Dogovorili smo se u pet, a ja, evo, već u pola pet čekam. Pod rukom nosim znak prepoznavanja; dvometarsku parket lajsnu. Dobro sam razmislio pre nego što sam se odlučio na ovo. Ne priliči mojim godinama; ali mojim godinama više ništa ne priliči. (A i kad je moglo priličiti, opet nije priličilo, samo iz drugih razloga).
Hodam tako uz zidove, zavirujem u izloge, čekam da tih pola sata prođu, ali ne ide to tako lako. Cvet u unutrašnjem džepu sakoa već je počeo venuti. Bio sam sve nervozniji; čelo mi se znojilo. Da stvar bude gora, neoprezno sam se okrenuo pa sam znakom prepoznavanja srušio jednog dečaka!
Kad sam izgladio stvar s dečakovim ocem, još uvek je bilo pola pet. Počeo sam paničiti. Aritmija mi je puzala uz grlo. A moram biti spreman kada ona dođe... nervoza ubija akciju. Akciju? Božemioprosti, ja i akcija!
Seo sam na klupu. Odložio ugovoreni znak na pločnik. Prišao je krupan beli pas; pomazio bih ga, ali bojao sam se da će me ugristi. Samo je dahtao i smeškao se, a onda je zagrizao znak prepoznavanja i pokušao ga odneti sa sobom.
Dok sam ja uspeo - tom ćudljivom retriveru – oduzeti znak prepoznavanja bilo je već, da pogledam na sat... opet pola pet! Seo sam na klupu, još jednom. Približavala se noć. Možda je tako i bolje. U mraku su sve mačke crne; bolje ću ispasti nego po danu, samo da već jednom prođe tih pola sata...
Buljio sam u brojčanik, čekajući da se velika kazaljka pokrene. Bio je to jedan od onih ruskih satova iz šezdesetih čija se kazaljka pokretala svakih pola sata. Đedova ostavština, a bolje od toga meni nije ni potrebno.
I, naravno, napravila je velika kazaljka, u jednom jedinom trenu, taj svoj veliki korak, sunce je zašlo, noć je pala, ali nje nije bilo. Čekao sam još pola sata, potom ustao, uzeo pod ruku znak prepoznavanja, psovao ovaj i onaj svet. Zašto baš ja, zašto baš meni i tome slično...
- Gospodin Stefan? - začuo sam ženski glas iza leđa - Ja se izvinjavam što kasnim...
U hipu sam se okrenuo i znakom prepoznavanja zapeo za parkirani motor. Vlasnik je viknuo “hej!”, a ja sam se pokušao okrenuti na drugu stranu; na drugoj strani znaku prepoznavanja isprečila se mladica lipe. Krenuo sam potom par koraka napred, ali u žurbi nisam video konobara obližnjeg kafića; znak prepoznavanja bubnuo mu je u prsa. I on je rekao nešto kao “hej!”, ili je to bilo “joj!”, đavo bi ga znao. Napravio sam korak u stranu, pa opet napred, da bih, umalo na vreme, video nešto drugo, nešto novo, živo ili neživo, nešto što se samo tako pojavilo, isprečilo se i nateralo na novi manevar, mene i moj znak prepoznavanja... Potrajalo je to neko vreme.
.
