- Poruka
- 129.664
Prikaz romana „Sve trule jabuke“ Mojre Fauli Dojl, izdanje: Odiseja, 2024. Original: All the bad apples, 2019. Prevod sa engleskog: Sandra Bakić Topalović
Na prvi pogled, ne samo zbog apsolutno savršenog vizuelnog rešenja sa korica, knjiga obećava nešto poput filma (zasnovanog na knjizi Alis Hofman) „Practical Magic“. Neobične sestre. Iz XIX veka preseljena, nesmirena kob, pojačana sveobavijajućim ukusom Evine, ali i Eridine opasne voćke. Izrodi, iskušenja, zagonetke. A onda, sasvim stvarni, aktuelni problemi presije nad ženskim telom, duhom, slobodom odlučivanja. Zahvaljujući originalnoj sintezi navedenih „sastojaka“, roman „Sve trule jabuke“ naširoko je hvaljen kao divan, važan, oplemenjen porukom koja upućuje na jednu od glavnih uloga književnosti, a to je čuvanje svedočanstava i omogućavanje da se ona čuju sa najrazličitijih strana.
Mojra Fauli Dojl svoju priču postavlja u prividno „young adult“ okvire savremene „woke“ kulture – dakle, isključivo popularni novogeneracijski kontekst, istovremeno pišući pod velikim uticajem magijskog realizma, samo da bi sve gotovo neprimetno povezala sa istorijom ponavljanja čiji se tragični krug kad-tad mora prekinuti. Na takvom tragu, istina, mlada irska književnica nije uvek dovoljno ubedljiva, ni dosledna u pripovedanju, ali suština ipak isplivava zahvaljujući pogovoru, svojevrsnom istorijskom komentaru i dokazu relevantnosti ispričanog – za slučaj da neko dotle i nije poverovao u njegovu „fikcionalizovanu“ težinu. Autorka se služila višestrukim metaforama koje, nikad do kraja objašnjene, čuvaju misterioznu prirodu zapleta i onda kada narativni zaokreti dovedu sve u pitanje.
Vraćajući se u 2012. godinu, glavna junakinja Dina Rajs gotovo dnevničkim manirom otkriva kako je na sedamnaesti rođendan doživela dve katastrofe. Prva, slučajno obelodanjivanje sumnje u svoju seksualnu orijentaciju pred strogim ocem, vodi do druge – nestanka sestre u pokušaju da razbije drevnu porodičnu kletvu i spasi Dinu. Čak i ovako uprošćena, radnja ne zvuči jednostavno. Zašto Mendi, crna ovca porodice, već godinama ne živi sa njima? Zašto je otac odmah po majčinoj smrti prepustio sedamnaest godina „zakasnelu“ Dinu staranju Mendine 24 sata mlađe bliznakinje Rejčel? I na šta se odnosi njegovo stalno upozoravajuće spominjanje „trulih jabuka otpalih sa porodičnog stabla“ Rajsovih?
Dotle mirna, sada potpuno zbunjena (i to ne samo vršnjačkim nasiljem koje svakodnevno trpi od ostalih učenica ženske katoličke škole u Dablinu), Dina jedino zna da bez leša nema samoubistva, prema tome, mora pronaći Mendi. Tim pre što joj je sestra ostavila, po svemu sudeći verodostojnu, rekonstrukciju porodične istorije, načinjenu na osnovu par decenija sakupljane faktografije. Kroz pisma koja Dina odlučuje da prati, pred njom se otvara deo po deo sumorne, zastrašujuće i, od početnih horor motiva iz keltske mitologije sve dalje tajne, pretrpane stvarnosnim užasima katoličke, mizogine, unedogled ponavljajuće nepravde prema „neposlušnim ženama“. Kroz nju je, poput antičkih suđaja, usmeravaju tri duha poznata pod imenom banši, ali usput su od neprocenjive pomoći utvare predaka i verni prijatelji, novostečeni i stari – svi zajedno na neki način obuhvaćeni porodičnom, a ipak univerzalnom pričom.
