Када је Зора умрла, десило се нешто јако чудно, готово мистериозно. Нико то никада није ни видео ни чуо, ни научници, био је то апсолутни феномен, и вероватно да би сва светска штампа писала о томе да Зорина ћерка није била утицајна личност са значајним везама и успела је да вест вешто сакрије и да забрани било какву причу о томе изван зидова мртвачнице и медицинског института који је био позван да дâ своје мишљење.
Зора је умрла сама у свом стану једне летње вечери и комшиница је нашла ујутру. Та комшиница је имала кључ од њеног стана и била је плаћена да јој се нађе, јер је ћерка живела далеко и брзо и није знала где јој је глава од обавеза, а пара је имала доста. Она је волела своју мајку и желела је да јој пружи све оно најбоље.
Комшиница је обавестила кога је требало о смрти и по упутствима се постарала да се Зора смести у капелу на пар дана. Морало се чекати да се на сахрану искупи сва фамилија која ју је волела и да сахрана буде довољно достојанствена. О свим детаљима се старала ћерка, није желела да било шта промакне, па је све откуцала и по куриру послала комшиници јер је ова била стара и преписка имејлом није долазила у обзир. Само једна ствар је остала отворена. Ћерка није могла никако да се одлучи шта да се Зори обуче, па је то оставила за вече када стигне и отвори ормаре. Желела је да се сети у чему је њена мајка била најсрећнија, па да јој то и обуче.
Тако је и било. Ћерка је стигла, утонула у тишину свог некадашњег дома и отворила врата тешког црног ормара. Прво је осетила познати мирис и било јој је и тешко и присно, некако се смањила у себи, као да опет има пет година, као да је стала пред мајку и чека да је ова загрли, па да улети у вртић. Није плакала, јер ни њена мајка никад није плакала. Ормар је био уредан и све хаљине су висиле по неком хронолошком реду, од давних времена до последњег. И ту је ћерка остала збуњена. Све старе хаљине су биле ведре, шарене, смело сечене и како се ишло према средини и крају, боје су нестајале и стамњивале су се, а кројеви су постајали потпуно обични и грубо конфекцијски. Као да је време узимало свој данак исисавајући живост из боја. Није се могла начудити томе, јер ту промену на мајци никада није приметила. Виђале су се често, што уживо, што преко скајпа, али она никада није видела шта ова носи на себи и како је старост и смрт не узимају само споља, по лицу и рукама, у ходу и даху, већ како јој се и одело гаси и умире по њој. Мало је плакала ипак и узела једну хаљину са средине коју је мајка купила једне зиме сасвим изненада када се враћала с посла и угледала је у излогу крајичком ока, свратила, пробала је и платила. Дошла је кући срећна и кроз смех, окрећући се пред огледалом, понављала:
– Замисли, могла сам проћи поред ње и не видети је. И могао је неко други купити.
Ћерки толика радост због хаљине уопште није била јасна, а спремала је и неки тежак испит, па је на Зорино питање да попију по чашу вина и прославе срећну куповину, само бесно залупила вратима и рекла:
– Теби је све лако.
Те сцене се сетила када је са оклагије из ормара скинула хаљину јер је она најбоље говорила о Зори:ерупција ничим изазване радости.
Затим је отишла до капеле и пожелела да још једном види мајку. Кад су је изнели и скинули јој чаршаф са лица, заледила се:
– То није моја мајка.
Пред њом је лежала жена са оштрим лицем и уснама повијеним на доле, скврчена и усукана, ни налик на Зору. Почела је да виче, да грди, да се позива на позната имена и сви су се узмували у паници. Проверен је сваки детаљ и грешке није било. Зора је данима била једна једина код њих, ништа није ни замењено, ни промашено. Била је потпуно пометена, али су јој искусни људи објаснили да се људи у тренутку смрти мењају, да је то уобичајено, па се мало смирила, али није могла да се начуди. Питала се шта је то са њене мајке нестало и где је нестало, како се то лице тако изменило. Али за анализе није било времена, само јој је било жао када је кренула кући. Зашто је уопште пожелела да је види, зашто је покварила слику коју је у себи носила! Оставила је одело и отишла.
Међутим, ту није био крај изненађењима. Тек што је ушла у стан, зазвонио је телефон. Са друге стране је био дрхтави глас, пун ужаса:
– Госпођо, зовем из капеле, десило се нешто страшно. Нисмо могли да је обучемо…
– Зашто? У чему је проблем? Та хаљина јој је сигурно таман. Уосталом…
– Ма не то – завапио је човек – саслушајте ме. Чим сам је пипнуо, она се претворила у прах. Просто се одронила.
