Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

[NIKOS_]

Mnogo zelja, mnogo nadanja, mnogo cudnih i posebnih noci nespavanja... a nista nije cudno, jer kao nit platine, protkan je svuda uvek tvoj carobni lik.

Hm, zbunim se, jer opet te vidim u dahu na zamagljenom prozoru, gde kristali pahulja igraju na tvojim toplim usnama, koje me peku po obrazima zarom ljubavi.

A ti, gde si ti koja se tako posebno i genijalno ljutis? Znas, ja...ma ja te samo volim i potkupljujem ovim stihovima.

Odjednom, nema mesta ni molitvi ni nebeskom svodu, jednostavno, zauzela si njihovo mesto, andjeoskim krilima, na povetarcu doneta na ovaj svet, pravo u moje srce.
Sklonila si se u njemu, jer ono je tvoje...uh, ti koja se tako genijalno ljutis, a meni pokajniku darujes poljupce, duboke kao tvoj pogled i mekane kao usne tvoje duse, u kojoj po ko zna koji put nestajem i tonem...i zamisli, nikada mi te nije dosta, jer nema vise u meni odavno srusenih sujeta, ponosa i tastine, zbog cega te bas tako malo vise , nego ti mene, volim.

 

[Lada]

Biram onaj mali krajičak Dobra koji mi je suđen, a možda postoji i nešto što se može nazvati Dobrim. Ko zna, možda se neki Bog nadvija nad celim svetom.

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

Kad jednom odes, otisao si i srcem i mislima.
Odnio si sve.
Ne nosi u dzepu svog kaputa povratnu kartu.
Jer, nema povratka gdje si jednom izgubio sebe.
Tamo se vise naci neces.
Ne guši i
ne steži ništa previše.
Puknut će.
I neće ti ostati ništa.
Pusti.......


Slušaj violinu , šta čuješ ?
Tebe !

 

[Jan Hus]

 

[Branko Lori]

 

[Lada]

 

[Kasvataja]

 

[jerihon]

 

[Mister]

Izvini, opet ja. Neću dugo...
Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,
taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,
da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,
da odahneš i kad me se setiš
da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.
Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe
da ne znam šta je najbolje za mene
i da moram da živim ovo najgore, kad ono...
Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,
kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima
i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.
Nije to ono što želim da je.
To je neka neizlečiva boleština duše.
Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.
Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.
Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,
pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,
tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.
Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam
lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.
Probudim se, a ne znam da li sam spavao,
zaspim, a ne znam da li sam bio budan.
Dobro sam, kasno je za bolje.

Svi moji datumi nose tvoje ime.
Pogledom crtam kalendar
sa tristašezdesetpet zaokruženih kvadratića,
u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka
upisujem dvadesetšesti avgust,
u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.
Jedino sam na tvoj rođendan srećan što sam rođen.
U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,
pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,
veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,
a najradije bi iskočilo od nestrpljenja
da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),
da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,
al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.
Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš
i što mi ne brani da te...
Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,
uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Poklonu se u zube ne gleda,
a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,
umotana u šuškavog i šašavog mene,
priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:
“Baš to sam oduvek želela da imam”.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,
jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.
I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.
Moje su želje neprimereno raskošne,
iz straha da nešto ne propustim,
pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,
nedajbože, postane ružan.
Ne bih to sebi oprostio,
kao što već sada ne mogu sebi oprostiti
što neću sve tvoje rođendane slaviti,
iz opravdanog razloga.

Pitam se da li ćeš nekog dvadesetšestog avgusta, po mom kalendaru,
svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju
i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor
u znak zahvalnosti na lepim željama.
Od radosti što si me u mraku prepoznala,
na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,
da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,
koju sam nehotice propustio za tebe da poželim
i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Živi lepše no što za tebe živim.
Živi lepše no što te volim.
Živi kao da voliš što te volim,
a meni šta dâ Bog,
mada mi od Njega ništa ne treba,
kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.