Legenda kaže da se svakoj devojci Rajs, ako na bilo koji način, makar i nesvesno, odudara od većine, nešto strašno dogodi na sedamnaesti rođendan. Dolazak propasti najavljuju tri znaka spomenutih banšija, nakon čega sve postaje beznadežno i osuđenica biva zauvek izopštena iz porodice, obeležena sramotom. Mendi pokušava da racionalizuje pojavu „trulih jabuka“, istovremeno joj ne oduzimajući praznoverni, fatalistički pečat:
Sve počinje prilično mitski, motivom neveste strankinje (Francuskinje) koja u trudnoći neobjašnjivo žudi za jabukama. Par decenija kasnije, sa istim stablom šalje sina jedinca u Irsku, predviđajući da će snaga jabukovog zasada štititi buduću porodičnu lozu. Međutim, kao posledica osvetoljubivosti polučarobnice Meri Elen, koju je dotični Džerald odbacio zarad profitabilnije ženidbe, oko magičnog drveta skoncentrisaće se kletva. U pravilnom sledu ćerka – sin, dolazi do cikličnog smenjivanja nosilaca incidenata kroz naredne generacije. Tako ogranak potekao od Meri Eleninog i Džeraldovog kopileta, pored plamenoriđe kose (sama po sebi predstavlja još jedan signal neobičnosti, čak dijaboličnosti) obavezno sadrži barem jedan „truli“, nedolični, odmetnički plod. Na ovom mestu radnja skreće u, postepeno, sve realističnija i strašnija, pojedinačna svedočanstva.
Jedan od značajnijih postupaka koje autorka primenjuje odnosi se na nepouzdanost pripovedača. Kao što se prošlost često ukazuje jasnijom od današnjice, Dinina traumatizovana svest sve vreme se poigrava sama sa sobom, koliko i pomagačima-pratiocima. Da li je Mendi zaista autor pisama? Šta sve kriju žene uz koje je odrastala? I kako razbiti nametnuti obrazac, ukoliko se on odnosi na čitave generacije Irkinja?
U osnovi, ispod svih slojeva jezovitih, arhetipskih slika (posebno je važan motiv belog bika, tradicionalno simbol nasilne maskulinosti, ali ovde zaštitnik), nalazi se više nego „zemaljska“ skrivena priča o tzv. Magdaleninim vešernicama. Sve do zatvaranja poslednje, 1996. godine, u ove ustanove pod upravom crkve zatvarane su „posrnule“ ili na bilo koji način „čudne“ devojke. Njihova zanemarivana vanbračna deca, ako bi izbegla neobeležene septičke jame kao grobna mesta, transportovana su američkim usvojiteljima ili u lokalne zanatske škole, na još malo religijskog prevaspitavanja, tako da mrze i osuđuju „nečiste“ žene poput onih koje su ih rodile. I sve u krug. Spirala ogrešenja zahvata vreme sestara Rajs, s obzirom na to da je u Irskoj legalni abortus bio zabranjen do pre samo pet godina, ali sramota i ćutanje nadživeli su do danas.
I zato je autorkina poruka, ujedno formula razbijanja kletve, jača od nezanemarljivog broja slabosti njenog trećeg po redu književnog dela. Navedimo ih, objektivnosti radi, u najkraćim crtama: najpre, previše napadno feminističkih elemenata poput odsustva pozitivnog muškog lika koji se ne bi uklapao u neki od inkluzivnih stereotipova (Dinin divni najbolji drug Fin je biseksualac mešane rase). Zatim, utisak da ni po završetku čitanja ne poznajemo dovoljno nijednu od junakinja. Mendin neopravdani promiskuitet i „bunt“, čije posledice krajnje neodgovorno prosleđuje sestrama i bivšem partneru, svejedno na kraju nametana kao ona „zanimljivija, modernija, subverzivna“ bliznakinja. Hronologija je, takođe, pomalo zbrkana, što otkrivaju očeve godine i vreme Mendinog odsustva, tačnije, preuranjenog proglašenja mrtvom.
