Pametni, učeni ljudi kažu da još niko nije definisao ljubav, tako da niko ne bi imao dopunu, izmenu, korekciju. S obzirom da se radi o osećanju, a da je svako osećanje naš lični doživljaj, meni to zvuči i logično: Čak i kada je neko dovoljno vešt da definiše svoja osećanja – teško da može definisati moja.
Kako je ljubav jedno od najsnažnijih, elementarnih osećanja koja je u osnovi svega što čini naš život, krajnje prirodno je da postoji večna težnja da se ona “uhvati” rečima, zabeleži, podeli, sačuva...
Skloni da svet posmatramo iz svog ugla, u iščekivanju da svako ima isti doživljaj i ista osećanja, najčešće su potrebne godine, mnogo razočarenja i “lupanja glavom u zid” pre nego što shvatimo da je naš ugao posmatranja samo naš i da to što mi recimo imamo duboke emocije, ne znači da ih i drugi ima. Preciznije: Iz nekog drugog ugla, iz neke druge glave, duše, srca (ili već gde ćemo smestiti centar za emocije) – snažne emocije su nešto što mi, možda, ni ne doživljavamo kao emociju... Poređenje će možda zvučati banalno, ali ako dva čoveka udarite istom snagom na isto mesto – jedan će se onesvestiti od bola, drugi se samo počešati. Isto važi i za emocije.
Ispoljavanje emocija je, takođe potpuno individualno. Za mene je ono sadržano u najrazličitijim, najobiočnijim, svakodnevnim stvarima. Za nekog drugog, one se podrazumevaju i ne postoji potreba za njihovim ispoljavanjem. U odnosu između muškarca i žene (jer, složićemo se, to nisu jedine emocije), neko od njih će reći “Volim te”, nakon tri poljupca, odmah pošto ga obuzme nežnost i, možda, strast. Neko će prvi put izjaviti ljubav onda kada duboko u sebi, čitavim svojim bićem oseti da je našao svoju drugu polovinu.
Čak i to nije nešto karakteristično isključivo za muško-ženski odnos. U srceparajućim američkim filmovima, majka deci ko zna koliko puta u toku dana izjavi ljubav. U našoj svakodnevnici to nije toliko uobičajeno (osim tamo gde ovakvi filmovi imaju uticaj), što uopšte ne znači da se mi manje volimo. Nisam upoznala čoveka koji je više naklonjen svojoj deci i unucima od mog Laze. Nikad u životu mi to nije rekao, ljubio bi me samo prilikom pozdravljanja i to u kosu (ja sam njega jurila po dvorištu da ga izljubim i uvek se mrštio uz izgovor “Ja sam mator”), a njegovu ljubav sam osećala čitavim svojim bićem. Imam utisak da me i dan danas prati...
Puno puta sam naišla na stav da postoji “više vrsta ljubavi”: ona prema partneru, prema roditeljima, prema deci, prema prijateljima, prema kućnim ljubimcima... i prema svakom prema kome je osetimo. Naravno da nije isto voleti kuče i dete, nije isto voleti komšiju i ljubavnika (osim ako se ne radi o istoj osobi
), ali sam ja sklona uverenju da se u osnovi radi o istom. Razlika je u tome gde je mesto toj osobi u našem životu, a oni koji su nam važni, za koje osećamo ljubav, možda su i poređani na lestvici – ali svi stoje na istom stepeniku.
Jedno objašnjenje ljubavi koje se meni jako dopada kaže: “Ljubav ne znači: 'Ne mogu da živim bez tebe'. Ljubav znači: 'Mogu da živim bez tebe, ali je moj život sa tobom mnogo lepši i ispunjeniji'”
Generalno, što više ljubavi osećamo, to smo ispunjeniji, čitav život ima mnogo više smisla. Činjenica je i da je “ljubav kao snaga. Što je više trošiš – više ćeš je i imati”.
