Најасније речено разум је способност свесних бића за стварање представа тј. опажајних слика. А ум способност стварања појмова.
Ту имамо три чиниоца:
Ствар по себи:
Супстанција свега, сама основа свега јесте ткз. "ствар по себи". Она је изванпросторна и трансцендентна тј, сазнању непојмљива.
Разум: Разум је само духовна моћ сазнања која из те ствари по себи, уз помоћ својих априорних форми (простора, времена (које је такође простор) и каузалитета) ствара представе, односно опажајне слике у свести, и са тиме је посао разума завршен са резултатом да имамо субјекат и слике испред њега. (Друга је ствар што многи сада те слике зову "реалан свет" потпуно несвесни да оне као такве могу постојати само као слике испред субјекта у свести, а не саме по себи).
Ум: Тек када су слике створене у свести од стране разума, наступа ум, који је такође једна способност духа. Посао ума се састоји у стварању појмова анализом опажајних слика које је створио разум, апстраховањем различитог из њих, и рефлектовањем сличног, ум тако ствара појмове, тј. општости, које у својим сферама садрже мноштво слика из којих су изведени.
На пример појам"пас" изведен је из мноштва опажаја бића која су иако различита као индивидуе, у нечему слична, а управо та сличност чини појам пса који у себи не садржи ниједног пса посебно, већ оно што чини битност свих паса тј. њихових слика а које је створио разум.
Да покушам ово рећи јасније и сликовито уз помоћ Платонове алегорије пећине.
1) Ватра иза леђа свезаних људи јесте "ствар по себи".
2) Људи са предметима а које преносе испред те ватре јесу "идеје" тј. оно што налазимо као суштину бића која претходи представама тј. сликама.
3) Људе свезане у пећини можемо узети као наше индивидуалне свести тј. субјекте.
4) Сам зид пећине можемо узети као симбол разума.
5) Сенке на зиду као симбол продуката тог разума тј. као опажајне представе, слике.
6) У овој алегорији нема ума а он би био нешто иза зида што би сада уочавало сличности и разлике у овим сенкама и на основу тога стварало појмове.
То стварање појмова изгледало би овако на примеру оног пса.
Рецимо, из овог мноштва слика паса ум би створио појам пса, који садржи све ове слике у себи али на начин задржавања свега што је у њима слично а издвајања (апстраховања) свега различитог. Тако настаје појам.
Да резимирамо:
1) Основа свега је ствар по себи
2) Разум уз помоћ својих форми опажања ствара из те основе опажајне слике.
3) Ум из опажајних слика апстраховањем разлика и рефлектовањем сличности ствара појмове.
Ето, то је сва разлика између разума и ума.
Иако једноставна, та разлика није схваћена од многих филозофа, чак ни дан данас.
Ту имамо три чиниоца:
Ствар по себи:
Супстанција свега, сама основа свега јесте ткз. "ствар по себи". Она је изванпросторна и трансцендентна тј, сазнању непојмљива.
Разум: Разум је само духовна моћ сазнања која из те ствари по себи, уз помоћ својих априорних форми (простора, времена (које је такође простор) и каузалитета) ствара представе, односно опажајне слике у свести, и са тиме је посао разума завршен са резултатом да имамо субјекат и слике испред њега. (Друга је ствар што многи сада те слике зову "реалан свет" потпуно несвесни да оне као такве могу постојати само као слике испред субјекта у свести, а не саме по себи).
Ум: Тек када су слике створене у свести од стране разума, наступа ум, који је такође једна способност духа. Посао ума се састоји у стварању појмова анализом опажајних слика које је створио разум, апстраховањем различитог из њих, и рефлектовањем сличног, ум тако ствара појмове, тј. општости, које у својим сферама садрже мноштво слика из којих су изведени.
На пример појам"пас" изведен је из мноштва опажаја бића која су иако различита као индивидуе, у нечему слична, а управо та сличност чини појам пса који у себи не садржи ниједног пса посебно, већ оно што чини битност свих паса тј. њихових слика а које је створио разум.
Да покушам ово рећи јасније и сликовито уз помоћ Платонове алегорије пећине.
1) Ватра иза леђа свезаних људи јесте "ствар по себи".
2) Људи са предметима а које преносе испред те ватре јесу "идеје" тј. оно што налазимо као суштину бића која претходи представама тј. сликама.
3) Људе свезане у пећини можемо узети као наше индивидуалне свести тј. субјекте.
4) Сам зид пећине можемо узети као симбол разума.
5) Сенке на зиду као симбол продуката тог разума тј. као опажајне представе, слике.
6) У овој алегорији нема ума а он би био нешто иза зида што би сада уочавало сличности и разлике у овим сенкама и на основу тога стварало појмове.
То стварање појмова изгледало би овако на примеру оног пса.
Рецимо, из овог мноштва слика паса ум би створио појам пса, који садржи све ове слике у себи али на начин задржавања свега што је у њима слично а издвајања (апстраховања) свега различитог. Тако настаје појам.
Да резимирамо:
1) Основа свега је ствар по себи
2) Разум уз помоћ својих форми опажања ствара из те основе опажајне слике.
3) Ум из опажајних слика апстраховањем разлика и рефлектовањем сличности ствара појмове.
Ето, то је сва разлика између разума и ума.
Иако једноставна, та разлика није схваћена од многих филозофа, чак ни дан данас.
Poslednja izmena:
odlican blog,svaka cast.