Imaš ljude koji nikad ne nauče, i imaš ih koji ne mogu da nauče nikad.
Kad se 17-ogodišnjakinji ovlaže gaćice na pomisao o onom zgodnom magarcu koji nogom zatvara vrata i koji će joj razbiti zube u diskoteci ukoliko zaključi da ju je neki dripac pogledao; to je normalno. Kad se na istu pomisao ovlaži koka od 30; to je blam. Njen, naravno. Žensko ima svoje faze odrastanja ko i muško, i koliko su naoko različite; taman su toliko uklopljive. Svaki balavac bi da ujutro u ogledalu vidi, ne znam, do zuba naoružanog Deppa koji **** majku skotovima i šeta najbolje ribe. Svaka balavica bi da ju šeta do zuba naoružan Depp koji.. Razumeš? Mlad čovek je primitivan, i možda utoliko bliži pameti. Kažu da ženska reprodukcijska moć dostiže zenit između 18-e i 24-e. Ispada da je mlado žensko najpribližnije svojoj prirodnoj ulozi upravo tada. Ako je prirodna (i primarna) čovekova uloga reprodukcija; i ako veruješ u svo ono mrčenje o instinktivnom odabiru najpoželjnijeg parnjaka u savani; onda mi reci kako cura, na vrhuncu svoje reproduktivne sposobnosti (i potrebe) može da greši? Instinkt nije izašao iz feminističkog manifesta, i nema ni ič od političke korektnosti u sebi. Instinkt te tera da se pariš, sestro! Da sebi biraš najmuževnijeg kojeg su tvoje 18-ogodišnje oči u stanju ugledati. Kako ceniš muževnost sa 18? Naravno, rasponom ramena, uskošću kukova, snagom vrata, bahatim stavom. Ceniš sirovo jer si sirova. Pesnica je božanstvo. Tvoj primitivni, polno nadraženi um traži momka koji će biti u stanju da napravi jaku decu i otera napasnike od ognjišta. Ukoliko istom prilikom strada i tvoja vilica, no, pa, to ti dođe ko kolateralna šteta.
E sad.
Desi se (ne naročito često) da žensko preraste svoju (prirodnu?) potrebu. Desi se da jedno jutro ustane i zaključi kako je hormonska oluja zgasla, i kako je ona sama ličnost a ne priplodna marva ili vreća za šutanje naokolo. Desi se da počne da oseća, i zahteva, drugačije. Šta znam; da onaj alfa mužjak s početka prestane biti parnjak, a postane otac. Od momka koji (što se dešava često) još nije prerastao svoju (prirodnu?) potrebu da jaše u pohodu s drugim mužjacima i tek povremeno svraća ne bi li oplodio; tog jutra otkrovenja ona sad traži mir, stabilnost i emotivni odgovor. Nažalost, muška reproduktivna moć postoji mnogo duže nego ženska; što će ti reć svako ko se bar trenutka zamislio nad svetim knjigama što zagovaraju poligamiju. Biblije ovoga sveta odjeci su primitivnog uma koji uvek razmišlja praktično. Ako je, opet kažem, prirodna i primara potreba čoveka reproduktivna; onda nema nikakve svrhe ostati posvećen ženi sa stomakom do zuba. To nije ništa do gubljenje dragocenog vremena – svet je pun devica koje tek treba oploditi. Vrsta iznad svega, zar ne? Ima li šta prirodnije od toga?
Ali civilizacija je otišla daleko na tom putu. Savremen čovek želi iščupati noge iz blatnih zemaljskih korena. Dići se u nebo. On hoće da mu niknu krila ko angelu jer svoju svest, svoje duhovno ustrojstvo vrednuje u rangu sa božanskim. Savremenom čoveku fizičko je telo balast; gnusna vreća mesa, kostiju i sluzi koje se stidi. Selektivno pamćenje!
Ko ne bi hteo da može da bira šta će o sebi pamtiti.
Niko ne želi pamtiti da je krvav ispod kože.