Pod nedostatkom ljubavi, uvek podrazumevamo nepostojanje osobe (obično) suprotnog pola sa kojom delimo ljubavnu strast, koju biramo da sa njom delimo život i svakodnevnicu. Kada kažemo da smo sami, to znači da nismo pronašli (ili smo izgubili) ljubavnog i životnog partnera, da se budimo sami, da na zabave odlazimo sami, da se uvek pitamo ko će sesti pored nas na večeri kod prijatelja... Život je stvoren za dvoje, svet je iskrojen po meri parova, ali mnogo gora samoća od te je kada ljubav postane samo svakodnevnica i navika, kada pričamo ali ne razgovaramo (ili prestanemo i da pričamo), kada imamo sa kim da idemo, ali nemamo gde, kada su u prisustvu nekog, naši problemi samo naši, naše radosti samo naše, naše tuge neprepoznatljive i nerazumljive...
Od svih parova koje znam, tek za nekolicinu mogu reći da su pravi, suštinski partneri. Kada to prepoznam i osetim, pored zrnca neke tople ljubomore što sama to nisam uspela da ostvarim, mnogo jači, intenzivniji i lepši osećaj je toplina i ispunjenost sopstvene duše... zbog potvrde da tako nešto postoji. Ono se ne nalazi i ne podrazumeva, već se prepoznaje i neguje svakodnevnicom, sopstvenom ljubavlju i željom da se gleda u istom pravcu. Ma koliko da su dve duše srodne – ne znači da imaju iste potrebe i isti doživljaj. Ljubav podrazumeva želju za spoznajom i zadovoljavanjem potreba onog koga volimo. Kada je sve na svom mestu, kada, kako naš narod kaže “cvetaju ruže”, nije teško ispoljiti ljubav. Kada se bocnemo na neki od životnih bodlji pa nas zaboli, svako od nas ima svoj način doživljaja tog bola, a univerzalan melem ne postoji. Od partnera sa kojim delimo ljubav, očekujemo da poseduje melem za nas: pronašao ga je, osetio, naučio da ga pronađe... I tu je. Uvek je tu. To znamo i osećamo svakim delićem svog bića. Naučio je kako da nam pokaže svoje prisustvo, ima snažnu želju da sa nama podeli naš bol. I ako nas ne boli manje – prija. I ispunjava nas. Tako ostaje menje prostora za bol.
PS Sigurna sam da će se onaj kome je ovo posvećeno prepoznati
.
Kako je ljubav jedno od najsnažnijih, elementarnih osećanja koja je u osnovi svega što čini naš život, krajnje prirodno je da postoji večna težnja da se ona “uhvati” rečima, zabeleži, podeli, sačuva...
Skloni da svet posmatramo iz svog ugla, u iščekivanju da svako ima isti doživljaj i ista osećanja, najčešće su potrebne godine, mnogo razočarenja i “lupanja glavom u zid” pre nego što shvatimo da je naš ugao posmatranja samo naš i da to što mi recimo imamo duboke emocije, ne znači da ih i drugi ima. Preciznije: Iz nekog drugog ugla, iz neke druge glave, duše, srca (ili već gde ćemo smestiti centar za emocije) – snažne emocije su nešto što mi, možda, ni ne doživljavamo kao emociju... Poređenje će možda zvučati banalno, ali ako dva čoveka udarite istom snagom na isto mesto – jedan će se onesvestiti od bola, drugi se samo počešati. Isto važi i za emocije.
Ispoljavanje emocija je, takođe potpuno individualno. Za mene je ono sadržano u najrazličitijim, najobiočnijim, svakodnevnim stvarima. Za nekog drugog, one se podrazumevaju i ne postoji potreba za njihovim ispoljavanjem. U odnosu između muškarca i žene (jer, složićemo se, to nisu jedine emocije), neko od njih će reći “Volim te”, nakon tri poljupca, odmah pošto ga obuzme nežnost i, možda, strast. Neko će prvi put izjaviti ljubav onda kada duboko u sebi, čitavim svojim bićem oseti da je našao svoju drugu polovinu.
