Za jedan život mnogo toga se desilo Često uhvatim sebe kako mislim da živim u Diznilendu jer tamo je moguće ama baš sve. Događaji sustižu jedni druge,nemoguće ih je popamtiti sve a trebalo bi bar da se zapišu negde, ako ništa drugo ono kao opomena da se budućim generacijama nikada ne ponove iste greške i da pokušaju da žive najobičnijim životom da misle samo na svoje porodice,decu, ljubav,putovanja.....
Eto koliko juče, sećam se hajke koju su neke televizije pokrenule uz pomoć par žutih novina u vezi narkomana u Crnoj reci. Svakodnevno smo bili bombardovani slikama prebijanja i raznim polemikama, okruglim stolovima,upiranjem prsta pojedinih NVO...
Orkestrirano su krenuli svi u jednom danu. I odmah da se ogradim. Ne prihvatam ni jedan metod lečenja koji podrazumeva upotrebu sile. Osuđujem takve postupke i podržavam televizije koje su u tome prednjačile ali samo u delu koji se odnosi na batinanje. Međutim, da li im je to bio jedini cilj? Očigledno nije.
U istom danu sve te televizije i novine su prestale da pišu o tome kada su dovoljno iskaljale onoga ko im je bio meta. I šta se desilo posle toga? Ništa!
Televizije i novine izgubiše glas,zanemeše a iza sebe ostaviše uznemirane i uzdrmane zavisnike i njihove porodice.Priča se da neki napustiše taj centar i okončase svoj život vrlo brzo u nekom podrumu, predozirani. Gde su sada ti briznici? Zašto ćute? Ja ne mogu da ćutim i neću.
Sa ljudima i njihovim sudbinama niko ne sme da se poigrava...niko nema tapiju na nečiji život,ma kakav on bio pa ni bilo koja telvizija
..........
