Opet ronim svojim jezerom i pratim svoj zivotni podvodni put .. A ovog puta na njemu...
Jutros sam ustala sa prividom neverovatne snage. U svakoj zili kucala je varljivom vrelinom. Pomislih, konacno disem. Zavaram sebe bar na tren.Na tren bude lakse. Onda ponovo stegne.
Prohladno jutro. Staklasto prozirno. Posmatram svoj dah u vazduhu. Lelujavo vlazan. Nesiguran . Potpuno sam sludjena..Crno beli svet. Naizmenicno vidis njegove crne i njegove bele nijanse.
Zivim crno belo. Nikako tiho. Posveceno nekim stvarima kojima se ne predajem. Ne u potpunosti. Otuda nezadovoljstvo. Zacne se klica. I polako raste. Onda postane toliko jaka da njeno korenje kida iznutra. Cepa utrobu. Bol je nepodnosljiv. Negde, kroz maglu, nazirem gde bi to moglo biti moje ispunjenje. Istina za kojom tragam. Daleka i nedostizna. Ono potpuno ispunjenje.I ono drugo, kompenzujuce. Prvo nemoguce. Drugo, tu, na dohvat prstiju.
A ipak hoces prvo. Iako shvatas da je ono potpuno neostvarljivo. Da postoji samo u glavi. Ne, u srcu. U tragovima svake zelje. I svu njenu strast pretaces u druge stvari koje cinis. I goris njenom vatrom. Al' ona ne posustaje.
Pad...Da li je? U moru nepovezanih, zbrkanih misli pokusavam da pronadjem onaj trenutak od kog vredi poceti. Ali sve odise takvom besmislenoscu da mi to izgleda teze cak i nego sto je Sizifu bilo. I jednako uzaludno.
Da li moze biti normalan covek koji se smeje a da pritom ne zna sta mu je smesno? Hodam liticama zivota, cini mi se, jos uvek ne shvatajuci nista. I iznova se pitam, ima li smisla truditi se da shvatis. Da li se moze shvatiti. Odjednom se nadjes na putu a niko ti ne pokaze pravac, niko ne daje smer. Odabiram da tragam za istinom. Ali kako? Kuda? Ima li istine uopste?
Davno sam krenula u potragu. Secam se tih pocetaka.. Trazeci put ka istini. Ka istinskom ispunjenju. Mnogo sam puta od tada posrnula. Mnogo puta pala. Mnogo puta su mi dlanovi bili krvavi a kolena poderana.Mnogo puta je bolelo najstrasnije. Ali, samo je jedan pad fatalan. Samo se posle njega covek tesko dize i sa strasnom mukom nastavlja dalje. Ako uopste nastavi.
A to je onaj moralni.. Nazalost zamalo i taj da dozivim...
Onda kada padnes pred sobom, ne pred svetom, ne pred ljudima, onda si zaista pao. I ako tada smognes snage da nastavis dalje, da ipak ustanes i krenes, to ce delimicno otkupiti tvoj greh prema sebi.
Kao da sam na oblaku. U nekom lakom, paperjastom snu. Ni prijatnom ni losem. Mlakom. Obicnom, kao solo dorucak u ono gore vedro, prolecno jutro. Kao onaj dorucak na kome sam jutros bila.. Laganom. Bez posebnog smisla i znacaja.
Jos ucim. Trazim. Snagu. Sopstvenu. Onu najredju. Suština je dostici zadovoljstvo. Moc lezi u zenitu snage. Kako se uopste dogodi da covek predje sve barijere, pogazi sve principe.
Pad...
I griza savesti...
U sobi mir. Tisina. Opojni zenski parfem. Staklasti pogled strasti bojen zeleno.
Niz hodnik odzvanja sum njegovih koraka. Ravnomeran. Kao muzika. Tu je. Otvara vrata. Jedva cujni skrip, val hladnog vazduha.I njegova vrelina. Nestasni pogled plavih ociju.
Lagano joj hvata vrat toplim prstima, ovlas izgovara "zdravo" i ljubi je.Snazno. Strasno. Divlje. Upijajući i poslednju kap zivota sa njenih usana.
Zatim je sasvim polako podize u narucje, ne prestajuci da je ljubi.
Topi se u njegovim rukama. Nestaje. Iscezava u valovima iskonske ceznje za onim trenutkom kada ce stopiti u jedno. Jedno telo. Jednu dusu. Svom snagom mu steze butine oko struka.
Nosi je do kreveta. Sasvim polako joj sklanja kosu sa lica. Ljubi joj celo. Usta. Obraze. Pa opet usta. Svojim obrazom miluje njene dlanove. Ljubi vrhove jagodica.
Ona bi ipak htela malo vise divljine. Opore, sirove strasti. Manje neznosti. Budjenje onog zivotinjskog. Potpuno pripadanje svojstveno nekom proslom svetu. Bez romanticnih priznanja. Sladunjavih iluzija svakodnevnice. Iscekivanja i obecanja.
