SasaBorgdron
Aktivan član
- Poruka
- 1.087
Мери Волш
СУД ВРАНА
Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.
Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?
Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.
При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.
Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.
Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.
Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.
Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.
СУД ВРАНА
Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича мога оца о његовом детињству у југозападној Ирској. Отац је oдрастао близу града Дингла и много времена је проводио на планинама Кери, што му је пружaло прилику да посматра разне природне појаве, укључујући и ‘‘суд врана’‘.
Овој редак догађај мало је ко видео мада се често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – ‘‘оптуженик’‘ – бива опкољена мноштвом других врана. Жртва је изолована а вране важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Као да свака има одређену улогу, неке будући тужиоци и судије, друге судски послужитељи. Неко време све оне само гракћу, ваљда излажући ‘‘доказе’‘. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Све птице тада слећу са грана на оптужену и кљуцају је до смрти. После ‘‘суђења’‘ и извршења смртне казне, јато полеће, остављајући измрцварен леш оптуженика да труне.
Посматрачи природе не могу да објасне ову појаву: зашто нека група осећа потребу да се окрене против једног од својих чланова, и потом да учествује у јавном и сложеном обреду чији је исход унапред одређен?
Неко може питати какве везе све ово има са Косовом. Узета као аналогија, ова прича о вранама најтачније говори о ономе што се тамо догађа.
Стигла сам авионом у Скопље 23. августа 1999. и сутрадан су ме одвезли у Приштину. Нисам имала никакво предубеђење о догађајима на Косову нити о збивањима у било ком делу бивше Југославије. Желела сам да радим на развојним пројектима у Централној Америци, гледајући на долазак на Косово као на кратко одлагање свог плана којe ће трајати само неколико месеци.
Кад помислим на вожњу од Скопља до Приштине прво се сетим неописиво лепих сунцокрета с обе стране пута, нарочито поред села око Липљана – мени тада непознатих имена – па све до Лапљег Села и Чаглавице. Поља са обе стране пламтела су јарким, треперавим бојама. Оно што ме је посебно зачудило јесте да су, упркос сукоба, многи људи радили на њивама. Сећам се и кућа које су гореле са обе стране пута, и запаљених села у даљини, и дима кроз који смо пролазили. Возач, Албанац, рекао нам је да су то албанска села која су Срби етнички очистили, и да је српска војска спалила све, руком показујући на села у којима су наводно вршени покољи.
Тек пошто сам извесно време провела на Косову дознала сам да су то биле српске куће у српским селима Стари Качаник, Грлица, Старо Село, Талиновац, Српски Бабуш и Бабљак. Осим тога схватила сам да је, с обзиром да је српска војска морала да се повуче са Косова почетком јуна – неких десет недеља пре мог доласка – било мало вероватно да је она запалила све те куће и етнички очистила сва та села. Наиме, 24. августа, више од два месеца по повлачењу српске војске, ја сам гледала пожаре и разорене куће, очито запаљене само дан-два раније.
При уласку у Приштину запањио ме је број сателитских ТВ антена на зградама. Брифинзи пре доласка на Косово навели су ме да закључим да су Албанци сиромашни и угрожени. Кад сам се боље упознала са Косметом разумела сам зашто су сателитске антене биле међу најважнијим ставкама у породичном буџету. У покрајини где је толико станова незаконито отето од правих власника нови станари не морају да се брину о отплатама стамбених кредита. Као што сам дознала касније, станови припадају онима који у њима живе а не стварним власницима; сва имовина постала је предмет отимачине.
Моји први дани на Косову су само појачале осећање да живим у надреалности. Пећ, где се налазила моја канцеларија, била је под контролом Италијана. Тих првих дана августа с неверицом сам гледала те лепе, преплануле војнике, шлемова украшених перима, са црним наочарима и великим цигарама, како се возе оклопним колима као на снимању неког филма. Моја канцеларија се налазила прекопута паркиралишта УНМИК полиције, поред радио станице. Десетине црвено-белих џипова, које смо звали ‘‘кока-кола’‘ колима, мировале су ту месецима. Никако нисам могла схватити зашто се не покрећу, тај период између августа 1999. и априла 2000. будући доба дотле невиђеног етничког чишћења. Као и многи други аспекти међународног присуства на Косову, и она су била само димна завеса, параван.
У ноћи између 27. и 28. септембра коначно сам схватила шта се дешава на Косову. Повукла сам се рано с намером да читам у кревету док су моје колеге отишле негде на пицу – то будући све што се тих дана могло добити за јело. Нећу никад заборавити како је пуцњава почела, и како није престајала. Лежала сам у кревету с покривачем преко главе у неверици да постоје такви и толики напади и да могу трајати до раних јутарњих часова, а да се нико осим зликоваца не покрене.
Јер, ту ноћ је ОВК оргијала, јурећи кроз српске делове града и палила, пљачкала и убијала махом старије Србе. Та ноћ крви, пљачке и зла догодила се на територији где је сукоб био званично завршен готово четири месеца пре тога, где су се налазили администратори и полиција УН и војне снаге КФОР-а из многих западних земаља, чија је дужност била да очувају безбедност.
