Kada preplave nas seta i tuga
Oblaci tamni prekriju nam lice
Otvara se u nama dimenzija druga
Izranjaju iz tame Svetlosne Ptice ...
Gle, odjednom, slilo se celo jato
Krilima ispisuju najnežnije reči
I svako je slovo dragoceno zlato
Melem na ranu koji dušu leči ...
A čovek ih gleda, i ništa ne vidi
Vanjskim ih okom ugledat ne može
Sakuplja suze kojih se čak stidi
A Svetlosne Ptice sve više se množe ...
Lepet, jedva čujan, nutrinom odzvanja
To pesma je što dopire s Neba
Čoveku se čini kako budan sanja
Svetlosni pjev je ono što mu sada treba...
Možda će tek nemo okrenuti glavu
Predrasudom starom obojiti misao
Istinu doznat nikad neće pravu
Kad zaboravom bude spoznaju brisao ...
Po unutrašnjem nebu lepet stalno odzvanja
Pobuđuje lahor ,na buđenje sad zove
Svetlosno Jato iz tišine izranja
Dimenzijom drugom našom svešću plove...