Goran Tadic

 

[Suljo.L]

 

[jerihon]

 

[NIKOS_]

Nisam je poznavao, nisam je nikada video, ali od prvog trenutka, splet zivotnih okolnosti, ucinio je, da sam je tako upoznao...ma odmah sam osetio tu romanticnu nit u njoj.

U romantici, imena nista ne znace, osim reci koje govore o emocijama, a moje mangupske misli, nasle su put do njenih...i...zamislite, dopalo joj se...uslihtah se, ha.

A nisam hteo, casna rec, samo malo da se podvucem u neka druga njena razmisljanja, kao sto kaze Balasevis, da podmetenem taj lukavi D mol, koji tugu izaziva i nosi boju tvojih ociju.

I tako nastadose ovi cudni stihovi, jer san mi je pobegao u tamni zrak, a samo sam pokusao da te shvatim, zasto mojim stihovima osmeh i smisao im dajes.
Ma uzivaj u njima, jer ti kroz njih stidljivo nastupih, a ti si se nasmejala, svetlih ociju me pogledala i ako me nikada nisi potpuno razumela, sve si shvatila...

 

[Poli46]

Oni trenuci ushićenja koje osetite kada ste suočeni s prizorima neopisive lepote su trenuci
u kojima se vaša duša budi i izražava radost zbog čistog postojanja. Svesnost tog trenutka
je ustvari samo pristupna tačka u kojoj vi prepoznajete dušu kao svoje istinsko sopstvo a ego
kao lažno. Što više budete primećivali lepotu i što više budete svesni, iz dubine vaše duše će
izroniti osećaj zahvalnosti koji će u potpunosti preplaviti vašu svest i zauvek promeniti vaš život.
Emocije su stvar duše...

 

[Lada]

 

[Tajana@67]

 

[Lada]

Teško se nosiš s telom koje žudi za dodirom,kada imaš trinaest,tridesettri,pedesettri godine.. Usne ti drhte. Želiš zagristi nešto, nečiju kožu, nečije telo dok vatra u tebi ne mine..i onda se budis iz sna i osetis da ti se potiljak rosi.
To je :Kintsugi tijela, Senka Marić

 

[Lada]

Brzo se sakrij u mene.
Ja ću se u tebe skriti,
Da ne znam tko sam ja,
Da ne znaš tko si ti.

Sva se u mene zavuci,
Vani se zima sprema,
To smrt nas naša traži,
I vidi da nas nema. - Enes Kisevic

 

[Tajana@67]

I trebala sam ... biti opreznija.

I mogla sam … postati zlopamtilo.

I imala sam priliku … zatvoriti se u sebe.

I povrijedili su me … neki krivi ljudi.
I boljele su me … njihove krive namjere.
I …
Stalo mi je da to shvatim prije nego postanem ona tvrda, netrpeljiva masa ženskog tijela koja kada je izguraju u stranu bahato izgovara riječi poput „pazi kuda hodaš!“. To kažem jer vidim kako se ljudi bezobzirno brane jedni prema drugima, i ne toliko jedni prema drugima koliko brane sebe sebi, hodajući tako da bježe od svoje vlastite sjene moleći se da ih ne sustigne njezino lice koje bi moglo zastati i reći … a do čega je tebi dušo zaista stalo?!
Od stvari koje te rastužuju tako lako možeš naučiti gdje da potražiš sreću. Od poraza koje doživiš tako lako možeš uvidjeti koje ti pobjede hrle ususret. Od ožiljaka koje zaradiš tako lako možeš predosjetiti gdje da se više ne ranjavaš. Možeš. Saznati sve što želiš. Ako si dopustiš ne pobjeći od onoga do čega ti je zaista stalo.
Bježanju je oduvijek bio preduvjet strah, ostajanju hrabrost. A čovjeku? Čovjeku je oduvijek bio preduvjet ljubav.
Priznajem da sam sve navedeno morala naučiti sama, istovremeno tegleći na leđima stotinu malih vragova prerušenih u ljude. No takvi vragovi nisu uvijek “vragovi”. Oni se ne pojavljuju iznenada, oni dođu da nas preoblikuju na način da nas sklope u cjelinu kada se počnemo rastavljati na dijelove. Nikome više ne prija svjetlo koliko prija onome tko već dugo korača u mraku. Nikome nije stalo više koliko onome koji se na silu trudi da mu ne bude stalo. Zato valjda vjerujem da se ne isplati prestati. Zato valjda osjećam da samo oni kojima je stalo istinski osjećaju. I zato valjda živim na način da izgovaram riječi poput ovih …
Ako ti je stalo do nekoga, reci mu to.
Ako te voli, neće biti boli.
Ako te boli, prestani si zadavati bol.
Ako želiš više, otvori ruke.
Ako želiš dublje, otvori srce.
Ako želiš sve, budi sve.
Sve daj, samo ne daj da ti nije stalo. Jer, ako ti prestane biti stalo moglo bi ti se dogoditi da nestaneš u ljubavi koja ti je jednom za tvoje ništa, davala baš to – SVE.

