Srpsko nacionalno jelo

[macka vracarka]

Uh sto ja ne volim iznutrice...

 

[Tusenfryd]

Vojvođanka mora da pita: šta je nasuvo s makom?

nisam poreklom, možda me to izvlači...

 

[macka vracarka]

Ja sam bas juce u Subotici to jela.Odlicno je.A to su rezanci samo ne kao za supu nego deblji.Ovde je bilo mnooogooo maka i secera al se nisam bunila.
Ja volim tu vojvodjansku 'ranu..gomboce i taske sa dzemom..uh..

 

[Tusenfryd]

ijaaaooo, pa znam! to pravi moja baka preko. da nije to panonsko jelo?

 

[carobnodrvo]

Aj mi neko prevede ove smajlije..kuvane gatje?

Lele, ubi me bruka sad kad videh ove smajlije.
Nisu kuvane gatje Dzordzi, samo se moje dete bilo dokopalo misa.
Izvinjavam se na of topiku.

 

[DafinaMoma]

jes sve je tursko,nema sanse da su oni to pokupili sa svojih osvajanja i malo malo prisvojili,ispade Srbi nista jeli nisu pre Turaka i Madjara

 

[kanarinka]

jes sve je tursko,nema sanse da su oni to pokupili sa svojih osvajanja i malo malo prisvojili,ispade Srbi nista jeli nisu pre Turaka i Madjara

Pa,sta su jeli sem mesa npr pre otkrica Amerike?

 

[DafinaMoma]

pa plodove zemlje i zivotinje koje su ih okruzivale,divljac ,mlacne proizvode,zitarice, jabuke,kruske,sljive,razne ribe koje obitavaju u nasim rekama,suseno voce,pravila se sigurna neka vrsta zimnice... od toga su mogli da prave razlicita jela,koja su cak i pomenuta ovde u kontekstu da su Turska - svi znamo kako se Turci i Grci za vecinu hrane otimaju,zasto da verujemo Turcima da su svi ti specijaliteti njihovi? uostalom,mozemo pogledati sta je bilo na meniju u Grckoj i Austrougarskoj i po tome mozemo zakljuciti da se slicno jelo.

Pominje se negde ishrana u dvoru Nemanjica,gde je med bio cenjena poslastica i pravio se sirom Srbije evo necega sa vikipedije o ishrani na dvorovima u srednjem veku,mozemo da zakljucimo da su se seljaci jednostavnije hranili,ali u sustini to je to. :

много дивљач и (вепрови и јелени) и разних птица, укусно припремљена јела и разне посластице, у златним и сребрним тањирима и посудама (више ради почасти, него потребе). На посни дан, краљ Трибала (Срба) шаље им и свеже сушено воће, колаче, приготовљене рибе (свеже речне, масне дунавске и усољене морске). Сам краљ Милутин је при зајеничким обедима јео „њихова и друга јела“. Непознати писац (вероватно француски духовник) наводи 1308. године, да „краљ и барони пију много вино, које доносе из приморских крајева“, док обичном народу недостаје вино и риба (масовно пију пиво и млеко) а у исхрани су богати са хлебом, месом и млечним производима. Барски архиепископ, Гијом Адам, каже, 1332. године, да је „краљевина Рашка“ богата у „житу, вину, уљу и месу“, пуна шума и дивљачи сваке врсте

Грк Критовул са Имброса (у служби султана Мехмеда II Освајача) истиче богатство Србије у храни, наводећи стада: оваца, коза, свиња, бикова, коња и других домаћих животиња

Храна се припремала на:

масти
лоју или
„маслу“ (маслиновом уљу)
У припреми јела, јасно се разликовало „варено“ (кувано) јело, од „сировог“ (свежег). Од овог другог се најчешће помиње зеље.

Вршена је прерада меса: за личну употребу , продају и извоз. Усољено месо је било нешто скупље, а најчешће се радило о свињском месу, које се извозило, за поморце. Прављене су кобасице и пршут, а сушено месо је чувано и за зимску употребу. Сланину је користила већина становника. Свињска маст је више коришћена (није гајен сунцокрет) а мање масло (скупо маслиново уље) из Приморја. Лој је био на цијени, зато што су од њега прављене и свијеће и није се смио износити из градова и Србије. „Камен лоја“ је коштао осам динара. Продаја соли је била контролисана, а могла се вршити у тргу Дријевима, Дубровнику, Котору и код бенедиктинске опатије Св. Срђа, на ријеци Бојани.