Današnji svet čine parole. Put kojim se ređe ide. Jednakost i bratstvo. Sloboda mišljenja. Vodite ljubav. Slobodna deca su iz Summerhilla; Muškarci s Marsa a žene sa Venere. Ako ćeš po učinku, nijedna od tih fraza nije postala globalna.
Ljudi su i dalje krvavi ispod kože.
Ono što te ja pitam, jeste da mi kažeš šta uraditi sa 17-ogodišnjakinjom s početka. Ona zagovara glas srca. Ona je ta koja bi dala da je ovoga časa streljaju ukoliko je to jedini način da odbrani svoju tvrdu veru kako iznad svega, i uvek, treba slušati svoje – srce. Ti i ja, mi bi joj mogli reći kako sirenski glas koji je zavodi zapravo peva iz njene utrobe. Mogli bi joj pljunuti u lice da je urnebesna jer Muzikom Sfera zove gladno zavijanje sopstvenog neartikulisanog instinkta. Mogli bi da joj kažemo kako je zaljubljenost ništa do puka hormonska zavera kojoj je krajnji cilj otrežnjujuće primitivna potreba za produžetkom vrste. Ovoga časa mogli bi zinuti i obelodaniti poraznu istinu o njenom bleštavom princu na belom konju koji je ništa do dripac s erekcijom. I pesnicom.
Ako smo ti i ja žensko, kako do sto crnih đavoa da joj tako nešto kažemo?
Sylvia Plath je rekla: svako žensko obožava fašistu. Čizmu u lice, brutalnu životinju. Brutalno srce brutalne životinje poput tebe.
Onda je gurnula glavu u peć.
Ja neću da potpaljujem ničije peći.
Ostaviću svakom da važe sopstvene muke. Da gleda šta će i kako će kada, i ukoliko, ono jutro otkrovenja dođe. I da sam po sebi razmišlja je li to jutro svanulo zato što je konačno počeo (počela?) da uči; ili jer se naučio (naučila?) tek parolama.
Šupljim.
Kad se 17-ogodišnjakinji ovlaže gaćice na pomisao o onom zgodnom magarcu koji nogom zatvara vrata i koji će joj razbiti zube u diskoteci ukoliko zaključi da ju je neki dripac pogledao; to je normalno. Kad se na istu pomisao ovlaži koka od 30; to je blam. Njen, naravno. Žensko ima svoje faze odrastanja ko i muško, i koliko su naoko različite; taman su toliko uklopljive. Svaki balavac bi da ujutro u ogledalu vidi, ne znam, do zuba naoružanog Deppa koji **** majku skotovima i šeta najbolje ribe. Svaka balavica bi da ju šeta do zuba naoružan Depp koji.. Razumeš? Mlad čovek je primitivan, i možda utoliko bliži pameti. Kažu da ženska reprodukcijska moć dostiže zenit između 18-e i 24-e. Ispada da je mlado žensko najpribližnije svojoj prirodnoj ulozi upravo tada. Ako je prirodna (i primarna) čovekova uloga reprodukcija; i ako veruješ u svo ono mrčenje o instinktivnom odabiru najpoželjnijeg parnjaka u savani; onda mi reci kako cura, na vrhuncu svoje reproduktivne sposobnosti (i potrebe) može da greši? Instinkt nije izašao iz feminističkog manifesta, i nema ni ič od političke korektnosti u sebi. Instinkt te tera da se pariš, sestro! Da sebi biraš najmuževnijeg kojeg su tvoje 18-ogodišnje oči u stanju ugledati. Kako ceniš muževnost sa 18? Naravno, rasponom ramena, uskošću kukova, snagom vrata, bahatim stavom. Ceniš sirovo jer si sirova. Pesnica je božanstvo. Tvoj primitivni, polno nadraženi um traži momka koji će biti u stanju da napravi jaku decu i otera napasnike od ognjišta. Ukoliko istom prilikom strada i tvoja vilica, no, pa, to ti dođe ko kolateralna šteta.