Ingrid Divković

 

[Mister]

Doći ćeš do dna,
proći ćeš kroz očaj izgubljenih ljudi
koji nikad nisu znali za bolje,
koji nisu vidjeli svu ljepotu ovog svijeta.

Polako ćeš zaboravljati miris
ranog majskog jutra,
toplinu Sunca na svom obrazu
dok te budi iz sna.

Lagano će blijediti sve boje u tvom oku,
nestaće redom sve duge ovog svijeta,
tužno je kada zelenu zamijeni siva.

Na kraju ćeš ostati sam,
a to prijatelju moj
najveća je kazna.

Bojan Zdrale

 

[Lada]

..."Necu napisati ni jedan stih o tvojim usnama! Ni kako sam svu srecu sveta ukrala .Ni zasto sam s tobom krenula zvezdanim puticem ..Necu ti reci ni da se vojska mrava pod mojom kozom probudi kad kazaljke se stope ...
Bilo bi cudesno da ti mogu dati
pregrst neznih reci
sto me nocas nece.
Da ti njima kazem,
sta sve moze stati
na ivicu senke dok se spusta vece. ..." Pogled u sebe - T.K

 

[Poli46]

Postoje ljudi medju nama koji poseduju samo jedan kvalitet,a to je da su sposobni
da potisnu svoje pravo ja.Oni stalno potiskuju svoju ličnost,i normalno je da dolazi
do njenog razdvajanja.A zatim vode dva stila života...jedan vode u javnosti,drugi iza
zatvorenih vrata.Jedan život vode kao predstavu za druge..a drugi pravi ne pokazuju
nikome..Oni se plaše čak i sami da ga sagledaju.Plaše se svog života i pravog svoga
lica.. Želite li da živite kao lažni čovek?Unutra da nema ničega,da nekoga plašite,
nekoga činite srećnim,nekoga da ponižavate,nekoga da terate da vas poštuje?
Da li vi živite zbog drugih?
Hoćete li ikada pogledati unutra...u sebe?Ima li nekoga u kući ili ne?Da li vas zanima
da pronadjete gospodara kuće,koja je vi.?Gospodar je tu..možda spava,ali ga možete
probuditi.I kada jednom probudite gospodara u sebi,vaš život ce biti ispunjen novim
bojama,novom muzikom,novom igrom....
Postacete živi prvi put...

 

[Jan Hus]

 

[Branko Lori]

 

[Kami]

Mi se nikada nismo probudili zajedno...gledali svitanje, a ni zalaske sunca...ali smo jako bliski...bliskiji nego mnogi drugi...E to mi dušu kida...Želim jedan dan...jednu noć...jedno svitanje naše...samo naše...