Успевали су на средоземним обалама или доношени са истока, а у Србију су стизали са обале Јадранског мора (највише из Дубровника). Поуздано се зна да су у приморским градовима коришћени:

цимет
бибер (понекад се помиње у праху; један од најстаријих зачина је плод биљке повијуше, која успева у тропским пределима, а као домовина му се сматра југ Индије)
шафран
мирођија
каранфилчић
Том робом се трговало у залеђу. Дубровчани су понекад поклањали зачине српским владарима и великашима.

У континенталном делу су гајене:

трешња
вишња
крушка
јабука
шљива
оскоруша
Ораха је нарочито било у Метохији (указује и назив каснијег насеља Ораховац) а у Призрену дудињака (у том крају се гајила свилена буба). Смокава је било у долини Дрима, на имањима Призренских Св. Арханђела

У Приморју је гајен:

лимун
поморанџа
нар
смоква
бадем
шипак
лешник
Воће се јело свеже или сушено. Гајене су разне врсте једног истог воћа, а помињу се: „рана крушка“, „слатка крушчица“, „беле шљиве“, „горке трешње“... Продавано је на пијацама, нарочито по трговима и градовима. Сматрано је за скромну храну монаха.

Поврће се гајило у „вртовима“, у окућници, на селу, односно око приморских градова (значајних потрошачких центара). Владари су манастирима поклањали поседе „с вртовима“. У средњовековној Србији је било наводњавања: помињу се „водовође“, „бразде“ и „ваде“. Поврће се назива заједничким именом „зеље“:

црни и бели лук
ротква
купус
репа
бундева
бостан
махунарке (највише, сочиво или лећа, боб, грашак, наут (односно сланутак или леблебија), па и мак.
„Љутим зељем“ су називани лук и ротква. Де ла Брокијер помиње много пиринча око Ниша. Поврће се много више јело кувано, као вариво, а мање сирово. Продавано је на пијацама, нарочито по трговима и градовима. У Приморским градовима је строго прописивано место на коме се могла вршити продаја воћа и поврћа.

Старосрпски називи за кошнице и пчелињаке су „ улије“ и „уљаници“. Кошнице су имали сви, од владара и властелина, до манастира и обичног света. Неко је имао тек по коју, а неко више десетина кошница. Зависни сељаци су плаћали „пчелињи десетак“: десети део меда, било сваку десету кошницу. Постојали су професионални пчелари, а манастири су били познати као велики потрошачи меда за заслађивање и пчелињег воска, за свеће (коришћене у црквеним обредима и за осветљење). Манастирима су се од стране владара поклањали поседи са пчелињацима и пчеларима (често са децом и родбином) наведеним по имену. Тако је, примера ради, краљица Јелена Анжујска манастиру св. Николе, на Врањини, крај Скадарског језера, поклонила „уљаник мој на Крушевици“, а Стефан Дечански је „поставио“ пчелињак Богородици Љевишкој „на спомен Краљевства ми...“ Пчелари, на црквеним имањима, били су ослобођени осталих работа, краљевских и црквених, са обавезом да само „пасу“ и „роје“ пчеле. Међутим, када пчелињак временом „пропадне“, били су дужни да га о свом трошку поново „поставе“. Од стране сељака који имају кошнице, на одређене црквене празнике, манастирима се предавао мед (у Грачаници, о празнику Свете Богородице: „ко ли не да, а има, да узме поп сам“). Нема пописа кошница у Србији средњег века, али са доласком Турака, који су наплаћивали дажбине за сваку кошницу, правили су се спискови. Знамо за први такав попис у Области Бранковића, 1455. године.

Од слаткиша, који су служени на крају јела, на првом месту је коришћен мед, као главно средство за заслађивање, и у посту и у мрсу. Медом се много трговало, а Србија је била његов велики извозник. Скупи шећер („zuccharo“) коришћен је у позном средњем веку, у ограниченим количинама (на двору и код властеле) а допреман је са приморја (Дубровник, трг Дријева и други приморски градови). У Приморју се помиње „торта од сира“ („torta de caseo“, обично „пријеснац“ позната посластица од сира, која се прави и данас) и „маснице“ (врста слатких кобасица). Са обале су у унутрашњост стизали:

шећер („zuccharo“)
бомбони
ушећерено воће, посебно бадеми („confetti“)

Постојало је више врста пића:

млеко
медовина (старо словенско пиће)
пиво
вино

- - - - - - - - - -

dakle nismo gladovali pre Turaka i Amerikanaca

 

[Владан]

Poparaznas to je ostatak od hleba pa kao prokuvan s vodom..mislim po meni nije jelo..mogli bi razne otpatke tako uz dodatke napraviti i nazvati specijalitetom..ne bih se bas ponosio s tim

Пица је настала од отпадака у сиромашној италијанској породици па је данас најпознатије светско јело.