Nekad te život natera da snimiš film u sopstvenoj glavi i onda ga ureže negde duboko i tu ostane za sva vremena. Ne postoji nikakvo dugme da se isključi,on jednostavno sam emituje slike. Neki ne žele da ikad pogledaju svoj film za razliku od mene koji gledam vrlo često uvek raspoložen za scene koje slede. Tri sata je popodne, žurim sa posla na trolu, bojim se zakasniću. Uvek uspem da se nekako uguram, malo stojim na jednoj nozi ali nikom u toj troli u to vreme nije prijatno. Silazim i ubrzanim korakom stižem do jedne lepe, plavo bele, prizemne zgrade sa dvorištem punim dece. Tu u toj zgradi raširenih ruku čeka me moja mala Mika. Sva je ustreptala kada me je videla, pokazuje mi crtež koji je nacrtala za mene.
Ja joj blago ljubim kosu, oblačim je, pitam da li je danas pojela sve...ona klima glavom kaže, sve. Grli me a njena crna kovrdzava kosa miluje moje lice. Hoćemo li srećo. Polako izlazimo ali više ne žurim, idemo,do prodavnice sa sladoledima. Mika bira dva različita, na stapiću,jedan za nju, drugi za mene. Oboje smo veseli, pričamo o važnim dogadjajima iz vrtića a onda Mika kaže: “dosta je bilo sad menjamo sladolede”. Smejem se, kažem,ti si pojela više, ”jesam pa šta,nisam ja kriva što si ti spor”. Zamenili smo sladolede, ja se ne žurim,znam da će ona vrlo brzo da pojede svoj. Gleda me a ja je pitam: “hoćes moj”.Nasmeje se i uzima ga. Stižemo do zgrade, ulazimo u lift. Hoćeš li sutra opet doći po mene pita me,hoću srećo dokle god ti to budeš želela. Tu u liftu se svečano zaklinjemo da Maki neće saznati za sladoled jer će biti belaja pošto se plašila upale grla.
Nekada je to bila velika tajna i uspeli smo dugo da je čuvamo. Danas je lepo sećanje. Ja sam imao sreću,sutra ću opet da gledam svoj film.
