Jesen je…
Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti?
Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
Proleće mi je uvek udaralo šamar,Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana,a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca,trpajući pune šake dijamanata u moje misli,jednostavno,kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa…
Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno,kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća,i učila me rečima kojima se priziva tišina,i koje se (ako ih pravilno zamisliš),rimuju sa rominjanjem kiše,i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena…
Da,nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću,ugrađenom u vlažni sivi pesak,negde na samom izvoru moje kičme…
Veliki zupčanik,koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar,zarubio se kao šljunak,i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako…
Dovraga,poražavajuće lako…
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano,kao dolap,nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak,susnežica,oktobar ili eventualno ponedeljak…
ĐORĐE BALAŠEVIĆ
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Posetila sam predprošlog vikenda Đoletov grad..
Moj domaćin je bio sjajn vodič:sačekao me je na dolasku iz Beograda,noćnom vožnjom,zaobilaznim putem (činilo se kao u snovidjenju) došli smo do odmarališta Zmajevac.
A u njemu neki divni ljudi,jednostavni,sa osmehom na licu..
Jutro se kupalo u sunčevom sjaju pred našim snenim pogledima,Fruška gora je mirisala na "jesen stiže dunjo moja",na "dunavsku serenatu"i na "dodir svile".
Kasno miholjsko leto je zaspalo ovde na planini i zateklo se u iznenadnom dolasku raskošne jeseni,vrativši nas u neko vreme koje smo davno zaboravili..
Prešli smo,motorizovani,skelom na drugu obalu,gde se u daljini video najveći vojvođanski grad.
Pored najveće vojvodjanske reke,podsetili smo se mirisa i ukusa nekog prošlog,davno zaboravljenog vremena..
A mirisi i ukusi...činili su se autentičnim.
Ostaje sećanje u flešbekovima:
Fešta u Sremskim Karlovcima..dokaz:maleno licitarsko srce,poklonjeno,kao u stara dobra vremena.
Neskafa na terasi njegove vikendice,na rukavcu Dunava..dokaz: ostavljena "košuljica" belouške,nadjena na gomilici drveta za ogrev,poklonjena na moje ushićenje ovom čudesnom tvorevinom.
Moja sprečenost,usled bolesti,poseti Paliću...dokaz:korpica sa plodovima ravnice,minijaturne tikvice neobičnog oblika,poklon kao dokaz da sam tada bila u njegovim mislima.
Poslednji sat naše "imitacije života u dvoje"-picerija u gradu,njegovi pogledi toplih,zelenih očiju,bučni stanični peron,poljubac za rastanak i "..javi se kada stignes.."-dokaz:još osećam taj poljubac na usnama.
I,nakon svega...ništa nije ostalo.
Čini se da mirisi i ukusi,ipak nisu bili autentični...
"Stisne mi se grlo kad se jave sećanja,
izbor je bio moj..nema kajanja..!"
Tako se,nekako poraženom,osetih preksinoc na koncertu "Parnog Valjka"..
Da je bilo sreće,kao što je bilo volje,mogli smo još jednom da se vratimo tamo gde smo nekada bili srećni.
Arena se činila dobrim putokazom za predstojeći zajednički let..verovatno poslednji.
Zar nije shvatio da smo mogli,na ovaj način,kako to Aki kaže:
"Probudi me strah da te ne izgubim,
samo ne znam kakve veze
imaju godine s` tim?
Idem dalje s` tobom zajedno,
ništa nam drugo nije ni potrebno..."
A,poruka koja izaziva gorčinu je ponovo iz pesme velikog benda naše mladosti:
"Kad ljubav nestane,kad se reči istroše,
natrag se ne može..kako dalje?
Tako malo vremena nam ostaje,
kad stisnu godine..
Bez ljubavi...sve prestaje".
Ps.For my old man...somewhere on the river.
-----------------------------------------------
Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti?
Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
Proleće mi je uvek udaralo šamar,Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana,a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca,trpajući pune šake dijamanata u moje misli,jednostavno,kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa…
Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno,kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća,i učila me rečima kojima se priziva tišina,i koje se (ako ih pravilno zamisliš),rimuju sa rominjanjem kiše,i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena…
Da,nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću,ugrađenom u vlažni sivi pesak,negde na samom izvoru moje kičme…
Veliki zupčanik,koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar,zarubio se kao šljunak,i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako…
Dovraga,poražavajuće lako…
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano,kao dolap,nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak,susnežica,oktobar ili eventualno ponedeljak…
ĐORĐE BALAŠEVIĆ
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Posetila sam predprošlog vikenda Đoletov grad..
Moj domaćin je bio sjajn vodič:sačekao me je na dolasku iz Beograda,noćnom vožnjom,zaobilaznim putem (činilo se kao u snovidjenju) došli smo do odmarališta Zmajevac.
A u njemu neki divni ljudi,jednostavni,sa osmehom na licu..
Jutro se kupalo u sunčevom sjaju pred našim snenim pogledima,Fruška gora je mirisala na "jesen stiže dunjo moja",na "dunavsku serenatu"i na "dodir svile".
Kasno miholjsko leto je zaspalo ovde na planini i zateklo se u iznenadnom dolasku raskošne jeseni,vrativši nas u neko vreme koje smo davno zaboravili..
Prešli smo,motorizovani,skelom na drugu obalu,gde se u daljini video najveći vojvođanski grad.
Pored najveće vojvodjanske reke,podsetili smo se mirisa i ukusa nekog prošlog,davno zaboravljenog vremena..
A mirisi i ukusi...činili su se autentičnim.
Ostaje sećanje u flešbekovima:
Fešta u Sremskim Karlovcima..dokaz:maleno licitarsko srce,poklonjeno,kao u stara dobra vremena.
Neskafa na terasi njegove vikendice,na rukavcu Dunava..dokaz: ostavljena "košuljica" belouške,nadjena na gomilici drveta za ogrev,poklonjena na moje ushićenje ovom čudesnom tvorevinom.
Moja sprečenost,usled bolesti,poseti Paliću...dokaz:korpica sa plodovima ravnice,minijaturne tikvice neobičnog oblika,poklon kao dokaz da sam tada bila u njegovim mislima.
Poslednji sat naše "imitacije života u dvoje"-picerija u gradu,njegovi pogledi toplih,zelenih očiju,bučni stanični peron,poljubac za rastanak i "..javi se kada stignes.."-dokaz:još osećam taj poljubac na usnama.
I,nakon svega...ništa nije ostalo.
Čini se da mirisi i ukusi,ipak nisu bili autentični...
"Stisne mi se grlo kad se jave sećanja,
izbor je bio moj..nema kajanja..!"
Tako se,nekako poraženom,osetih preksinoc na koncertu "Parnog Valjka"..
Da je bilo sreće,kao što je bilo volje,mogli smo još jednom da se vratimo tamo gde smo nekada bili srećni.
Arena se činila dobrim putokazom za predstojeći zajednički let..verovatno poslednji.
Zar nije shvatio da smo mogli,na ovaj način,kako to Aki kaže:
"Probudi me strah da te ne izgubim,
samo ne znam kakve veze
imaju godine s` tim?
Idem dalje s` tobom zajedno,
ništa nam drugo nije ni potrebno..."
A,poruka koja izaziva gorčinu je ponovo iz pesme velikog benda naše mladosti:
"Kad ljubav nestane,kad se reči istroše,
natrag se ne može..kako dalje?
Tako malo vremena nam ostaje,
kad stisnu godine..
Bez ljubavi...sve prestaje".
Ps.For my old man...somewhere on the river.
-----------------------------------------------
..thank you,MPMcB.
