečasni? Ide li to uopšte zajedno.
- Naravno da ide.
- Bogu hvala, već sam se uplašio, da ti treba asistent.
- Crni đavole! Da Bog da goreo u sopstvenoj vatri! –ispali, sav crven u licu.
Arsu nije bilo jasno, misli li on na njega, ili na crnu kuglu. Nisam ni slovca zucnuo, podseti se.
- Što si se tako uzbudio? Ako izgubiš, treba samo da mi objasniš kako da je se otarasim. Ti si već svoje dobio, ne boj se neću te vratiti u gavrana, mada si u tom obliku bio nekako prirodniji.
- ’Ajde igraj i bez filozofiranja.
U sledeća dva poteza uz dosta koncentracije, Arsu pođe za rukom da ubaci sve svoje preostale kugle. Na redu je bila crna. Potez je izgledao veoma jednostavan. Koncentrisan na igru, nije mnogo obraćao pažnju na Gabrijela. Osim stola, koji je bio osvetljen jarkim oštrim svetlom, ostatak prostorije bio je skoro u potpunom mraku. Spremivši se na završni udarac, odjednom mu do ušiju dopre tiho šaptanje poznatih reči:
Ave Maria,
gratia plena,
Dominus tecum.
Benedicta tu in mulieribus,
et benedictus fructus ventris tui,
Iesus.
Sancta Maria, Mater Dei,
ora pro nobis peccatoribus,
nunc et in hora mortis nostrae.
Amen.
Tako je isto molila mala Madoneta na grobu svoje ubijene majke, seti se. Tad je poslednji put čuo ove reči pune nade. Nade u silu stvaranja. Znao je taj priziv na jeziku Drevnih i vreme kada je on, vaistinu prizivao Boginju, ali brzo odagna teška sećanja, na milione postradalih. Video je i da se Gabrijel samo prenemaže nad svojom samvažnošću. Ali, koga briga, pomisli. Kada je strah tu, sve smrti su iste. A Ona je uvek tu, bar dok bude nas, njene dečurlije. Nešto se u njemu otkočilo. Slušao ga je i nije mu trebalo mnogo, da oseti njegov potisnuti strah i mirenje sa svim svojim grehovima, nije bežao od svoje sudbine, upravo se mirio sa njom. Ars je uvek mislio da je Gabrijel obična kukavica i poltron, no ovo je bilo nešto drugo. Nešto, mnogo više poštovanja vredno, pomisli. Nikad nije dobro suditi ljudima, pomisli. Pogleda još jednom u crnu kuglu. Ali ponekad se mora.
- E, iz’eš. ’Ajde Gašo, na potezu si.
Zajapurena glava sveštenika proviri na sto, nekud od dole. Klečao je. Izgledao je unezvereno. Uspravi se, bacivši brzi pogled na sto, pa se zagleda pravo u Arsove oči. Traži traži, mislio je Ars, u mom pogledu to nećeš naći. Trag samilosti, kajanja, saosećanja, bilo ćega tome nalik, kao prvi znak da duša traži pokor, tako su te učili u semeništu. Ars nije ni skrenuo pogled, niti ga oborio. Samo je čekao da sveštenik učini nešto i na Gabrijelovom licu se videlo, kako se polako uobličava čuvena spoznaja, da „možda nije još sve gotovo“.
- Na potezu si, rekoh.
- Hm. –progunđa polako se pribravši. Uzeo je štap i počeo pažlivo da nišani.
Gledajuči ga kako se teško koncentriše, odjednom Ars ugleda i razlog njegove uspaničenosti. Furija je lebdela u mraku, otprilike metar iznad Gabrijela. Tek sad mi ništa nije jasno, pomisli, a on izgleda misli da ima šansu. Furija preljubnica, kad dugo živiš, stvarno svašta doživiš. Gabrijel je prepoznao šansu, koncentrisao se kao posvečenik i redom, obilno se znojeći, ubacio sve svoje kugle. Na stolu je, osim bele, koja se inače samo i sme dotaći štapom, ostala crna. Potez je izgledao jednostavan, ali čekala ga je skrvena zamka: osim crne mogla mu je lako i bela da upadne. Bio bi to njegov poraz.
- Šta sam ono hteo da kažem? –uspravi se nad stolom.
- Ne znam, pominjao si ogledalo.
- Da, ogledalo. Je li znaš zašto se ono odjednom tu stvorilo?
- Nisam baš siguran.
- Ja ču da ti kažem. Ogledalo, treba da znaš, pogotovu ono veliko, uopšte nije Bogu drago, jer je znak taštine i samoljublja, a to odmah privlači demone iz pakla. Pravi vernici se prepoznaju po tome što ne drže ogledala ili imaju sasvim mala. –spusto se na sto, nišaneći – Na primer, čim vidiš, da neka žena ima veliko ogledalo, odmah znaš da je ili veštica, ili na dobrom putu da to postane. To ti je jasno kao dan.
Ala smo odjednom bogougodni, pomisli. A on još ni ne zna za inkviziciju. Kad sazna biće mu jako žao što je propustio.
- Pa valjda može da se odriče taštine i neko ko nije obavezno vernik, i to baš tvoje crkve.
- Ne huli. Zna se ko tako govori.
- Dobro, i šta će sad biti kad ubaciš crnu?
Na to, se Gabrijel opet uspravi, bio je nešto višlji od Arsa.
- Pomoli se Bogu svome, Ars i dozvoli mi da te pričestim.
- Pre no što me ubiješ ili posle, Velečasni? Ide li to uopšte zajedno.
- Naravno da ide.
- Bogu hvala, već sam se uplašio, da ti treba asistent.