Kasnije niko nije došao do istinitog odgovora, zato što niko nije znao koliko je Esme Bright mrzela blato.
Do dolaska mlekara, Esme je bila već najmanje sat i po vremena budna. Nazuvši stare, potpapučene cipele na bose noge; sišla je strmim stepenicama u kuhinju i naložila vatru. Nadlaktice su joj se ježile od hladnoće. Kuća je, kao i sve ostale u ovom radničkom kraju, bila loše sagrađena. Ceo je kvart podignut na podzemnim vodama koje su tokom velikih jesenjih kiša plavile podrume a kuhinjske zidove prevlačile finom tamnozelenom patinom memle. Esmina deca veći su deo godine kašljucala. Decu iz radničkog kraja najlakše se dalo prepoznati po večito balavom nosu i nezdravoj, voštanoj koži.
Ledeni a vlažni zidovi nisu bili okruženje u kojem čovek zapati zdravo potomstvo.
Dok se vatra razgorevala a Esme, trljajući nadlaktice da se zgrije, kružila pogledom po svojoj uvek tako temeljno oribanoj kuhinji; iznenada ju je proželo jasno, korenito osećanje da bog daje netačne odgovore. To je bio prvi put u njenom životu da joj je jedna tako strašna misao došla na um. Odgojena u strogom, puritanskom duhu samopregora, radišnosti i vere koja nikad ne sumnja; Esme je boga oduvek uzimala kao savršenstvo nepogrešivosti. Kada je seoski vikar rekao da bog ima razloga zašto ju je načinio tako velikom, jakom, ružnom devojkom; Esme je slepo verovala. Kada su joj rekli da je njen nesretan izgled zbog kojeg je nikad nijedan momak nije pogledao, dar od boga; Esme je pokorno spuštala pogled i iskrena srca zahvaljivala. Lepota mami greh kao i med pčelu. Glomazno telo drvoseče u suknji; šta je moglo biti bolji štit čednosti? Muškarci koji će je ceniti po jednoj tako ništavnoj stvari kao što je lepo lice; nisu dostojni da sude.
Esme je vredno radila. Prilježno je svake nedelje klečala u crkvi. Nikad nije otišla ni na jednu seosku zabavu na kojoj momci i devojke jedni druge pogledavaju ispod oka i u prolazu razmenjuju vrcave šale. Kad bi naveče češljala svoju retku, mišije sivu kosu i kad bi joj haljina pucala pod pazuhom ne uspevajući zadržati njena jaka pleća; Esme je verovala da je to način koji je bog odabrao da bi joj osigurao pravu sreću. Jednu koja ne posustaje kad i obrazi boje breskve i osinji struk. Jednu pravu.
Međutim, mada nadaleko nije bilo devojke koja se bolje od Esme razumevala u kućne poslove; iako su njene ovčije gulaše i pudinge hvalile čak i odrasle, stare žene i kuvarice na glasu; čak i ako je svoju čednost očuvala u anđeoski bleštavoj čistoti; Esme je napunila dvadeset i dve godina a nikakav prosac nije otišao njenom ocu.
Kad je preostalo još samo par meseci pre nego je selo i zvanično uzme za usedelicu; otac je velikim mirazom platio Jamesu Brightu onaj jedan pijani pozdrav koji je preko tarabe udelio njegovoj ćerki a da ga se kasnije nije ni sećao.
Teške orahove ormare krcate posteljinom; ogledala u posrebrenim ramovima i uvezane svežnjeve banknota zapamtio je puno bolje.
Esme je bila ružna mlada baš kao što je bila ružna devojka. Na venčanju je svog mladoženju nadvišavala za pola glave i čak je i čula posprdan šapat za leđima dok je izlazila iz crkve. Prve bračne noći James je došao kući iz puba u tri izjutra, pijan kao letva; probudio je, nazvao ružnom kobilom, popeo se na nju i zahrkao.
Verujući, kao i celog života, da bog ne može da greši; Esme se posvećeno molila sve do jutra.
Verovala je narednih pet godina.