Alarmantno je i što, pored realnog pritiska na po svemu korektnu i povučenu Dinu da bude „fina, normalna devojka“, kao da u svetu romana ne postoji ne-kvir odnos, a da je funkcionalan. Roditelji su kroz sve naraštaje nasilni i puni osuđivačke netrpeljivosti, muško-ženske veze prokazane kao neodržive, čak bespotrebne, budući da Rejčel defetistički ostaje sama, Mendi ne zna i nije je briga s kim je zatrudnela, a Meri Elen se nakon razočarenja upušta u istopolnu vezu. Možda se zato Ida, jedna od junakinja-iznenađenja, izvinjava ekipi „tragača“ za nestalom Mendi jer „nije kvir“? No, ta epizoda je osmišljena toliko duhovito i savršeno se uklapa u moderni kontekst, da nas vraća pretežno pozitivnom utisku koji ostaje nakon čitanja.
„Sve trule jabuke“ jeste važna, „lajava“, poetično drska i mračno tužna knjiga, koja većim delom balansira na granici istine i mita, istorije i sadašnjeg trenutka. Izvanfikcijske elemente koristi da opčini i sve dublje uvuče, a onda suoči čitaoca sa poražavajućim činjenicama. Poigravanje žanrovskim modelom je mamac do i te kako angažovane teme, kada trganjem vela čudnovatosti, iza svih tih veštica, vrištećih duhova, totemskih životinja, magičnih sadnica, naslednih prokletstava, ostanu razotkrivene predrasude, opasne zabrane, nerazumevanje i potisnute traume.
I kako se, na kraju – ali i na početku budućih suočavanja – skida kletva?
Tako što ispričaš priču. Kažeš istinu. Razbiješ stigmu. Uzdigneš glavu pred svetom i progovoriš tako da se svi nalik tebi prepoznaju. Shvate da nisu sami. Shvate da će istorija nastaviti da se ponavlja, dokle god nas ćutnja drži nemoćnim.
Isidora Đolović
Na prvi pogled, ne samo zbog apsolutno savršenog vizuelnog rešenja sa korica, knjiga obećava nešto poput filma (zasnovanog na knjizi Alis Hofman) „Practical Magic“. Neobične sestre. Iz XIX veka preseljena, nesmirena kob, pojačana sveobavijajućim ukusom Evine, ali i Eridine opasne voćke. Izrodi, iskušenja, zagonetke. A onda, sasvim stvarni, aktuelni problemi presije nad ženskim telom, duhom, slobodom odlučivanja. Zahvaljujući originalnoj sintezi navedenih „sastojaka“, roman „Sve trule jabuke“ naširoko je hvaljen kao divan, važan, oplemenjen porukom koja upućuje na jednu od glavnih uloga književnosti, a to je čuvanje svedočanstava i omogućavanje da se ona čuju sa najrazličitijih strana.
Mojra Fauli Dojl svoju priču postavlja u prividno „young adult“ okvire savremene „woke“ kulture – dakle, isključivo popularni novogeneracijski kontekst, istovremeno pišući pod velikim uticajem magijskog realizma, samo da bi sve gotovo neprimetno povezala sa istorijom ponavljanja čiji se tragični krug kad-tad mora prekinuti. Na takvom tragu, istina, mlada irska književnica nije uvek dovoljno ubedljiva, ni dosledna u pripovedanju, ali suština ipak isplivava zahvaljujući pogovoru, svojevrsnom istorijskom komentaru i dokazu relevantnosti ispričanog – za slučaj da neko dotle i nije poverovao u njegovu „fikcionalizovanu“ težinu. Autorka se služila višestrukim metaforama koje, nikad do kraja objašnjene, čuvaju misterioznu prirodu zapleta i onda kada narativni zaokreti dovedu sve u pitanje.
Vraćajući se u 2012. godinu, glavna junakinja Dina Rajs gotovo dnevničkim manirom otkriva kako je na sedamnaesti rođendan doživela dve katastrofe. Prva, slučajno obelodanjivanje sumnje u svoju seksualnu orijentaciju pred strogim ocem, vodi do druge – nestanka sestre u pokušaju da razbije drevnu porodičnu kletvu i spasi Dinu. Čak i ovako uprošćena, radnja ne zvuči jednostavno. Zašto Mendi, crna ovca porodice, već godinama ne živi sa njima? Zašto je otac odmah po majčinoj smrti prepustio sedamnaest godina „zakasnelu“ Dinu staranju Mendine 24 sata mlađe bliznakinje Rejčel? I na šta se odnosi njegovo stalno upozoravajuće spominjanje „trulih jabuka otpalih sa porodičnog stabla“ Rajsovih?
