SVE PRAVE LJUBAVI SU TUŽNE

slika.png
 
Zasto nam se, kad gledamo unatrag,cini da je ono sto je bilo lepo, okrnjeno time sto je skrivalo ruzne istine? Zasto nam secanje na srecne godine braka postane gorko kad saznamo da je onaj drugi sve vreme imao ljubavnika ili ljubavnicu? Zato sto se u takvoj situaciji ne moze biti srecan? Ali bili smo srecni. Nekada secanje porice srecu vec i zbog toga sto je kraj bio bolan. Zar sreca moze biti srecom samo ako traje vecno? Zar bolan zavrsetak pripada samo onom sto je bilo bolno, mada neosvesceno i neprepoznato? Ali sta je neosvescena i neprepoznata bol?

Bernhard Slink – Citac

tumblr_p7ls7yb5Xq1sifsb9o1_540[1].jpg
 
Ja sad znam, zasto tuga postoji.
Previse volim, i to ti je...
Pa mi srce drhti, i stalno se boji,
da vec sledeci trenutak, sve gotovo je...
Jer sve je tako, nestalno i slabo.
Sve se lakse pokidati zna, i od
paucine tanke...
Nikada necu biti spremna, za
iznenadne cutnje, i vecne rastanke.
Pa nedam sreci, da zablista u
punom sjaju...
Sta cu, ako srce radosti predam ?!
Sutra ce me suze terati, na pokaju...
I moci cu joj tada, samo ledja
da gledam.
I zato smrkla lica provodim dane.
Strepim nad onim sto volim...
Ja ne znam kada ce taj covek u
crnom da bane...
Samo znam da ne mogu mu nista,
i da necu, znati ovaj put nista da
prebolim.
Ja samo tugom smem da
pokazem koliko volim...
Moja se ljubav, nesrecom meri.
Zato nemoj da te nikada tako
jako zabolim,
kad me vidis da placem.
Ti onda samo poljupcem
kreni po obrazu, i
svu moju nesrecu speri...
Oduzmi snagu, bolu najjacem.

73482671_1592671390875586_5243134532646862848_n.jpg
..
 
Čekanje tebe

Dođi, da pokušamo.
Ja znam da ću opet stajati negde, daleko izvan nas,
naslonjena na zid u najudaljenijem kutu sobe na
četvrtom spratu.
Gledaću velikim očima,
sa jako ucrtanim ponorima na svom licu,
sa dosta ironije
možda,
i sa nešto malo sažaljenja:
šta rade ovi ljudi?
Svejedno.
Ja sam najzad razumela da ono
što je u jorgovanu nije nimalo važno.
Za sanjanje nisu postelje potrebne.
Pitanje je sasvim drukčije postavljeno:
da li će mo zatreperiti zajedno
kao one dve žice na Rilkeovoj violini,
iz kojih gudalo mami isti zvuk.
Ali ni on nije znao
na kakvom smo ludom instrumentu strune mi
i ko je majstor, koji nas drži u ruci.
Svejedno.
Nije mi potreban čovek da bih mogla sebe da lažem.
I suviše volim samoću, a da bih mogla ostati sama.
I suviše mi smeta galama, a da bih mogla ostati
sama.
Lutala sam već dovoljno.
Lutaću još dovoljno na svom putu između dva
drveta
na svom putu od kolevke do mrtvačkog sanduka,
od jednog ležišta do drugog.
Pa zašto onda ne bi došao ipak ti,
iako znam da ne postojiš?
Bio bi mi kao voda.
Ništa ne volim kao vodu,
hladan mlaz kroz grkljan,
nikad mi nije dosadila,
nikad je dovoljno nije bilo.
Onaj bokal vode što za svakim obedom popijem
sasvim sama
neka ti bude dokaz
da bi mi bio dovoljan jedan čovek,
samo da te nađem.
Ko zna pre koliko vremena su
nemilosrdni bogovi zavidljivo rasekli mene na dve
polovine
i sad tražim onu drugu.
Nadam se da si to ti, iako znam da ne postojiš.
Svejedno.
Ja nemam svoje trenutke kome da dam
i zato te zovem.
Dani se lako ispunjavaju satima i minutima,
u mesecu je broj dana tačno određen
i svaka godina ima dvanaest izbrojanih meseci.
Godine, meseci, nedelje, dani, sati,
horizontalne i vertikalne linije na tačnoj tabeli,
ispunjeni kvadrati sa crvenim, crnim i plavim
sadržajem.
Dođi.
Da pokušamo.
Možda se s tobom neću osećati kao uvek u tuđem
oku,
kao tužna, nespokojna avet među mirnim
mrtvacima.
Stajaću.
Gledaću na žalost i opet i izdaleka.
Ko zna,
možda smo jedno drugom tečnost, koja ispunjava
vrč do vrha.
Da li da te blagoslovim,
da li da te proklinjem, što ne postojiš?

"Ljubavni poziv nepostojećem" - Gordana Todorović
081d891bdde8a102cfb174a37272509884bc629d[1].png
 
Nedostaješ mi ljubavi moja.
Pobacam sve dane i raspletem kose i uz vjetar,dohujim k tebi.
U tvom zagrljaju upijem sve tvoje poglede i ukraden slatkoću tvojih usana i tako se vratim punog srca,ali praznih ruku.Poznam to vraćanje i prozore sporih vlakova koji me uvijek odvoje od Tebe.
Poznam i tugu koja mi pjevuši i naramak iz kojeg se rasipaju stihovi.
Nedostaješ mi ljubavi moja,samo mi nedostaješ život cijeli.❤❤❤❤❤
GB
 
Bilo je čudno nebo nad gradom tog dana,
sivi oblaci su grlili bijele kao stari prijatelji
nakon ponovnog susreta posle dugo vremena.
U nozdrvama sam osjećao miris kiše,
miris lipa se širio na sve strane,
tihe korake je upijao rušni put,
skoro nečujno ljudi su klizili niz ulice,
tu čudnu tišinu prekidao je samo zvuk
tramvaja, i poneki dječiji glas iz obližnjeg parka.

Stajao sam dugo ispred tvoje stare zgrade,
nisam ništa čekao, jednostavno sam bio tu,
na mjestu gdje sam te posljednji put vidio.

Prolaznici su me gledali, zaobilazili, gurali,
no niko nije izustio niti jednu riječ,
riječi su postale skupe ovih dana,
niko ih ne dijeli tek tako, nekom nepoznatom.

Ne znam kada je pao mrak,
kada je u sebe sakrio ovaj grad,
ne tražim više ništa u tom mraku,
znam da tebe nema tu, ni tamo,
niti na jednom mjestu meni poznatom.

Nebo je bilo tamno, zrak je mirisao na sutra,
na sljedeći dan, mjesec, godinu,
na vječnost bez nje.

Bojan Zdrale
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

KPCTAHK
Srećan vam 20. april - dan iskrenosti, nežnosti i ljubavi prema samome sebi!
Odgovora
0
Pregleda
126
KPCTAHK
KPCTAHK

Back
Top