U tih pet godina, James je propio ceo miraz koji mu je donela. Promenio je tri posla, i sa svakog su ga oterali zbog pijanstva i tuče. Otišla je za njim u rudarski grad i u njem mu rodila dvoje bolesne dece. James je živeo u rudniku i pubu; a ako je ikad i svraćao kući, bilo bi to samo da joj opali još par ćuški i udeli joj koje novo ime osim kobile i krave. Kad bi se onesvestio od džina; Esme mu je krala novac iz pantalona da plati stanodavcu i bakalinu tri meseca duga. Ako bi je uhvatio, ponovo ju je tukao.
Esme se nikada i nikome nije požalila, zato što je verovala da nema razloga. Čak ni onoga dana kad je svoje, kasnije umrlo, siroto prvorođenče vodila kući od apotekara (gospodin nije odlazio na radničke pragove) pa prošla na pet metara od Jamesa i neke pijane i razdrljene uličarke; i mada je znala da će cela nedeljna plata uskoro završiti u krčmarevoj kecelji; Esme je okrenula glavu i načinila se da ne vidi baš kao što ni James nije video nju. Ni modrice kojim joj je koliko sinoć nagrdio ionako konjasto lice, a koje je pokušavala sakriti maramom. Nije se požalila ni onda kad ih je stanodavac izbacio na ulicu usred noći zbog tromesečne a neplaćene kirije; pa kad je ceo komšiluk istrčao da gleda njenu golotinju u spavaćici i od hladnoće modre pete njene bosonoge dečice. Ni jednom rečju Esme nikad nije proklela nijedan šamar i uvredu.
Ona je znala da je ružna. Znala je da je žensko po prirodi grešno, kako su je u crkvi učili; i da muževi biju žene zbog njihove slabe, grehu sklone i nižerodne duše baš kao što je njen otac bio majku. Znala je da bog ne može da pogreši kada vam utre put pred nogama. Neugledna i bijena; bog je znao zašto je Esme Bright takvom načinio.
Znala je da muškarac zarađuje hleb nasušni, pa i da vam ga može uskratiti ako mu se tako prohte; stoga. Znala je da je ženino da radi, pogne glavu i rađa kao i svaka priplodna životinja.
Kad je tog jutra u praskozorje, čekajući da se vatra razgori, stajala u svojoj žičanom četkom oribanoj kuhinji; Esme je odjednom uvidela dve stvari.
Čak ni bog nema odgovor na: zašto.
Odgovori su tačni jedino ako postavljate prava pitanja.
Esme Bright nikada i ništa u svom životu nije mrzela; ni svoju ružnoću, ni svoju sirotinju, čak ni Jamesa Brighta. Jedino što mrzela jeste; to je bilo blato u ovom gradu precrno od mešanja s rudarskom prašinom. Bilo je masno i skoro katranasto, i podove je svake večeri trebalo ribati u golom znoju, žicom, pre nego bi kamen pod njim ponovo zasjao. Pet godina, čak i na Badnje veče; Esme Bright je sat vremena provodila na kolenima ribajući podove.
Pod ovim krovom se znalo jedno: kaljave cokule valja izuti pred vratima.
Esme je još jednom osmotrila veličinu tragova koji su razmuljali celu njenu brižljivo održavanu kuhinju; i mislila je da je taj čin samo učtivost bez prave forme i smisla.
Ona je znala čije cokule nisu pred vratima jutros.
Tog jednog jutra previše.
Izašla je napolje pomno se zamatajući usput, s obzirom da je neko od komšija već možda bio na pragu, a Esme je oduvek pazila na svoju čestitost. Kroz kapavicu od magle zaobišla je ćošak kuće i otišla u drvarnicu stisnutu pod onim rahitičnim, jalovim drvetom. To drvo nikad ništa nije rađalo; pomislila je Esme Bright. Ptice nisu pravile gnezda u njegovim golim granama. Nije zaustavljalo ničiji pogled na sebi. Nije bilo čak ni za potpalu.
Samo postoji tamo sa korenjem ukopanim u masno rudarsko blato ne bi li ga, možda, kakva ulična džukela zapišala.
Čemu bi se osim toga moglo nadati, ti jedno ružno, savijeno, krijući lice mrtvo drvo?
U svom tom blatu.
Dok je velikom, nezgrapnom, jakom rukom drvoseče u suknji podizala tešku sekiru; Esme Bright je razmišljala o blatu. Mislila je na blato i kad se vratila u kuću, kad se popela stepenicama, kad je stala nad krevet u kojem je hrkao njen venčani muž.
