drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Србији: у Студеници, Жичи, Дечанима, Пећи, Раваници, Крушедолу, или градовима попут Раса, Новог Брда, Београда и Смедерева.
Чињеница је, међутим, да је Хиландар био, ако не највећи, а оно сигурно велики културни центар средњевековне Србије, благодарећи одласку Светог Саве на Свету Гору највероватније 1191. године. Уз помоћ дарова свога оца Стефана Немање Свети Сава је обновио овај тада запустели и мали манастир. Године 1198. успео је да од византијског цара Алексеја III Анђела издејствује хрисовуљу за стављање Хиландара под управу Немањића. Ту долазимо до једног веома важног податка: у нашој Цркви се сматри да је те године у Хиландару Свети Сава основао не само српски манастир и библиотеку, него и први српски универзитет, ког податка нема ни код једног историчара. Може бити да је разлог томе темељни вуковски прилаз српској историји са негативним ставом према ма каквој црквеној писмености, а Универзитет у Хиландару је свакако основан у оквиру цркве, као и други универзитети Европе тога доба. У сваком случају, и ова неслагања око хиландарског Универзитета говоре о нескладу између српског позивања на историју и њеног познавања, чак и најелементарнијег.
О Универзитету у Хиландару епископ шумадијски г. Сава Вуковић каже:
"Хиландар је неговао све тада познате науке, као и остали универзитети. Да се високо рангирао, видимо по његовој библиотеци, ученицима тога Универзитета, њиховом знању, положајима које су заузимали. Хиландар данас чува велико научно благо које користе научници целога света. У Америци је при Охајском државном Универзитету створена тзв. Хиландарска соба. Сва архивска грађа је микрофилмована и данас се налази у граду Колумбосу, тако да научници који не могу да долазе до Хиландара одлазе у Хиландарску собу, где практично имају целу Хиландарску библиотеку".
Доказ о постојању универзитета у средњевековној Србији може бити и њихово постојање у Византији, а "однос према књизи и књижевности у средњовековних Срба био је потпуно истоветан са оним у византијском свету" (Д. Богдановић). Универзитетског образовања је у Византији извесно било; штавише, последњи византијски универзитет налазио се у манастиру Св. Јована Претече у Цариграду, који је основао српски краљ Милутин.
Најзад, нека о постојању солидног образовног система посведочи и ученост становништва, о којој Богдановић каже:
"Чињеница је да Србија у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе, одлично упућене у слободне науке (њих седам artes liberales -граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике), спремне филологе, нарочито књижевнике".
Он, међутим, не закључује да је такво стање последица образовног система, него близине византијских и приморских градова у које су српски младићи одлазили на школовање и из којих су долазили приватни учитељи. Са српске стране не сумња само у Хиландар, наводећи да је боравак у њему значио "прилику да се стекне највиша - да ли то значи и универзитетска? - ученост".
Универзитет у Хиландару основан је век и по пре прашког, краковског и бечког, а два века пре келнског универзитета.
Чињеница је, међутим, да је Хиландар био, ако не највећи, а оно сигурно велики културни центар средњевековне Србије, благодарећи одласку Светог Саве на Свету Гору највероватније 1191. године. Уз помоћ дарова свога оца Стефана Немање Свети Сава је обновио овај тада запустели и мали манастир. Године 1198. успео је да од византијског цара Алексеја III Анђела издејствује хрисовуљу за стављање Хиландара под управу Немањића. Ту долазимо до једног веома важног податка: у нашој Цркви се сматри да је те године у Хиландару Свети Сава основао не само српски манастир и библиотеку, него и први српски универзитет, ког податка нема ни код једног историчара. Може бити да је разлог томе темељни вуковски прилаз српској историји са негативним ставом према ма каквој црквеној писмености, а Универзитет у Хиландару је свакако основан у оквиру цркве, као и други универзитети Европе тога доба. У сваком случају, и ова неслагања око хиландарског Универзитета говоре о нескладу између српског позивања на историју и њеног познавања, чак и најелементарнијег.
О Универзитету у Хиландару епископ шумадијски г. Сава Вуковић каже:
"Хиландар је неговао све тада познате науке, као и остали универзитети. Да се високо рангирао, видимо по његовој библиотеци, ученицима тога Универзитета, њиховом знању, положајима које су заузимали. Хиландар данас чува велико научно благо које користе научници целога света. У Америци је при Охајском државном Универзитету створена тзв. Хиландарска соба. Сва архивска грађа је микрофилмована и данас се налази у граду Колумбосу, тако да научници који не могу да долазе до Хиландара одлазе у Хиландарску собу, где практично имају целу Хиландарску библиотеку".
Доказ о постојању универзитета у средњевековној Србији може бити и њихово постојање у Византији, а "однос према књизи и књижевности у средњовековних Срба био је потпуно истоветан са оним у византијском свету" (Д. Богдановић). Универзитетског образовања је у Византији извесно било; штавише, последњи византијски универзитет налазио се у манастиру Св. Јована Претече у Цариграду, који је основао српски краљ Милутин.
Најзад, нека о постојању солидног образовног система посведочи и ученост становништва, о којој Богдановић каже:
"Чињеница је да Србија у средњем веку има писмене и учене људе, који знају грчки и латински, упознате добро са свим достигнућима европске и византијске школе, одлично упућене у слободне науке (њих седам artes liberales -граматику, реторику и дијалектику, астрономију, геометрију, аритметику и теорију музике), спремне филологе, нарочито књижевнике".
Он, међутим, не закључује да је такво стање последица образовног система, него близине византијских и приморских градова у које су српски младићи одлазили на школовање и из којих су долазили приватни учитељи. Са српске стране не сумња само у Хиландар, наводећи да је боравак у њему значио "прилику да се стекне највиша - да ли то значи и универзитетска? - ученост".
Универзитет у Хиландару основан је век и по пре прашког, краковског и бечког, а два века пре келнског универзитета.