Čak i to nije nešto karakteristično isključivo za muško-ženski odnos. U srceparajućim američkim filmovima, majka deci ko zna koliko puta u toku dana izjavi ljubav. U našoj svakodnevnici to nije toliko uobičajeno (osim tamo gde ovakvi filmovi imaju uticaj), što uopšte ne znači da se mi manje volimo. Nisam upoznala čoveka koji je više naklonjen svojoj deci i unucima od mog Laze. Nikad u životu mi to nije rekao, ljubio bi me samo prilikom pozdravljanja i to u kosu (ja sam njega jurila po dvorištu da ga izljubim i uvek se mrštio uz izgovor “Ja sam mator”), a njegovu ljubav sam osećala čitavim svojim bićem. Imam utisak da me i dan danas prati...
Puno puta sam naišla na stav da postoji “više vrsta ljubavi”: ona prema partneru, prema roditeljima, prema deci, prema prijateljima, prema kućnim ljubimcima... i prema svakom prema kome je osetimo. Naravno da nije isto voleti kuče i dete, nije isto voleti komšiju i ljubavnika (osim ako se ne radi o istoj osobi
), ali sam ja sklona uverenju da se u osnovi radi o istom. Razlika je u tome gde je mesto toj osobi u našem životu, a oni koji su nam važni, za koje osećamo ljubav, možda su i poređani na lestvici – ali svi stoje na istom stepeniku. Jedno objašnjenje ljubavi koje se meni jako dopada kaže: “Ljubav ne znači: 'Ne mogu da živim bez tebe'. Ljubav znači: 'Mogu da živim bez tebe, ali je moj život sa tobom mnogo lepši i ispunjeniji'”
Generalno, što više ljubavi osećamo, to smo ispunjeniji, čitav život ima mnogo više smisla. Činjenica je i da je “ljubav kao snaga. Što je više trošiš – više ćeš je i imati”.
Pod nedostatkom ljubavi, uvek podrazumevamo nepostojanje osobe (obično) suprotnog pola sa kojom delimo ljubavnu strast, koju biramo da sa njom delimo život i svakodnevnicu. Kada kažemo da smo sami, to znači da nismo pronašli (ili smo izgubili) ljubavnog i životnog partnera, da se budimo sami, da na zabave odlazimo sami, da se uvek pitamo ko će sesti pored nas na večeri kod prijatelja... Život je stvoren za dvoje, svet je iskrojen po meri parova, ali mnogo gora samoća od te je kada ljubav postane samo svakodnevnica i navika, kada pričamo ali ne razgovaramo (ili prestanemo i da pričamo), kada imamo sa kim da idemo, ali nemamo gde, kada su u prisustvu nekog, naši problemi samo naši, naše radosti samo naše, naše tuge neprepoznatljive i nerazumljive...
Od svih parova koje znam, tek za nekolicinu mogu reći da su pravi, suštinski partneri. Kada to prepoznam i osetim, pored zrnca neke tople ljubomore što sama to nisam uspela da ostvarim, mnogo jači, intenzivniji i lepši osećaj je toplina i ispunjenost sopstvene duše... zbog potvrde da tako nešto postoji. Ono se ne nalazi i ne podrazumeva, već se prepoznaje i neguje svakodnevnicom, sopstvenom ljubavlju i željom da se gleda u istom pravcu. Ma koliko da su dve duše srodne – ne znači da imaju iste potrebe i isti doživljaj. Ljubav podrazumeva želju za spoznajom i zadovoljavanjem potreba onog koga volimo. Kada je sve na svom mestu, kada, kako naš narod kaže “cvetaju ruže”, nije teško ispoljiti ljubav. Kada se bocnemo na neki od životnih bodlji pa nas zaboli, svako od nas ima svoj način doživljaja tog bola, a univerzalan melem ne postoji. Od partnera sa kojim delimo ljubav, očekujemo da poseduje melem za nas: pronašao ga je, osetio, naučio da ga pronađe... I tu je. Uvek je tu. To znamo i osećamo svakim delićem svog bića. Naučio je kako da nam pokaže svoje prisustvo, ima snažnu želju da sa nama podeli naš bol. I ako nas ne boli manje – prija. I ispunjava nas. Tako ostaje menje prostora za bol.
PS Sigurna sam da će se onaj kome je ovo posvećeno prepoznati
.
Jos jedno od objasnjenja reci-ljubav-...
