Danas nas, nažalost, ugrožavaju. Cela ta priča o kliničkoj anksioznosti jeste priča o niskom samopoštovanju i o želji da se identitet nikako ničim ne ugrozi, i zapravo postaje pokriće za gomilu sistemskih problema. Svaki politički sistem se bazira na određenom vrednosnom idealu koji može da napravi mentalne probleme. Nekada, u vreme SFRJ, rad pojedinca je bio odvojen od nagrade. To nije bio problem ne zbog velike želje pojedinaca da mnogo zarade, nego zbog nezadovoljstva što su nagrađeni na jednak način kao i oni koji ne rade. Takođe, obezvređena je lična ambicija i ukinut strah od gubitka posla, što je dovelo do poplave funkcionalne depresije među stanovništvom i ogromne upotrebe alkohola u cilju eutanazije nezadovoljstva.
Sistem je produkovao vrstu nezadovoljstva i depresije, a da se o tome uopšte nije govorilo.
Isto tako, današnje potrošačko društvo produkuje stalnu trku, stalnu ugroženost, o čemu se dosta pisalo u društvenim naukama, posebno u sociologiji pod pojmom “prekarijata”, kao nove društvene klase koja mora stalno da obezbeđuje sigurnost dodatnim edukacijama i preterivanjem u radu.
Ta stalna nesigurnost radnog mesta, kao i stalno dokazivanje koje se forsira putem svih medija, društvenih mreža, i celog obrazovnog sistema doprinosi poplavi anksioznosti o kojoj se uopšte ne priča. Ovo je zapravo priča o dva pola društvenih krajnosti – od društva večne sigurnosti, manjka nagrade i depresije, do društva totalne nesigurnosti, viška nagrade i anksioznosti.
U današnjem društvu ne postoji reparativno iskustvo, odnosno, ne postoji prilika za povezivanje sa zajednicom i bliskim ljudima, pošto se sve svodi na takmičenje, ljudi na takmace, a odnosi na robu.
Kada se tako postave stvari, onda se rađa visoka ambicioznost kod stanovništva, baš iz straha da se ne izgubi prihod.