Dotle mirna, sada potpuno zbunjena (i to ne samo vršnjačkim nasiljem koje svakodnevno trpi od ostalih učenica ženske katoličke škole u Dablinu), Dina jedino zna da bez leša nema samoubistva, prema tome, mora pronaći Mendi. Tim pre što joj je sestra ostavila, po svemu sudeći verodostojnu, rekonstrukciju porodične istorije, načinjenu na osnovu par decenija sakupljane faktografije. Kroz pisma koja Dina odlučuje da prati, pred njom se otvara deo po deo sumorne, zastrašujuće i, od početnih horor motiva iz keltske mitologije sve dalje tajne, pretrpane stvarnosnim užasima katoličke, mizogine, unedogled ponavljajuće nepravde prema „neposlušnim ženama“. Kroz nju je, poput antičkih suđaja, usmeravaju tri duha poznata pod imenom banši, ali usput su od neprocenjive pomoći utvare predaka i verni prijatelji, novostečeni i stari – svi zajedno na neki način obuhvaćeni porodičnom, a ipak univerzalnom pričom.
Legenda kaže da se svakoj devojci Rajs, ako na bilo koji način, makar i nesvesno, odudara od većine, nešto strašno dogodi na sedamnaesti rođendan. Dolazak propasti najavljuju tri znaka spomenutih banšija, nakon čega sve postaje beznadežno i osuđenica biva zauvek izopštena iz porodice, obeležena sramotom. Mendi pokušava da racionalizuje pojavu „trulih jabuka“, istovremeno joj ne oduzimajući praznoverni, fatalistički pečat:
Pokušavajući da pronikne u suštinu, krećući se od jedne tačke naznačene svakim sledećim pismom do druge, Dina stiče jasniju predstavu o svojoj porodici, dok drevni, pa i fantazijski kontekst prelazi u surovo realističku istoriju zločina, obespravljenosti, nasilja i nepravde. Obazrivo, ali ne štedeći implicitine čitaoce, kao ni sve „izvan“ teksta Mendinih putokaza, roman se bavi sudbinama drugačijih, „neposlušnih“ žena koje su u određenom trenutku skupo platile svoju upadljivost. Optuživane za veštičarenje, odbacivane i proterivane, žrtve incesta ili klasne diskriminacije, nisu poticale samo iz linije porodice Rajs, ali ona je svakako najinteresantnija, za tri preostale sestre najvažnija.
Sve počinje prilično mitski, motivom neveste strankinje (Francuskinje) koja u trudnoći neobjašnjivo žudi za jabukama. Par decenija kasnije, sa istim stablom šalje sina jedinca u Irsku, predviđajući da će snaga jabukovog zasada štititi buduću porodičnu lozu. Međutim, kao posledica osvetoljubivosti polučarobnice Meri Elen, koju je dotični Džerald odbacio zarad profitabilnije ženidbe, oko magičnog drveta skoncentrisaće se kletva. U pravilnom sledu ćerka – sin, dolazi do cikličnog smenjivanja nosilaca incidenata kroz naredne generacije. Tako ogranak potekao od Meri Eleninog i Džeraldovog kopileta, pored plamenoriđe kose (sama po sebi predstavlja još jedan signal neobičnosti, čak dijaboličnosti) obavezno sadrži barem jedan „truli“, nedolični, odmetnički plod. Na ovom mestu radnja skreće u, postepeno, sve realističnija i strašnija, pojedinačna svedočanstva.
Jedan od značajnijih postupaka koje autorka primenjuje odnosi se na nepouzdanost pripovedača. Kao što se prošlost često ukazuje jasnijom od današnjice, Dinina traumatizovana svest sve vreme se poigrava sama sa sobom, koliko i pomagačima-pratiocima. Da li je Mendi zaista autor pisama? Šta sve kriju žene uz koje je odrastala? I kako razbiti nametnuti obrazac, ukoliko se on odnosi na čitave generacije Irkinja?