Ћерка је била у потпуном шоку. Постављала је још низ несувислих питања и добила још много правдања и исто тако несувислих одговора, а онда је решила да позове стручњака, доктора са једног европског медицинског института који је био врло цењен, поуздан и дискретан, а дуговао јој је и неку услугу. Све му је објаснила и он није рекао ништа, није му било ништа јасно, само је већ ноћним летом стигао у капелу код Зоре. Сахрана је одложена на неколико дана, а посмртни остаци су пренети на испитивање уз све перипетије које такав транспорт подразумева. А перипетије су биле још и веће јер се никоме није смело ништа рећи. Ћерка је издашно плаћала свим сведоцима да ћуте.
Прошло је неколико дана и доктор се јавио:
– Морам да Вам саопштим нешто што ја још нисам имао у својој пракси. Ваша мајка је по свим анализама мртва већ двадесет година.
– Како може бити мртва двадесет година кад сам причала са њом пре петнаест дана. Ходала је пре петнаест дана. Нисам ја то измислила…
– Све знам, али наши апарати који испитују старост леша показују овако и ту грешке нема. Радили смо све анализе. Зато се Ваша мајка на додир претворила у прах. Зато што није жива већ двадесет година.
Да је ову вест добила у Србији, ћерка би их одмах тужила за немар и увреду, али ово је био чувени европски институт. Зато је мајку сахранила, узела годишње одсуство и отпутовала у Индију. Тамо су се одувек бавили више питањима душе, не марећи за тело, па је очекивала објашњење. Само, она тамо није имала никакве везе, дуго је лутала, распитивала се и чекала. Морала се научити апсолутном стрпљењу и помирити се са тим када је срела на пијаци једну чудну жену, малу и дебелу, ни мало сличну представи коју је имала о продуховљеним индијским мудрацима. Жена је имала неке чудне и увек насмешене очи, сретала је стално док је шетала и увек је упитно и мило гледала. Једном су застале и разговор је почео. Мало по мало дошле су и до питања које је ћерку мучило. Све је испричала и први пут није наишла на запрепашћење. Изгледало је као да прича о стварима које се дешавају стално, које су толико уобичајене да се могу разматрати уз поподневну кафу.
– Причај ми о својој мајци. Каква је била?
– Па онако…
– Како онако. Чега се прво се прво сетиш?
– Увек се смејала. Њој је све било лако.
– Како се смејала?
– Све јој се смејало. Не само уста, већ и очи и руке и цело тело. И сви су је волели. Стално је било пуно људи око нас. И сви су је звали кад им је нешто тешко. Она слуша, слуша, разговор траје, и само видиш да мука пролази и тај неко одлази ведар и чио као да није пре само пар сати дошао пресамићен од туге.
– А је л’ причала са тобом?
– Јесте, увек. Ја само позовем и она је увек ту. Никад није имала никаква посла. Није она била баш одговорна. Позовем је на посао и причамо по сат времена, или нешто ради по кући и опет седи и прича са мном, као после ће све довршити, а бог зна да ли то после и уради. Она као да је чекала да је неко зове, па да све остави.
– Па што си је прекидала кад знаш да је на послу?
– Морам. Кад ме неко изнервира из чиста мира. Или овај мој посао. Толико стреса. Морам некоме да кажем.
– Што њој? Имаш мужа, имаш другарице.
– Ма немој! Па да ме после прозивају због тога! У ствари, Зора је увек најбоље све разумела. И одмах се насмеје и каже: није то ништа, види како је ово лепо, па види како си ти лепа, па њој је све лепо…Она никада није имала никаквих брига.
– А умрла пре двадесет година?
– Јесте умрла, а није умрла. Како год мислим, ништа ми није јасно. Ништа се није десило. Ништа се није променило. Све је било исто, није се ни на шта жалила.
– Није. Није ни она знала.
– Како није знала? Шта није знала? Није знала да је умрла?
– Није. Није знала.
– Како није знала да је мртва?
– Борила се. Јеси ли јој икад за тих двадесет година гледала очи?
– Не знам. Нисам. У ствари, мало су јој очи биле уже. Као да их сузи да боље види. Мало их укочи.
– Ето, кажем ти да је била мртва. Само се борила. Није ни она веровала у то.
Ћерки се већ чинило да је ова жена потпуно луда, да опет губи време, да је њена потрага узалудна. Устала је да крене, а мала жена је рекла, тихо и одлучно:
– Умрла је кад сте јој украли осмех. Осмех сте јој украли… украли, а нисте ни приметили. Пре двадесет година.
Ауторка је професор српског језика из Шапца