E sad.
Desi se (ne naročito često) da žensko preraste svoju (prirodnu?) potrebu. Desi se da jedno jutro ustane i zaključi kako je hormonska oluja zgasla, i kako je ona sama ličnost a ne priplodna marva ili vreća za šutanje naokolo. Desi se da počne da oseća, i zahteva, drugačije. Šta znam; da onaj alfa mužjak s početka prestane biti parnjak, a postane otac. Od momka koji (što se dešava često) još nije prerastao svoju (prirodnu?) potrebu da jaše u pohodu s drugim mužjacima i tek povremeno svraća ne bi li oplodio; tog jutra otkrovenja ona sad traži mir, stabilnost i emotivni odgovor. Nažalost, muška reproduktivna moć postoji mnogo duže nego ženska; što će ti reć svako ko se bar trenutka zamislio nad svetim knjigama što zagovaraju poligamiju. Biblije ovoga sveta odjeci su primitivnog uma koji uvek razmišlja praktično. Ako je, opet kažem, prirodna i primara potreba čoveka reproduktivna; onda nema nikakve svrhe ostati posvećen ženi sa stomakom do zuba. To nije ništa do gubljenje dragocenog vremena – svet je pun devica koje tek treba oploditi. Vrsta iznad svega, zar ne? Ima li šta prirodnije od toga?
Ali civilizacija je otišla daleko na tom putu. Savremen čovek želi iščupati noge iz blatnih zemaljskih korena. Dići se u nebo. On hoće da mu niknu krila ko angelu jer svoju svest, svoje duhovno ustrojstvo vrednuje u rangu sa božanskim. Savremenom čoveku fizičko je telo balast; gnusna vreća mesa, kostiju i sluzi koje se stidi. Selektivno pamćenje!
Ko ne bi hteo da može da bira šta će o sebi pamtiti.
Niko ne želi pamtiti da je krvav ispod kože.
Današnji svet čine parole. Put kojim se ređe ide. Jednakost i bratstvo. Sloboda mišljenja. Vodite ljubav. Slobodna deca su iz Summerhilla; Muškarci s Marsa a žene sa Venere. Ako ćeš po učinku, nijedna od tih fraza nije postala globalna.
Ljudi su i dalje krvavi ispod kože.
Ono što te ja pitam, jeste da mi kažeš šta uraditi sa 17-ogodišnjakinjom s početka. Ona zagovara glas srca. Ona je ta koja bi dala da je ovoga časa streljaju ukoliko je to jedini način da odbrani svoju tvrdu veru kako iznad svega, i uvek, treba slušati svoje – srce. Ti i ja, mi bi joj mogli reći kako sirenski glas koji je zavodi zapravo peva iz njene utrobe. Mogli bi joj pljunuti u lice da je urnebesna jer Muzikom Sfera zove gladno zavijanje sopstvenog neartikulisanog instinkta. Mogli bi da joj kažemo kako je zaljubljenost ništa do puka hormonska zavera kojoj je krajnji cilj otrežnjujuće primitivna potreba za produžetkom vrste. Ovoga časa mogli bi zinuti i obelodaniti poraznu istinu o njenom bleštavom princu na belom konju koji je ništa do dripac s erekcijom. I pesnicom.
Ako smo ti i ja žensko, kako do sto crnih đavoa da joj tako nešto kažemo?
Sylvia Plath je rekla: svako žensko obožava fašistu. Čizmu u lice, brutalnu životinju. Brutalno srce brutalne životinje poput tebe.
Onda je gurnula glavu u peć.
Ja neću da potpaljujem ničije peći.
Ostaviću svakom da važe sopstvene muke. Da gleda šta će i kako će kada, i ukoliko, ono jutro otkrovenja dođe. I da sam po sebi razmišlja je li to jutro svanulo zato što je konačno počeo (počela?) da uči; ili jer se naučio (naučila?) tek parolama.
Šupljim.