Soba je smrdela na džin; pa na bakar i željezo; ali Esme Bright je mislila samo na blato.
Do dolaska mlekara, Esme je bila već najmanje sat i po vremena budna. Nazuvši stare, potpapučene cipele na bose noge; sišla je strmim stepenicama u kuhinju i naložila vatru. Nadlaktice su joj se ježile od hladnoće. Kuća je, kao i sve ostale u ovom radničkom kraju, bila loše sagrađena. Ceo je kvart podignut na podzemnim vodama koje su tokom velikih jesenjih kiša plavile podrume a kuhinjske zidove prevlačile finom tamnozelenom patinom memle. Esmina deca veći su deo godine kašljucala. Decu iz radničkog kraja najlakše se dalo prepoznati po večito balavom nosu i nezdravoj, voštanoj koži.
Ledeni a vlažni zidovi nisu bili okruženje u kojem čovek zapati zdravo potomstvo.
Dok se vatra razgorevala a Esme, trljajući nadlaktice da se zgrije, kružila pogledom po svojoj uvek tako temeljno oribanoj kuhinji; iznenada ju je proželo jasno, korenito osećanje da bog daje netačne odgovore. To je bio prvi put u njenom životu da joj je jedna tako strašna misao došla na um. Odgojena u strogom, puritanskom duhu samopregora, radišnosti i vere koja nikad ne sumnja; Esme je boga oduvek uzimala kao savršenstvo nepogrešivosti. Kada je seoski vikar rekao da bog ima razloga zašto ju je načinio tako velikom, jakom, ružnom devojkom; Esme je slepo verovala. Kada su joj rekli da je njen nesretan izgled zbog kojeg je nikad nijedan momak nije pogledao, dar od boga; Esme je pokorno spuštala pogled i iskrena srca zahvaljivala. Lepota mami greh kao i med pčelu. Glomazno telo drvoseče u suknji; šta je moglo biti bolji štit čednosti? Muškarci koji će je ceniti po jednoj tako ništavnoj stvari kao što je lepo lice; nisu dostojni da sude.
Esme je vredno radila. Prilježno je svake nedelje klečala u crkvi. Nikad nije otišla ni na jednu seosku zabavu na kojoj momci i devojke jedni druge pogledavaju ispod oka i u prolazu razmenjuju vrcave šale. Kad bi naveče češljala svoju retku, mišije sivu kosu i kad bi joj haljina pucala pod pazuhom ne uspevajući zadržati njena jaka pleća; Esme je verovala da je to način koji je bog odabrao da bi joj osigurao pravu sreću. Jednu koja ne posustaje kad i obrazi boje breskve i osinji struk. Jednu pravu.
Međutim, mada nadaleko nije bilo devojke koja se bolje od Esme razumevala u kućne poslove; iako su njene ovčije gulaše i pudinge hvalile čak i odrasle, stare žene i kuvarice na glasu; čak i ako je svoju čednost očuvala u anđeoski bleštavoj čistoti; Esme je napunila dvadeset i dve godina a nikakav prosac nije otišao njenom ocu.
Kad je preostalo još samo par meseci pre nego je selo i zvanično uzme za usedelicu; otac je velikim mirazom platio Jamesu Brightu onaj jedan pijani pozdrav koji je preko tarabe udelio njegovoj ćerki a da ga se kasnije nije ni sećao.
Teške orahove ormare krcate posteljinom; ogledala u posrebrenim ramovima i uvezane svežnjeve banknota zapamtio je puno bolje.
Esme je bila ružna mlada baš kao što je bila ružna devojka. Na venčanju je svog mladoženju nadvišavala za pola glave i čak je i čula posprdan šapat za leđima dok je izlazila iz crkve. Prve bračne noći James je došao kući iz puba u tri izjutra, pijan kao letva; probudio je, nazvao ružnom kobilom, popeo se na nju i zahrkao.
Verujući, kao i celog života, da bog ne može da greši; Esme se posvećeno molila sve do jutra.
Verovala je narednih pet godina.
U tih pet godina, James je propio ceo miraz koji mu je donela. Promenio je tri posla, i sa svakog su ga oterali zbog pijanstva i tuče. Otišla je za njim u rudarski grad i u njem mu rodila dvoje bolesne dece. James je živeo u rudniku i pubu; a ako je ikad i svraćao kući, bilo bi to samo da joj opali još par ćuški i udeli joj koje novo ime osim kobile i krave. Kad bi se onesvestio od džina; Esme mu je krala novac iz pantalona da plati stanodavcu i bakalinu tri meseca duga. Ako bi je uhvatio, ponovo ju je tukao.
