Утицај боје на колективно памћење
Зашто је наша јавност узбуркана због фарбања Пећке патријаршије у црвено
Нови изглед Пећке патријаршије
Видимо да омалтерисаше и обојише Пећку патријаршију.
Морам признати да сам био затечен. Гледам фотографије и покушавам да схватим да ли сањам или не. Не, не сањам. То је стварност. Објекат Патријаршије у Пећи заиста је омалтерисан и обојен у „кармин” црвену боју. Немам ништа нити против малтера нити против колорита, али овде се ради о промени изгледа религиозног и историјског објекта који је вековима био другачији.
Сада се воде расправе да ли тај малтер може да спречи продор воде која уништава фреске, ко је дао сагласност, ко је ускратио сагласност, да ли је раније било малтера, како то да само Жича има црвену боју и ко је дао благослов да се овако нешто уради.
Морало би да буде јасно да малтер, осим ако није на бази синтетичких материјала, тешко да може спречити, у дужем временском периоду, продор влаге. Такви, синтетички, малтери нису у духу градитељства објекта као што је Пећка патријаршија. Ако је циљ био да се спречи продор влаге у објекат могли су се користити пенетрациони премази тако да се у потпуности сачува аутентични изглед објекта. Барем сада постоје најсавременије технологије које то омогућавају.
Треба рећи да једна озбиљна установа као што је Републички завод за заштиту споменика културе мора да има свој став, да не може мењати тај став и да кад је то потребно алармира Владу Републике Србије и јавност да се ради нешто што је противно њиховим одлукама. Све ово вредело би једино ако и у овој области политика нема утицаја.
То што манастир Жича има фасаду у црвеној боји нема никаквог утицаја на став да тако треба да буде офарбана и Пећка патријаршија. Ако је тако, хајде онда да све наше цркве малтеришемо и бојимо. Само, питам се како би било да офарбамо у црвену боју Саборну цркву или Патријаршију у Београду. Зашто је онда трошен новац на облагање каменом Светосавског храма на Врачару? Било би можда лепше да је омалтерисана и офарбана у „кармин” црвену боју.
Сада би требало рећи да ништа не значи образложење да је све ово урађено по нечијем благослову. Благослов не може да послужи као оправдање за све и свашта. Било би најбоље да онај ко је дао благослов оде да „столује” тамо и ужива у бојама које имају реминисценцију на Жичу.
Зашто је наша јавност узбуркана због фарбања Пећке патријаршије у црвено? Одговор је врло једноставан. Овим чином пољуљани су темељи нашег колективног памћења. Рецимо, да је заиста Пећка патријаршија некада била малтерисана па чак и бојена у црвено, мада нема ни писменог ни усменог предања о томе – то нема никаквог значаја за генерације нашег народа. У свести генерација Пећка патријаршија је била онаква каква је била до чина фарбања. Овим је ударено на колективно памћење Срба. Да ли је овај чин био усмерен да изазове овакав ефекат и ако јесте зашто је то урађено? Било да је урађено с добром или злом намером ефекат је исти. У нашем памћењу сада се мора „опрати” део који се односио на визуелни доживљај Пећке патријаршије и мора се „усадити” нови доживљај. Мора се потпуно прекинути нит и нове генерације неће имати исту слику као што смо је ми имали. Када буду гледали фотографије од пре кречења вероватно неће ни схватити о којем објекту се ради, односно што је најгоре неће схватити да је тај објекат једна од старина која нас је ментално одржавала вековима. Све ми се чини да је то и био циљ, а „покривен” благословом. О примењеним технологијама „прања” мозгова имали смо прилике да читамо али не и о „прању” колективног памћења нације.
Кад једном народу одузмете памћење онда са њим можете радити шта год хоћете. Да ли нас чека таква судбина?
професор Архитектонског факултета у Београду
Милан Глишић
[објављено: 06/12/2008]