Ујутро, кад сам опрезно кренула улицом, угледала сам нечије мртво тело у реци, лицем надоле. То није био једини леш у граду, иако се италијански КФОР трудио да град доведе у ред. Наредни дан је, наиме, био и рок до кога је по ранијем договору ОВК морала да преда оружје.
Радила сам на једном развојном пројекту у Пећи. Првих шест месеци боравила сам само у албанским селима, то будући подручје које нам је поверио Високи комесаријат УН за избеглице. У Гораждевцу, последњем српском селу у околини Пећи које је преживело нападе после јуна 1999. нисмо радили. Изричито нам је речено да не прилазимо том селу и да када колима пролазимо крај њега никада ниједног Србина не гледамо у очи. Речено нам је и да су Срби из Гораждевца лопови и убице и да су сви наоружани и врло опасни. Често су нам објашњавали да су све отели од Албанаца: аутомобиле, фрижидере, телевизоре итд. Рекли су ми да ћу, ако одем тамо, бити силована, претучена и потом убијена.
Док је већина међународних радника веровала у ове приче, а неки и данас верују у њих, мени се чинило необичним да село са црквом у центру, где многи старији људе седе на тргу, може заиста бити каквим га представљају. Фебруара 2000. посетила сам Гораждевац као приватно лице, то јест без званичне дозволе моје организације. Возила сам се једним италијанским оклопним транспортером. Војници су ми казали да се не мичем са задњег седишта и пазим да ме нико не види. Но, оно што сам видела било је супротно од оног што нам је било речено. Житељи су били веома сиромашни, мало њих је имало телевизор а неколико старијих жена налазило се у врло тешкој ситуацији јер нису имале смештај. Упркос тешкоћа у којима су живели, сви су били врло гостољубиви. Тог првог дана угостили су ме свињетином – био је то први пут да је једем пошто сам напустила Ирску. Ту сам први пут пробала и кајмак, праву посластицу.
Један од првих послова који сам започела у Гораждевцу био је стамбени пројекат за жене без смештаја. Кад сам га започела марта 2000. суочила сам се са непријатељством својих колега и месних Албанаца. Претили су ми, шиканирали ме и једном ме чак гурнули низ степенице које воде из наше канцеларије. Али, остала сам при своме јер ни онда, као ни сада, нисам видела ништа лоше у помагању сиромашнима, несрећнима и онима који никоме нису учинили зло. Међутим, оно што ме је заиста уплашило била је страховита мржња према тим несрећним људима, очита и у погледима оних којима бих поменула да идем у Гораждевац.
Један колега, који ми је нерадо помагао на пројекту за обнову културног центра на сеоском тргу, завршио је рад на половини крова а затим је казао да друга половина не може да се поправи. Касније је једна друга невладина организација поправила кров до краја. Њихов инжењер ми је рекао да поправљање крова није представљало никакав технички проблем. Са оваквим ситуацијама суочио се свако ко је заиста покушавао да ради свој посао на Косову, нарочито када се радило о пројектима за Србе.
Главни поступак противу неистомишљеника било је изопштење из друштва. Предрасуде противу Срба биле су такве да су прелазиле у мржњу, задртост која је прожимала цео приступ стању на Косову. Исти колега који је одбио да заврши поправку крова вређао ме је због одлазака у Гораждевац да радим преко викенда, пошто ми је то било дозвољено само у слободном времену. Уносио ми се у лице и урлао што радим са Србима. Никад нисам била ближе томе да будем претучена.
Када су сељани желели да накратко оду из Гораждевца, то су могли само једним аутобусом који је одлазио и враћао се у пратњи КФОР-а. Путницима је било дозвољено да понесу само по једну торбу која је неколико пута прегледана. Све је било удешено као да власти желе да на сваки начин понизе Србе. Пошто сам томе била сведок и сама сам се осећала пониженом зато што се са људским бићима тако поступа. Први пут у животу имала сам несрећу да видим људе без слободе кретања, не могавши да разумем зашто они који их држе као таоце, пљачкају, пале и убијају, остају некажњени.
Мржња према Србима била је опипљива, силовита и мени страшна. Нико се није трудио да је прикрије – била је отворена и подстицана споља. То је један од разлога зашто сам решила да останем на Косову, не бих ли учинила макар нешто да повратим поремећену равнотежу. Заборавила сам на план да радим у Централној Америци, пошто сам се сасвим случајно наишла у делу Европе на прагу двадесет првог века где се систематски крше основна људска права, где је један део становништва преконоћ постао нижи и од грађана другог реда, и то све на територији која је, бар у теорији, под заштитом УН и НАТО-а. Упорно се наметало питање како је могло да дође до таквог кршења људских права у протекторату Уједињених нација? Зашто нико није изведен пред суд због тога? Кога то УН штите? А када би неко и поменуо ова злодела и тежак положај Срба, дочекале би га претње и само што га не би тукли.