O moj bogo, mrzim kada totalno kapiram šta neko hoće da kaže, a taj neko se izjasni kako se ni u čemu ne slaže sa mnom...
Ja savršeno razumem šta ti hoćeš da kažeš, Dismisal.
Ta mrcina je primer koji sam izvukla iz jednog letnjeg dana, kada sam išla na faks, i prošetala do železničke... Nije (zamisli) bilo lične inicijative, mrtav pas je ležao ispred nečije kuće da bi, kada sam se vraćala, umesto zakopan, završio šutnut ispred osnovne škole, da se deca igraju sa crvićima. I to smo mi. Da li Srbi ili svi ljudi, ili Turčin u nama, možda smo jednostavno stoka, ne znam. Možda sam i ja mogla da zakopam životinju umesto da se sablažnjavam tamo... Bilo mi glupo da je vučem kući, ipak je tamo neki park ili tako nešto.....
Uporno pričaš o nekakvim ekstremima, uporno okrećeš priču u njenu suprotnost. Svi mi kukamo.
Ono što mrzim kod ljudi je da dođu kod onog ko kuka da bi mu nakenjali kako je sam kriv za svoje probleme, osobito ako ovaj što kuka to zna.
Dokle će (a ovo pitam deseti put) CENTAR priče da bude na tome da je neko kreten samo zato što je pustio glas?
Tj. šta tera ljude koji sole pamet da to rade? Koja je korist od toga, ako se obraćaju zdravoj, svesnoj osobi, koja zna gde je njena krivica u celoj stvari, ali dozvoljava sebi lukuz da se nakuka jer je ipak bila prevarena? Jedan ugao posmatranja...
I sada je potrebno natrljati na nos ljudima koji su kupili automobile (jer to nije od životne važnosti) činjenicu da su znali šta ih čeka (zaboga, da su znali da li bi to radili?) i da su zaslužili, valjda, to što se dogodilo. Ja mislim (a razapnite me na kolac zbog ovoga) da ovakve izjave dalju ljudi koji su donekle iziritirani činjenicom da je neko kupio nešto što oni nisu mogli. Zavist, dakle. A ko je ustvari sposoban da podrži nekoga kome (makar podsvesno) zavidi? „Hteo je automobil? A ja nemam ni za trotinet... Neka mu sad!“
(Nema ovo veze sa tobom, Dis, konkretno, ali da nisam napisala ostalo bi nenapisano
)
Onda nije bitno uopšte to što je država (a tada smo još bili jedna) uvela „evropske zakone“ prema kojima mi treba da posedujemo stvari za koje jednostavno nemamo sredstava (euro3), što se može videti i iz primera od pre nekoliko godina kada je ukinuto tzv. sufinansiranje na fakultetima, a malo nakon toga su školarine poletele do nebesa...
Naravno, pošto ništa ne možemo reći državi (a taman posla da možemo nešto promeniti), možemo uvek da kažemo tim studentima da su sami krivi što nisu učili i upali na budžet, ne daj bože ako su spali na samofinansiranje... :shock:
I gde se tu uklapa srpski mentalitet? Za vreme bombardovanja jedan naročit deo izbeglica (neka mi oproste, ali govorim što sam čula i videla) je čak sasvim jasno pokazivao zadovoljstvo, a neki su i glasno rekli – neka vide sada kako je bilo nama!
Govorim o raznim nesrećnicima iz kojekakvih vooko’ebina, ali i oni su ljudi, zar ne? Da ne kažem Srbi...
Kalimero, ja mislim da postoje opšte osobine Srba, takođe mislim da postoje opšte osobine kod žena i muškaraca (ovde „osobina“ može biti zamenjena „obrascem ponašanja“), uostalom vrlo je uobičajeno čuti danas: „muškarci i žene nisu jednaki, ali trebaju biti jednaki u pravima“...
Mislim da je besmisleno negirati razlike među nacijama, rasama, polovima...
Takođe mislim da smo mi produkti naših gena, vaspitanja i životnih prilika. Logično je reći da je vreme onda oformilo neke osobine kod svakog čoveka, naročito vreme u koje je odrastao... Samo nisam mislila da je potrebno širiti ovu rečenicu ovoliko.
E da, ja jesam pravila lažne markice. Ali ne za sebe, a nisam imala ni koristi, radila sam iz čistog zadovoljstva
Iskreno, ko je u ono vreme ostao potpuno pošten, taj je ili imao naročit štek, ili je propao, ili ne zna šta su drugi radili za njega. Naravno, ne želim da ulazim u raspravu, samo mi je neverovatno da vas ima u tolikom broju koji devedesetih niste imali svoju „vezu za šećer i ulje“ :? a opet postojite ovde i sada. Ni teoretski ni praktično nije moglo da se preživi, jer plate nisu ni postojale!
O, kad smo već kod onog vremena, sećate se čuvenih prevara sa bankama? Kakav divan primer...
Verovatno sam već udavila, tako da ću sad da se zaustavim.
Jedan tako tužan i ružan bašmebrigaški odnos prema sebi samima i jedni drugima. I onda eto dileme 
S nekim ljudima tek shvatiš da ta rečenica ne ide nakon što je probano, pa odustato (hehehe, kakav pasiv 
Daleko mu lepa kuća.
