Bila jednom jedna lepa i srećna zemlja u kojoj su živeli srećni ljudi.
Onda je došlo nesrećno vreme u kome je zavladalo zlo i srećna zemlja se krvavo cepala na komade, unesrećujući mnoge nekad srećne ljude...
U nesreći i nemaštini, ljudi gube poverenje, zatvaraju se u sebe, ne gledajući druge, teško se dolazi i do sopstvene suštine...
Nakon konačnog završetka užasa zvanog ratovi i rađanja nekih novih zemalja i nastanka nekih drugih vrednosti, još uvek je ostaloo mnogo onih koji su osećali i svet oko sebe doživljavali na način kako su ih nekad učili, bilo da su ostali u svom gradu ili se rasuli negde u velikom svetu...
U njihove domove i sve više u njihove živote, polako se uključivao kompjuter. U nedostatku pravih ljudi u svom najbližem okruženju, junaci naše priče su sve više vremena provodila pored kompjutra. I iznenadili se kada su tamo "sreli” mnoštvo nejrazličitijih ljudi... bilo da su govorili njihovim , nekim drugim jezikom sličnim ili sasvim različitim - uvek su se lepo razumeli. Tamo su se lepo nalazili i pronalazili pomenuti nostalgičari, bilo da su to pominjali u svojim razgovorima ili ne...
Dani su prolazili, kompjuter je bio sve zahtevniji, tražio sve više vremena, a kompjuterskih poznanika je bilo sve više...
I jednog dana koji se ni po čemu nije razlikovao od ostalih, sreli su se i njih dvoje, a da se ni po čemu nisu razlikovali od ostalih. Bar u početku...
Komunikacija je počela sasvim obično. Prva uočljiva razlika je bila ta što se niko nikom nije 'nabacivao', što je svako onom drugom izgledao sasvim obično i neobično normalno... On je živeo daleko od svog voljenog grada, potpuno sam u ”belom svetu”, svestan sebe i svog mesta bilo na kom kraju planete. Ona ga je prepoznala kao svog dragog prijatelja...
Imali su još lepih osobina i jedan kod drugog su upoznali lepotu davanja...
Postali su jedan drugom prijatno, drago i vrlo potrebno društvo za veoma kratko vreme... Doživljavali su se na isti način... i dobro se razumeli u tome.
Ali...
Jednog dana ga vise nije bilo u kompjuteru...
I ona je postala malo tužna...
Pokušala je preko ljudi iz kompjutera koji su živeli u istom gradu, da sazna nešto o njemu... Nija ga bilo nigde... a znala je i da su je oni već čudno posmatrali (”Vidi napasnicu... ne dozvoljava čoveku da je otkači”) i, i sami su ubrzo odlazili...
Javljaju se novi kompjuterski poznanici, ovakvi i onakvi, neki ostaju duže, neki kraće, jer su takva nepisana pravila te igre...
I obično svako ode sasvim neprimetno, budući da se uvek javi još neko nov... i tako redom...
Samo retki ostaju u sećanju duže i samo retki imaju potrebu da izađu iz kompjutera...
Njega - nema...
Ako odluči da dođe - znala je da zna gde da je nađe...
Jednog dana je pogledala u nebo i poželela da se vrati njen prijatelj iz kompjutera.
I ako je bio tražen, nije ga bilo ni te noći u kompjuteru.
Pojavio se sledećeg dana u njenom gradu...
I tu završava ova, a počinje naka druga, samo njihova priča.
Nema ni kompjutera.
Onda je došlo nesrećno vreme u kome je zavladalo zlo i srećna zemlja se krvavo cepala na komade, unesrećujući mnoge nekad srećne ljude...
U nesreći i nemaštini, ljudi gube poverenje, zatvaraju se u sebe, ne gledajući druge, teško se dolazi i do sopstvene suštine...
Nakon konačnog završetka užasa zvanog ratovi i rađanja nekih novih zemalja i nastanka nekih drugih vrednosti, još uvek je ostaloo mnogo onih koji su osećali i svet oko sebe doživljavali na način kako su ih nekad učili, bilo da su ostali u svom gradu ili se rasuli negde u velikom svetu...
U njihove domove i sve više u njihove živote, polako se uključivao kompjuter. U nedostatku pravih ljudi u svom najbližem okruženju, junaci naše priče su sve više vremena provodila pored kompjutra. I iznenadili se kada su tamo "sreli” mnoštvo nejrazličitijih ljudi... bilo da su govorili njihovim , nekim drugim jezikom sličnim ili sasvim različitim - uvek su se lepo razumeli. Tamo su se lepo nalazili i pronalazili pomenuti nostalgičari, bilo da su to pominjali u svojim razgovorima ili ne...
Dani su prolazili, kompjuter je bio sve zahtevniji, tražio sve više vremena, a kompjuterskih poznanika je bilo sve više...
I jednog dana koji se ni po čemu nije razlikovao od ostalih, sreli su se i njih dvoje, a da se ni po čemu nisu razlikovali od ostalih. Bar u početku...
Komunikacija je počela sasvim obično. Prva uočljiva razlika je bila ta što se niko nikom nije 'nabacivao', što je svako onom drugom izgledao sasvim obično i neobično normalno... On je živeo daleko od svog voljenog grada, potpuno sam u ”belom svetu”, svestan sebe i svog mesta bilo na kom kraju planete. Ona ga je prepoznala kao svog dragog prijatelja...
Imali su još lepih osobina i jedan kod drugog su upoznali lepotu davanja...
Postali su jedan drugom prijatno, drago i vrlo potrebno društvo za veoma kratko vreme... Doživljavali su se na isti način... i dobro se razumeli u tome.
Ali...
Jednog dana ga vise nije bilo u kompjuteru...
I ona je postala malo tužna...
Pokušala je preko ljudi iz kompjutera koji su živeli u istom gradu, da sazna nešto o njemu... Nija ga bilo nigde... a znala je i da su je oni već čudno posmatrali (”Vidi napasnicu... ne dozvoljava čoveku da je otkači”) i, i sami su ubrzo odlazili...
Javljaju se novi kompjuterski poznanici, ovakvi i onakvi, neki ostaju duže, neki kraće, jer su takva nepisana pravila te igre...
I obično svako ode sasvim neprimetno, budući da se uvek javi još neko nov... i tako redom...
Samo retki ostaju u sećanju duže i samo retki imaju potrebu da izađu iz kompjutera...
Njega - nema...
Ako odluči da dođe - znala je da zna gde da je nađe...
Jednog dana je pogledala u nebo i poželela da se vrati njen prijatelj iz kompjutera.
I ako je bio tražen, nije ga bilo ni te noći u kompjuteru.
Pojavio se sledećeg dana u njenom gradu...
I tu završava ova, a počinje naka druga, samo njihova priča.
Nema ni kompjutera.