Ona bi htela samo potpuno pripadanje bez reci...
Jutros sam ustala sa prividom neverovatne snage. U svakoj zili kucala je varljivom vrelinom. Pomislih, konacno disem. Zavaram sebe bar na tren.Na tren bude lakse. Onda ponovo stegne.
Prohladno jutro. Staklasto prozirno. Posmatram svoj dah u vazduhu. Lelujavo vlazan. Nesiguran . Potpuno sam sludjena..Crno beli svet. Naizmenicno vidis njegove crne i njegove bele nijanse.
Zivim crno belo. Nikako tiho. Posveceno nekim stvarima kojima se ne predajem. Ne u potpunosti. Otuda nezadovoljstvo. Zacne se klica. I polako raste. Onda postane toliko jaka da njeno korenje kida iznutra. Cepa utrobu. Bol je nepodnosljiv. Negde, kroz maglu, nazirem gde bi to moglo biti moje ispunjenje. Istina za kojom tragam. Daleka i nedostizna. Ono potpuno ispunjenje.I ono drugo, kompenzujuce. Prvo nemoguce. Drugo, tu, na dohvat prstiju.
A ipak hoces prvo. Iako shvatas da je ono potpuno neostvarljivo. Da postoji samo u glavi. Ne, u srcu. U tragovima svake zelje. I svu njenu strast pretaces u druge stvari koje cinis. I goris njenom vatrom. Al' ona ne posustaje.
Pad...Da li je? U moru nepovezanih, zbrkanih misli pokusavam da pronadjem onaj trenutak od kog vredi poceti. Ali sve odise takvom besmislenoscu da mi to izgleda teze cak i nego sto je Sizifu bilo. I jednako uzaludno.
Da li moze biti normalan covek koji se smeje a da pritom ne zna sta mu je smesno? Hodam liticama zivota, cini mi se, jos uvek ne shvatajuci nista. I iznova se pitam, ima li smisla truditi se da shvatis. Da li se moze shvatiti. Odjednom se nadjes na putu a niko ti ne pokaze pravac, niko ne daje smer. Odabiram da tragam za istinom. Ali kako? Kuda? Ima li istine uopste?
Davno sam krenula u potragu. Secam se tih pocetaka.. Trazeci put ka istini. Ka istinskom ispunjenju. Mnogo sam puta od tada posrnula. Mnogo puta pala. Mnogo puta su mi dlanovi bili krvavi a kolena poderana.Mnogo puta je bolelo najstrasnije. Ali, samo je jedan pad fatalan. Samo se posle njega covek tesko dize i sa strasnom mukom nastavlja dalje. Ako uopste nastavi.
A to je onaj moralni.. Nazalost zamalo i taj da dozivim...
Onda kada padnes pred sobom, ne pred svetom, ne pred ljudima, onda si zaista pao. I ako tada smognes snage da nastavis dalje, da ipak ustanes i krenes, to ce delimicno otkupiti tvoj greh prema sebi.
Kao da sam na oblaku. U nekom lakom, paperjastom snu. Ni prijatnom ni losem. Mlakom. Obicnom, kao solo dorucak u ono gore vedro, prolecno jutro. Kao onaj dorucak na kome sam jutros bila.. Laganom. Bez posebnog smisla i znacaja.
Jos ucim. Trazim. Snagu. Sopstvenu. Onu najredju. Suština je dostici zadovoljstvo. Moc lezi u zenitu snage. Kako se uopste dogodi da covek predje sve barijere, pogazi sve principe.
Pad...
I griza savesti...
U sobi mir. Tisina. Opojni zenski parfem. Staklasti pogled strasti bojen zeleno.
Niz hodnik odzvanja sum njegovih koraka. Ravnomeran. Kao muzika. Tu je. Otvara vrata. Jedva cujni skrip, val hladnog vazduha.I njegova vrelina. Nestasni pogled plavih ociju.
Lagano joj hvata vrat toplim prstima, ovlas izgovara "zdravo" i ljubi je.Snazno. Strasno. Divlje. Upijajući i poslednju kap zivota sa njenih usana.
Zatim je sasvim polako podize u narucje, ne prestajuci da je ljubi.
Topi se u njegovim rukama. Nestaje. Iscezava u valovima iskonske ceznje za onim trenutkom kada ce stopiti u jedno. Jedno telo. Jednu dusu. Svom snagom mu steze butine oko struka.
Nosi je do kreveta. Sasvim polako joj sklanja kosu sa lica. Ljubi joj celo. Usta. Obraze. Pa opet usta. Svojim obrazom miluje njene dlanove. Ljubi vrhove jagodica.
Ona bi ipak htela malo vise divljine. Opore, sirove strasti. Manje neznosti. Budjenje onog zivotinjskog. Potpuno pripadanje svojstveno nekom proslom svetu. Bez romanticnih priznanja. Sladunjavih iluzija svakodnevnice. Iscekivanja i obecanja.
Ona bi htela samo potpuno pripadanje bez reci...
