Бергсон је као средство појашњења своје филозофије трајања често истицао пример мелодије као нечег што нам може бар делимично приближити исту. Али, тај пример на први поглед личи на још једну магловиту метафору, сличну свим оним симболима мистицизма који лепо звуче али скоро да ништа не појашњавају, и које чујемо и заборавимо. Али, то је само на први поглед, јер ако анализирамо проблем мелодије мало боље, видећемо да нас она води право до трансцендентног. Право до наше унутрашње суштине која није простор а која је својеврсна егзистенција ткз. квалитативне множине.
Знамо шта је мелодија, али питање је где се налази мелодија? Да ли је она негде у спољашњем свету? Рецимо, одемо на концерт и ето имамо мелодију.
Нетачно. У реалном свету садашњости, нема никакве мелодије, већ само једног јединог тона (чак не ни тона, него само једног дела једне амплитуде вибрације звучног таласа, који се опет може смањивати до бесконачности али, кажимо ради бољег разумевања, да је у садашњости један тон).
Да ли је тај тон мелодија?
Није. Мелодија се састоји од више тонова, а у садашњости имамо само један.
Па где су онда ти остали тонови?
Одговор је у сећању. Сећамо се протеклих тонова и њих ређамо једне до других и до овог садашњег, и тај скуп тонова зваћемо онда мелодија.
Али, ту нешто не штима као што видите.
Скуп тонова поређаних један до другог тј. који звуче сви у исто време не дају мелодију, већ неки акорд. То није мелодија већ неартикулисан звук свих дирки неког инстурумента притиснутих истовремено.
Значи, мелодије нема нигде у спољашњем свету где имамо посла само са једним јединим тоном. Остали тонови су у сећању и то не поређани једни до других или сви у исти мах, већ је мелодија сасвим нешто друго од тога.
Па шта је то друго?
Као што видите за то немамо речи. Можемо рећи само шта није, а оно шта јесте, тј. шта је сама мелодија, само време, само трајање, одговор је доступан унутрашњем непосредном искуству али није преводив у речи.
И оно што важи за мелодију, исто тако важи и за опажајне слике око нас. Уместо тона ставимо једну опажајну слику, рецимо аутомобила који се креће и питајмо се где је ту кретање када је та слика једна једина у садашњости у којој мирује. Остале слике су у сећању. Али, када их се сећамо, не ређамо их једне до других, јер скуп слика у простору није кретање. А шта је онда кретање?
Нешто слично оној мелодији. Кретање доживљавамо на начин мелодије. На управо онај начин који је доступан непосредном искуству али који није преводив у речи.
У спољашњем свету нема кретања. Ма колико анализирали опажајне слике увек ћемо у садашњости имати посла са једном једином сликом која мирује и са сликама сећања које исто тако мирују. У садашњости, у реалности, споља, има једино мировања, док је кретање доступно непосредном искуству.
Знајући ово можемо разумети како је то Бергсон после 2000 година коначно објаснио Зенонов парадокс прогласивши га софизмом који време третира на начин простора, док је време, заправо, нешто својеврсно и доступно непосредном искуству анализе садржаја сопствене свести.
Знамо шта је мелодија, али питање је где се налази мелодија? Да ли је она негде у спољашњем свету? Рецимо, одемо на концерт и ето имамо мелодију.
Нетачно. У реалном свету садашњости, нема никакве мелодије, већ само једног јединог тона (чак не ни тона, него само једног дела једне амплитуде вибрације звучног таласа, који се опет може смањивати до бесконачности али, кажимо ради бољег разумевања, да је у садашњости један тон).
Да ли је тај тон мелодија?
Није. Мелодија се састоји од више тонова, а у садашњости имамо само један.
Па где су онда ти остали тонови?
Одговор је у сећању. Сећамо се протеклих тонова и њих ређамо једне до других и до овог садашњег, и тај скуп тонова зваћемо онда мелодија.
Али, ту нешто не штима као што видите.
Скуп тонова поређаних један до другог тј. који звуче сви у исто време не дају мелодију, већ неки акорд. То није мелодија већ неартикулисан звук свих дирки неког инстурумента притиснутих истовремено.
Значи, мелодије нема нигде у спољашњем свету где имамо посла само са једним јединим тоном. Остали тонови су у сећању и то не поређани једни до других или сви у исти мах, већ је мелодија сасвим нешто друго од тога.
Па шта је то друго?
Као што видите за то немамо речи. Можемо рећи само шта није, а оно шта јесте, тј. шта је сама мелодија, само време, само трајање, одговор је доступан унутрашњем непосредном искуству али није преводив у речи.
И оно што важи за мелодију, исто тако важи и за опажајне слике око нас. Уместо тона ставимо једну опажајну слику, рецимо аутомобила који се креће и питајмо се где је ту кретање када је та слика једна једина у садашњости у којој мирује. Остале слике су у сећању. Али, када их се сећамо, не ређамо их једне до других, јер скуп слика у простору није кретање. А шта је онда кретање?
Нешто слично оној мелодији. Кретање доживљавамо на начин мелодије. На управо онај начин који је доступан непосредном искуству али који није преводив у речи.
У спољашњем свету нема кретања. Ма колико анализирали опажајне слике увек ћемо у садашњости имати посла са једном једином сликом која мирује и са сликама сећања које исто тако мирују. У садашњости, у реалности, споља, има једино мировања, док је кретање доступно непосредном искуству.
Знајући ово можемо разумети како је то Бергсон после 2000 година коначно објаснио Зенонов парадокс прогласивши га софизмом који време третира на начин простора, док је време, заправо, нешто својеврсно и доступно непосредном искуству анализе садржаја сопствене свести.
Poslednja izmena:
