Zora u ćeliji smrti zatekla je nas trojicu. Bilo je pitanje sata kada ćemo biti pogubljeni, smaknuti, razdrkani...
Naravno, sva trojica bili smo nevini, krivo optuženi, zakusali nemio gromulj iz kaše života.
Savan je bio osuđen kao ubica na mah, da je ubio tri žene i dva muškarca jedne zimske večeri kad je grad bio pust zbog repriznog prikazivanja poslednje epizode „Dinastije“. Bila je to nameštena igra: Savanov alibi je usred suđenja promenio iskaz, a advokat je bio ovisnik o klađenju, ali šta to vredi...
Učke je zatekao ženu s ljubavnikom – to je i priznao, ali da je sat kasnije ubio oksfordskog sveučilšnog profesora s kojim je već duže vreme bio u prepirci – to nije. A i zašto bi priznao kad nije ubio? Ali okolnosti mu nisu išle u prilog...
Moj slučaj ipak je bio najčudniji: skrivio sam saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula jedna osoba. No, kako se ispostavilo da je reč o poslednjem govorniku jednog zabačenog alpsko-romanskog jezika, optužen sam i osuđen za nehotični genocid.
Naši su advokati izvršenje smrtne presude odlagali nekoliko godina, ali sada je bilo gotovo, zora je označavala kraj naših nadanja, htenja i... ili ipak?
Jer umesto stražara i konobara s poslednjim doručcima, za nas trojicu osuđenika, s prvim zrakama sunca stigao je upravnik zatvora. Nakon uvodnog rukovanja i tapšanja po našim otupljenim ramenima, upravnik je prešao na stvar: imaju problema s krvnicima. Jedan je na dužem bolovanju, a drugi se upravo psihički slomio. I inače se pravosuđe susreće s ovakvim problemima otkako je smrtna kazna vraćena, unazad tri godine. Na birou za zapošljavanje nikoga da ih zameni, pa je mislio.... Ukratko, pristane li neko od nas izvršiti smrtnu kaznu nad preostalom dvojicom, njegova će mu kazna biti oproštena, bit će pomilovan posve, postat će u trenu slobodan čovek, uvaženi građanin....
S obzirom da je reč o važnoj odluci, upravnik nam je dopustio čak godinu dana za razmišljanje, dakako u odvojenim ćelijama.
U tišini, u mraku svoje ćelije 12A, upustio sam se u dalekosežno razmišljanje. Znao sam da to što nam je upravnik predočio zapravo varijanta matematičke teorije igara, i znao sam da ako sva trojica donesemo ispravnu odluku, da ćemo sva trojica biti na dobitku. Ali nikako se nisam uspevao setiti koja bi to odluka trebala biti! Ako ja odbijem preuzeti krvništvo, a moji suosuđenici ipak... Ili ako sva trojica prihvatimo... Grrrrr, od takvih mi se stvari mozak mutio!
Zaboravih vam reći da smo se nalazili u zatvoru otvorenog tipa, švedski sistem. Stoga sam otišao u gradsku biblioteku i na kompjuteru potražio informacije o teoriji igara: pristup tim stranicama, oh kako predvidljivo, bio je onemogućen. Stoga sam, tokom slobodnih poslepodneva, ponovio isto na praktički svim javnim računarima gradića u kojemu se zatvor nalazio: ista stvar. Iskoristio sam tada slobodni vikend da se uputim u metropolu, ali zabrana pristupa i tamo je bila ispoštovana! Tokom letnjih praznika odletio sam do Amerike, i nećete verovati: i tamošnji me kompjuterski sistem odbacio kao vjeverica užegao žir!
Naravno, krenuo sam u pohode po knjižarama, u posete matematičarima, teoretičarima verovatnoća i apstraktičarima svih fela; ali svi oni tačno su znali ko sam ja i šta trebam i – kako mi je jedan od njih pošteno rekao – niko neće žrtvovati karijeru i porodicu da bi pomogao osuđeniku na smrt.
Na tome je, dakle, ostalo. Tačno godinu dana posle svu trojicu nas vratili su u zajedničku ćeliju, ćeliju smrti. I, kao po komandi, sva trojica smo odbili biti krvnicima preostaloj dvojici. Tek tada mi je sinulo, pa da!, to je rešenje problema, intuitivno smo primenili načela teorije igara, na dobrobit sve trojice.
„Nije važno“, rekao je upravnik, „Glavni krvnik se još pre deset dana vratio s bolovanja. Smrtna kazna smesta će biti izvršena. A i mesarska pregača upravo je stigla s hemijskog čišćenja. Gospodo, ovo je vaš poslednji obrok. Uživajte!“
I izvadi vrećicu gumenih bombona u obliku šarenih medvedića, kao da smo mala deca.