U osnovi, ispod svih slojeva jezovitih, arhetipskih slika (posebno je važan motiv belog bika, tradicionalno simbol nasilne maskulinosti, ali ovde zaštitnik), nalazi se više nego „zemaljska“ skrivena priča o tzv. Magdaleninim vešernicama. Sve do zatvaranja poslednje, 1996. godine, u ove ustanove pod upravom crkve zatvarane su „posrnule“ ili na bilo koji način „čudne“ devojke. Njihova zanemarivana vanbračna deca, ako bi izbegla neobeležene septičke jame kao grobna mesta, transportovana su američkim usvojiteljima ili u lokalne zanatske škole, na još malo religijskog prevaspitavanja, tako da mrze i osuđuju „nečiste“ žene poput onih koje su ih rodile. I sve u krug. Spirala ogrešenja zahvata vreme sestara Rajs, s obzirom na to da je u Irskoj legalni abortus bio zabranjen do pre samo pet godina, ali sramota i ćutanje nadživeli su do danas.
I zato je autorkina poruka, ujedno formula razbijanja kletve, jača od nezanemarljivog broja slabosti njenog trećeg po redu književnog dela. Navedimo ih, objektivnosti radi, u najkraćim crtama: najpre, previše napadno feminističkih elemenata poput odsustva pozitivnog muškog lika koji se ne bi uklapao u neki od inkluzivnih stereotipova (Dinin divni najbolji drug Fin je biseksualac mešane rase). Zatim, utisak da ni po završetku čitanja ne poznajemo dovoljno nijednu od junakinja. Mendin neopravdani promiskuitet i „bunt“, čije posledice krajnje neodgovorno prosleđuje sestrama i bivšem partneru, svejedno na kraju nametana kao ona „zanimljivija, modernija, subverzivna“ bliznakinja. Hronologija je, takođe, pomalo zbrkana, što otkrivaju očeve godine i vreme Mendinog odsustva, tačnije, preuranjenog proglašenja mrtvom.
Alarmantno je i što, pored realnog pritiska na po svemu korektnu i povučenu Dinu da bude „fina, normalna devojka“, kao da u svetu romana ne postoji ne-kvir odnos, a da je funkcionalan. Roditelji su kroz sve naraštaje nasilni i puni osuđivačke netrpeljivosti, muško-ženske veze prokazane kao neodržive, čak bespotrebne, budući da Rejčel defetistički ostaje sama, Mendi ne zna i nije je briga s kim je zatrudnela, a Meri Elen se nakon razočarenja upušta u istopolnu vezu. Možda se zato Ida, jedna od junakinja-iznenađenja, izvinjava ekipi „tragača“ za nestalom Mendi jer „nije kvir“? No, ta epizoda je osmišljena toliko duhovito i savršeno se uklapa u moderni kontekst, da nas vraća pretežno pozitivnom utisku koji ostaje nakon čitanja.
„Sve trule jabuke“ jeste važna, „lajava“, poetično drska i mračno tužna knjiga, koja većim delom balansira na granici istine i mita, istorije i sadašnjeg trenutka. Izvanfikcijske elemente koristi da opčini i sve dublje uvuče, a onda suoči čitaoca sa poražavajućim činjenicama. Poigravanje žanrovskim modelom je mamac do i te kako angažovane teme, kada trganjem vela čudnovatosti, iza svih tih veštica, vrištećih duhova, totemskih životinja, magičnih sadnica, naslednih prokletstava, ostanu razotkrivene predrasude, opasne zabrane, nerazumevanje i potisnute traume.
I kako se, na kraju – ali i na početku budućih suočavanja – skida kletva?
Tako što ispričaš priču. Kažeš istinu. Razbiješ stigmu. Uzdigneš glavu pred svetom i progovoriš tako da se svi nalik tebi prepoznaju. Shvate da nisu sami. Shvate da će istorija nastaviti da se ponavlja, dokle god nas ćutnja drži nemoćnim.
Isidora Đolović
Fazon i jeste šta sa tim činiš na javi.
