„Will I live tomorrow?
Well, I just can't say
But I know for sure
I don't live today“
Jimi Hendrix
Još ne sviće. Budan sam od pola pet. Vlasta i Neša još spavaju, svako u svom krevetu, lica obasjanih svetlošću gole Venere kroz rupice na zavesama – jer bila je to jedina zvezda koja se, u taj gluvi sat, mogla videti na nebu. Čekam svitanje. U mladosti sam bio astronom-amater, ali to mi trenutno ne pomaže mnogo. Nisam u stanju odrediti ni vreme ni mesto izlaska Sunca, pa čak ni okvirni čas razilaženja mraka, početka sumraka, naznake svetla, zvukova, života i čega sve ne...
Obaška se odužilo. Odlazim do frižidera. Popijem čašu mleka. Zatim se naginjem nad usnulu Vlastu. Diše. Neša ječi u snu. Tapušnem ga po ramenu, on se ne probudi nego nastavi spavati još dubljim snom. Dete. A svitanje tek što nije, zora samo što nije pokrenula svoju difuznu mašineriju koju podmazuje dobro nam poznati dr. Svemir, jedini potomak arhajskog singulariteta.
Želim započeti dan. Svež ili oronuo, naspavan ili sanjiv do krajnjih granica lepljivosti... I ta misao što me opet kopka: da se ne bi opet dogodilo da propustim dan? Kao onda, prošle godine. Isto sam se – kao i toliko puta do tada, toliko puta do sada – probudio ranije. Čekao tu posranu zoru. I dogodilo se: taj dan nije ni svanuo. Zanoćalo je još i dodatno. Gledao sam kako astralna tela mojih ukućana ustaju, obavljaju jutarnje radnje i kreću u svoj novi dan. Gledao sam vlastito astralno telo kako se odvaja od mene i čini to isto – odlazi tragom Sunca u belinu svakodnevnih poslova, ali ja – onaj pravi ja – ostao sam kod kuće, u mraku. Nisam živeo taj dan. Mislio sam, jadan, da sam umro skroz; klonuo sam telom i duhom; bauljao po kući dok – potrošen nekim naročitim, gabaritnim umorom – nisam zaspao na tepihu u kupatilu. I drugo se jutro probudio normalno, imao normalan dan, dan koji sam doživeo i odživeo.
Ako se opet to dogodi, ja ću se ubiti, odlučujem svečano. Vruće mi je. Srce mi se aritmizira, bojim se da me ne klepi srčani udar ili nešto... Tonem u fotelju, prepuštam se napadu panike. Osećam svaku poru u svome telu kao nametničku glistu koje ću se rešiti eventualno dugo posle i tamo dalje, pod nekim drugim suncem...
Probudi me Vlasta.
„Eeej... zašto si u naslonjaču?“
„Je li svanulo?“
„Nisi mogao spavati?“
„Jesam, ali odjednom mi je došlo da se naslonim na nešto...“
„Ne počinji od ranog jutra.“
„Je li svanulo?“
„Zašto pitaš, pa vidiš i sam“, reče pa raširi zavese.
Svetlost mi obli lice.
„OK, ali zašto je jutro tako zeleno!?“
„Zašto ovo, zašto ono, ti stalno nešto zapitkuješ. A treba nešto konkretno i raditi!“
„Dobro, ali...“
“Ali šta?“
„Ništa“, kažem.
Krenem na brijanje, pranje, sranje. Nastojim ignorisati činjenicu da je zora ovoga puta izrazito zelena, prezelena da bi se to moglo objasniti pa zanemariti.
„Postoji milion objašnjenja“, saopštava mi glas u glavi. „I nijedno nije pravo“, dodajem sam sebi u sebi.
.
(zeleni osmeh za tebe)