TAJNE HRONIKE 15. DEO
Prethodni deo:
http://forum.krstarica.com/entry.php/25643-TAJNE-HRONIKE-14.-deo-2-2
Bilo je podne i Piazza San Marco kao i obično beše krcat. Kao hipnotisani kakofonijom, turisti sa svih strana sveta, sabiše se na trg trapezoidnog oblika. Tu i tamo sevnuo bi koji blic, i dok su se golubovi častili mrvicama, turisti, tupavih lica i usana izvijenih u nešto što bi se moglo nazvati osmehom, upirali su prstom u njih, kao da se rugaju. Grupe sačinjene od uglavnom četvoro ljudi obilazile su trg. Jedna starija gospođa baci koju mrvicu na kameni pločnik i već sledećeg trenutka ptice se okupiše oko nje, a jedna pokuša da joj sleti na rame- bezuspešno. Mladi bračni par iz Japana, stajao je ispred Bazilike Svetog Marka i nakon kraćeg razgovora, vesela žena se udalji a muškarac podiže digitalac i poče da cilja. Taman kada je hteo da pritisne dugme shvati da nešto nije u redu....
Sunce od jednom zakloniše gusti, modro-crni oblaci i „najlepšim salonom Evrope“ zavlada mrak. Istog trenutka sve stade i svi iluzari u čudu pogledaše u nebo, neobraćajući više pažnju na trg i ono što se zbiva okolo. Niko od njih nije mogao ni da sanja kakva predstava se odvija visoko gore na zvoniku Bazilike..
Na balkonu zvonika stajao je muškarac duge plave kose i poput dirigenta upravljao oblacima, dok je žena, u volšebno- crnoj haljini, žmureći stajala pored njega i tiho mrmljala nešto na latiskom.
(muzička podloga)
„O Fortuna velut luna statu variabilis semper crescis aut decrescis; vita detestabilis nunc obdurat et tunc curat ludo mentis aciem, egestatem, potestatem
dissolvit ut glaciem.”
Munja preseče nebo i grom udari u centralnu kupolu Bazilike. Trg je nekoliko trenutaka odzvanjao, a onda bez ikakve najave, kroz vazduh poleteše komadi leda veličine pesnice.
Mladog Japanca sa aparatom u rukama pogodi jedna lopta pravo u glavu i smrska mu čeonu kost. Bio je mrtav pre nego što je dodirnuo tlo i mnogo pre nego što je njegova supruga vrisnula i potrčala ka njemu, a ubrzo mu se i ona pridruži kao i mnogi drugi. Zavlada panika i tad se pokrenu vrištući stampedo. Iluzari su trčali kao sumanuti dok su ih ledenice obarale, a onda plavokosi muškarac napravi još jedan elegantan gest rukom i krhotine “mediterana” sa Duždeve palate počeše zasipati trg sečući sve što im se nađe na putu. Ubrzo trg beše pun odsečenih udova i unakaženih tela koja su se koprcala u lokvama krvi… Svuda okolo čuli su se krici izbezumljenih iluzara.
Oluja je besnela sve jače i jače, i uzburkana voda iz kanala poče da guta ulice, a onda žena u volšebno- crnoj haljini otvori goruće oči i poče manipulisati sa prizvanim elementom vatre. Ubrzo kiša vatrenih volti zaspe čitavu Veneciju…
Volte su pravile rupe u kamenim zidinama ostavljajući za sobom crni dim. Grad je goreo, a ulice se pretvoriše u kazan sa vrelom vodom. Više nije bilo mesta za skrivanje. Ko nije imao dovoljno sreće da odmah strada, sada se kuvao… Meso sa udova, koji su plivali ulicama, na očigled se odvajalo od kostiju.
Zgrade zahvaćene plamenom, podrhtavale su od udara snažnog vetra preteći da se survaju u ključalu vodu…
I kada se vetar pojačao to se i dogodi… Kamen poleti u vodu…
Za samo nekoliko minuta svih 117 ostrva biće pod vodom, deleći tako sudbinu sa Atlantidom koju je pre mnogo milenijuma zadesilo isto…
Morgana i Adeptus su stajali na vrhu najviše, i jedine sigurne građevine… Stajali su i zlokobno se smejali, uživajući u svom trijumfu. Napokon su se oslobodili stega i prestali da žive tuđu realnost. Bili su ono što jesu, radili su ono što im je volja… Ono što istinski žele, ono što osećaju čitavim svojim bićem… Bili su samo svoji, bili su Bogovi na vrhu sveta… Na vrhu starog sveta koji se ruši i novog sveta koji tek treba izgraditi…
“Šta ste to uradili zaboga!?” očajno urlikne glas iza njih. Glas koji su odmah prepoznali- pripadao je Ars Vicistiju. Pored njega je nema i uplakana stajala Amaunet.
“Ars!” reče Adeptus i baci se u zagrljaj Arsu koji ustukne i odmah zatim ispusti neobičan uzdah, na šta ga ovaj poljubi u obraz i šapne na uvo… “Memento mori frater.” Zatim se hladno nasmeje i odgurne brata od sebe. Ars Vicisti pade i Amaunet tek onda vidi nož u Adeptusovoj ruci. Podigla je štapić i pokušala da baci čaroliju na Adeptusa ali je Morgana preduhitri, ošinuvši je vatrenim bičem. Amaunet onesvešćena pade pored Arsa koji je živeo poslednje sekunde, a Morgana i Adeptus napustiše brod koji tone… Morgana uze oblik sokolice, a Adeptus posta vetar u njenom perju…
“Još uvek dobro barataš bičem Morgana.”
“Rekla sam joj da mi ne staje na put!” besno prosikta sokolica.
NASTAVIĆE SE…
)...Čitam i uživam u raspletu...