Ono što mene fascinira od početka (a tražim i "gutam" sve moguće informacije o Mili) je to kakvu lekciju je nama, tkz. razumnim bićima taj pas održao.
Svi smo videli i osakaćene šapice i one okice...
Meni se taj pogled urezao za sva vremena.
A ta napaćena dušica je i posle takvog iživljavanja nekih pripadnika ljudskog roda, i dalje puna poverenja, odanosti, nežnosti, zahvalnosti... svaga onoga što krasi idealnog psa.
dakle, na jednoj strani imamo izopačene ljudske umove i psa koji trpi užasnu torturu.
Isti taj pas, okružen ljudima koji žele da mu pomognu i pomažu mu, nije ni malo osvetoljubiv, ni malo agresivan, i kao da poručuje: "Nema veze za ono što se desilo. Mi jesmo najbolji prijatelji".
Mi tvrdimo da smo razumna bića.
I opet se ljudska agresija objašnjava time da ju je "negde, nekad, neki pas" izazvao svojom agresivnošću.
Nešto tu nije u redu.
Pre nego što ispoljite agresiju prema drugom živom biću, makar i verbalno - setite se Mile.
Mene bi bilo sramota.