Esme se nikada i nikome nije požalila, zato što je verovala da nema razloga. Čak ni onoga dana kad je svoje, kasnije umrlo, siroto prvorođenče vodila kući od apotekara (gospodin nije odlazio na radničke pragove) pa prošla na pet metara od Jamesa i neke pijane i razdrljene uličarke; i mada je znala da će cela nedeljna plata uskoro završiti u krčmarevoj kecelji; Esme je okrenula glavu i načinila se da ne vidi baš kao što ni James nije video nju. Ni modrice kojim joj je koliko sinoć nagrdio ionako konjasto lice, a koje je pokušavala sakriti maramom. Nije se požalila ni onda kad ih je stanodavac izbacio na ulicu usred noći zbog tromesečne a neplaćene kirije; pa kad je ceo komšiluk istrčao da gleda njenu golotinju u spavaćici i od hladnoće modre pete njene bosonoge dečice. Ni jednom rečju Esme nikad nije proklela nijedan šamar i uvredu.
Ona je znala da je ružna. Znala je da je žensko po prirodi grešno, kako su je u crkvi učili; i da muževi biju žene zbog njihove slabe, grehu sklone i nižerodne duše baš kao što je njen otac bio majku. Znala je da bog ne može da pogreši kada vam utre put pred nogama. Neugledna i bijena; bog je znao zašto je Esme Bright takvom načinio.
Znala je da muškarac zarađuje hleb nasušni, pa i da vam ga može uskratiti ako mu se tako prohte; stoga. Znala je da je ženino da radi, pogne glavu i rađa kao i svaka priplodna životinja.
Kad je tog jutra u praskozorje, čekajući da se vatra razgori, stajala u svojoj žičanom četkom oribanoj kuhinji; Esme je odjednom uvidela dve stvari.
Čak ni bog nema odgovor na: zašto.
Odgovori su tačni jedino ako postavljate prava pitanja.
Esme Bright nikada i ništa u svom životu nije mrzela; ni svoju ružnoću, ni svoju sirotinju, čak ni Jamesa Brighta. Jedino što mrzela jeste; to je bilo blato u ovom gradu precrno od mešanja s rudarskom prašinom. Bilo je masno i skoro katranasto, i podove je svake večeri trebalo ribati u golom znoju, žicom, pre nego bi kamen pod njim ponovo zasjao. Pet godina, čak i na Badnje veče; Esme Bright je sat vremena provodila na kolenima ribajući podove.
Pod ovim krovom se znalo jedno: kaljave cokule valja izuti pred vratima.
Esme je još jednom osmotrila veličinu tragova koji su razmuljali celu njenu brižljivo održavanu kuhinju; i mislila je da je taj čin samo učtivost bez prave forme i smisla.
Ona je znala čije cokule nisu pred vratima jutros.
Tog jednog jutra previše.
Izašla je napolje pomno se zamatajući usput, s obzirom da je neko od komšija već možda bio na pragu, a Esme je oduvek pazila na svoju čestitost. Kroz kapavicu od magle zaobišla je ćošak kuće i otišla u drvarnicu stisnutu pod onim rahitičnim, jalovim drvetom. To drvo nikad ništa nije rađalo; pomislila je Esme Bright. Ptice nisu pravile gnezda u njegovim golim granama. Nije zaustavljalo ničiji pogled na sebi. Nije bilo čak ni za potpalu.
Samo postoji tamo sa korenjem ukopanim u masno rudarsko blato ne bi li ga, možda, kakva ulična džukela zapišala.
Čemu bi se osim toga moglo nadati, ti jedno ružno, savijeno, krijući lice mrtvo drvo?
U svom tom blatu.
Dok je velikom, nezgrapnom, jakom rukom drvoseče u suknji podizala tešku sekiru; Esme Bright je razmišljala o blatu. Mislila je na blato i kad se vratila u kuću, kad se popela stepenicama, kad je stala nad krevet u kojem je hrkao njen venčani muž.
Soba je smrdela na džin; pa na bakar i željezo; ali Esme Bright je mislila samo na blato.
